BEZUBI SRPSKI ROCK'N'ROLL: Pjevušenje kroz stisnute zube

Burn down the disco
Hang the blessed DJ
Because the music that they constantly play
IT SAYS NOTHING TO ME ABOUT MY LIFE

(Panic, The Smiths)

 
Pisano je: rok muzika se bavi ženama, brzim kolima i drogom. Dragan Jovanović – Krle, gitarista neslavne „Generacije 5“, benda koji od 1982. godine odbija da prihvati kliničku smrt (najjači samo ostaju), ovako je sveo tematiku rokenrol pesama: voliš ribu ali ne možeš da budeš s njom i zajedno ste i super vam je.

Ali, kao što reče istinski rok pesnik, Neil Young: „There’s more to the picture than meets the eye“. Setimo se samo angažovane rok muzike, koja se pojavljuje vo vremja mlađahnog Boba Dilana i trešti kroz rifove MC5, Marlijeve rege-basove, ubojite Stramerove gitare, jetkost Rage Against The Machine. I tako sve do dana današnjeg, svuda osim u Srbiji koja, gle čuda, nije neka idilična skandinavska zemlja lišena problema već ćošak Trećeg sveta.

U jugoslovenskoj rok muzici, to i poslovični vrapci znaju, prvi ozbiljni znakovi bunta javljaju se za vreme erupcije panka i novog talasa. Setimo se: tada protiv totalitarnosti i policijske represije grmi „Paraf“ iz Rijeke („Goli otok“, „Narodna pjesma“), „Azra“ protiv kulta ličnosti („Kamo dalje rođače“), dok „Prljavo kazalište“ (nekad beše!) šokira javnost s pesmom „Neki dječaci“ i stihovima: „Ja sam za slobodnu mušku ljubav“.

I bi tako sve do projekta „Rimtutituki“ u kojem su učestvovali članovi  EKV, Električnog orgazma i Partibrejkersa i koji je, marginalizovan i ograničen na Beograd, ušao u istoriju kao hrabar ali usamljen pokušaj da se gitarom pobedi mašinka.

Devedesete su donele posredan angažman velikog broja takozvanih Brzih bendova Srbije koji su svoje političke stavove pokazivali manje kroz stihove a više svirajući  na mitinzima opozicije.

Rambo Amadeus je u pesmi „Karamba karambita“ sažeo u par minuta  istorijat Miloševićevih gadosti i poslao direktnu, protestnu poruku protiv režima. Beše to primer koji je malo ko sledio. A onda je, nakon 5. oktobra 2000. godine, i to malo što je preostalo od angažovanog, zamuklo. U opštoj političkoj muljaži koja je nastala nakon pada srpskog Sarumana, bili su retki oni koji su, rečju ili gestom, pokazali i „a“ od angažovanosti. Država je, sa svoje strane, podelila staru rokersku gardu pa je DSS-u pripao Bora Đorđević a DS-u Bajaga. Režimi, demokratski li ne, nikad nisu imali smisla za rokenrol. Tako je na Klintonovoj inauguraciji svirao „Fleetwood Mac“. Šta reći?

TELL ME LIES, TELL ME SWEET LITTLE LIES

Ima i gorih stvari od toga: Željko Mitrović koji sablažnjava goste „Beer Festa“ sa svojim bendom. Izvesni šef pivare koji drži top-listu i svoj bend redovno smešta na njen vrh. Sistematsko eliminisanje  mogućih centara kreativnog rok-otpora: SKC nije vraćen studentima i kreativnima već se pretvorio u ustajalu pačavru koja je žrtvovala dva kluba zarad parica od „Delfi“ knjižare. Takozvana BIGZ scena sve više tone u opskurnost a zgradi, do juče stecištu brojnih bendova koji su tu iznajmljivali prostorije za probe, smeši se sudbina lukrativnog poslovnog prostora. Potisnuta u par klubića u Beogradu i unutrašnjosti, alternativna rok scena tavori i svirke se često otkazuju jer nema interesenata.

Avaj, sve pobrojano ne bi bilo toliki problem da ne postoji onaj glavni: domaća rok scena ne želi da propadne na slavan način, kritikujući sve ono što guta ovu zemlju. Lakše je sklopiti oči, zatvoriti se u mali zabran, okružiti šačicom „odabranih“ i iščeznuti. Gde je ono bolje je sagoreti nego izbledeti, kao što reče pomenuti Nil Jang?

Pa, o čemu se peva? Gde je stav, provokacija? Što se „mejnstrima“ tiče, jedini veći, skoriji pokušaj, koji je, svojom opštošću i pojednostavljivanjem, krenuo u pogrešnom smeru je onaj grupe „Feud“. Tako se u muzici i spotovima ovog benda, koji nose dosta „Ramštajnove“ poetike ljudi, tj. rokerska populacija prikazuju u sukobu sa turbo-folk majmunima (“Milion milja“), građansko i umetničko u sukobu sa nekom  nacističko- komunističkom (!?) diktaturom oličenom u simbolu petokrake ukrštene sa svastikom („Vlast“) i izvorno, srpsko&seosko sa pinkoidnom masovnom kulturom („Televizija“).

Poruka ovih pesama, iako publici deluje oštro, je nedorečena i ideološki neobjašnjiva i neodbranjiva. Da li je stvarno spas u pastoralnoj idili u kojoj gradski momci iz benda, u čoji i belim košuljama, oštre kose dok prelepe snaše  u narodnim nošnjama krstare zelenim brdima Srbije? I kako se svastika, koja je simbol ultimativnog zla može izjednačiti s crvenom petokrakom koja, u poslednjih stotinu godina, predstavlja ne samo gulage staljinizma već i antifašističku, levičarsku borbu? Ako je stav „Feuda“ “svi su oni isti i primitivni i sve je ovo ludilo“ šta se nudi kao alternativa, pored povratka na selo i svođenja turbofolkera na majmune?

Jezivost pinkoidnog jeste u tome što iza njega ne stoje neke utvare, orci već ljudska bića koja se, na prvi pogled, ni po čemu ne razlikuju od ostalih. Problem je, dakle, u samom načinu razmišljanja, u amalgamu palanačkog duha i nacionalizma protiv kojeg se ne može boriti, u suštini, konzervativnim načinom razmišljanja ili nekim hrišćanskim epifanijama Caneta Partibrejkera.

Što se tiče alternativnog dela scene, situacija deluje, na prvi pogled, nešto bolje. Sala „Amerikana“ u Domu omladine (inače hladan, sterilan prostor) i „Gun club“ su otvoreni za nove, kvalitetne bendove i kantautore koji se, uglavnom, muzički oslanjaju na „ amerikanu“ (Stray Dogg, Wooden Ambulance, Ana Ćurčin, Rebel Star). Na granici mejnstrima i alternative, „Goribor“ je, sa svojim bluz-rokom obojenim modernim semplovima našao svoje mesto u „Gun clubu“.

Tematika  pesama domaćih „amerikana“ bendova je duboko lična, lirična, ponekad sa malo ironijske distance, ali uglavnom je reč o malim, zatvorenim svetovima u kojim glavni junak preispituje svoja osećanja. Taj mali svet, intimna prerija, nalazi se negde u Nebrasci ili Ontariju.

Estetski gledano, nema se šta zameriti – odlični muzičari, lepi, čisti glasovi, stihovi (uglavnom na engleskom) pismeni i nežni. Ali, čini se da nešto nedostaje. Kao da slušate Boba Dilana koji je potpuno izbacio sve angažovane pesme iz repertoara. Nema „The Times They Are A Changing“, nema „Masters Of War“. Ili Nila Janga koji je zaboravio da odsvira legendarni „Ohio“. Ili Leonarda Cohena bez „First We Take Manhattan“  i „Everybody Knows“.

U tom Jelisijumu srpske „amerikane“,  izolovanom od užasa dnevne politike i nesvarene prošlosti,  pojavljuju se, od jedne svirke do druge, manje - više jedni  te isti ljudi. I novinari marljivo pišu prikaze koncerata, hvale ne samo muziku  i reči koji vraćaju nadu u humanost i brane ljubav i nežnost, već ističu (pogledati arhivu nekoć uticajnog, rahmetli „Popboksa“) da je jedan od kvaliteta pobrojanih bendova što se ne bave politikom i ne trude se da prenesu neku „poruku“ kao da je to neki plus.

MORAM DA ZAUZMEM STAV?

Jasan stav i angažovanost su u Srbiji  na granici sa incidentom. To pokazuje i broj bendova koji su kritični i imaju manje sledbenika nego „amerikana“: „Klopka za pionira“, „Ah, Ahilej“, „Trashery Inc.“ (s legendarnom „Ministra policije“), „Varvarogenije“. Zanimljivo je da svi pobrojani sviraju muziku koja nije namenjena „masama“. Samim tim, retko ćete ih videti na nekoj top-listi, u ono malo emisija posvećenih rokenrolu. Ali, to ne znači da se ne može, na neki „popularniji“  način progovoriti o sitnicama kao što su: „socijala“  (posebno mrska u blaziranim rokerskim krugovima), političke mahinacije („mi smo iznad toga i apolitičnost je stav“), ksenofobija (ja ne mrzim strance a ako ih i neko mrzi, to je njihov problem), homofobija (moja najbolja drugarica je lezbejka i nemam razloga da pevam o njoj), liberalni kapitalizam (Jel’ to znači da treba da se solidarišem s radnicima? Zabole me za socijalnu poruku!).

Bežanje od „škakljivih tema“ je bolest srpske rok-scene (čast izuzecima) i ono se, samo jednim malim delom, može objasniti nečijom apolitičnošću ili odsustvom inspiracije. Mnogo je bitnije to što je zauzimanje stava je u Srbiji opasna stvar. Zahteva, hteli to da priznamo ili ne, ideološku poziciju koju ste spremni da branite ali i svest o tome da možete pogrešiti podržavajući ovu ili onu političku opciju. Iziskuje obaveštenost, svakodnevno praćenje medija. Poneku pročitanu knjigu. I, naravno, direktnost, jer je ona sastavni deo rokenrola. A gde je direktnost, tu je i zameranje.

Podrazumeva se da je u Srbiji najbolje „biti dobar“ sa svima ili se, ako se već to ne može, treba zamerati što manje. Prevedeno na srpski: dečko, nemoj da diraš tabu teme pa ćemo te, možda, pripustiti na televiziju ili u neki ugledniji klub. Govori o albumima, promocijama, sećanjima iz detinjstva, ne zanima me. Samo nemoj otvarati Pandorinu kutiju. Mi, producenti i novinari to ne volimo, glavonje to ne vole a, čuo si, ni publika to ne voli. Oni su siti politike i teških tema. Pogledaj, na kraju krajeva, VH1, MTV. Čuje li se tu neki glas protesta? Muzika je zabava, razumeš, samo zabava i ništa drugo.   

Da rezimiramo: ovakva rok scena je i zaslužila da propadne jer je ćutala ili pevušila kroz zube za Miloševićevog vakta. Ostala je nema (uz par izuzetaka) na osionost Amfilohija, Pahomija i ekipe. Nigde je nije bilo kada su otpuštani radnici. Ćutala je kad su prebijani pripadnici nacionalnih i seksualnih manjina. Držala je jezik za zubima čak i onda kad su se njena pribežišta pretvarala u skladišta, prodavnice, knjižare. Tiskala se na Jelen top listi, u iščekivanju čega? Velike slave? Ogromnih para? Zna se da toga ovde nema. Pa, ako već ništa ne možete izgubiti zašto se ne pobunite? Ili ste stvarno lakomi na sitne mrve koje vam se bacaju?

U dogovoru s redakcijom prenosimo iz Betona

(zurnal.info)