Moja publika je nezadovoljna svim i svačim

- Moju publiku čine svi oni kojima je ono što nudi mejnstrim dosadno. A mejnstrim je turbo-folk. Moja publika ne gleda televiziju, ne ide u frizerske salone i na modne revije, ne loži se na skupa kola i na masovne zabave. Moja publika je nezadovoljna svim i svačim. Moja publika ne dolazi na moje koncerte na injekciju samozaborava, nego na dozu svežeg vjetra koji donosi nove ideje i oslobađa logiku iz lanaca predrasuda - kaže u intervjuu za Danas Antonije Pušić - Rambo Amadeus.

Rambo & Two Winetous će ovom prilikom izvesti splet svojih tradicionalnih hitova rearanžiranih za trio, ali i premijerno izvesti nekoliko novih numera. Bend čine Igor Malešević na bubnju i Miroslav Tovirac na basu i u stopu prate Ramba u njegovim stand up intervencijama i improvizacijama, pa njihova virtuoznost svakako daje novi kvalitet jednom od najoriginalnijih i najcenjenijih autora i performera na Balkanu.

Napisao si na Tviteru - nakon perioda velikih ličnih, profesionalnih i stilskih promena napokon koncert u Beogradu. Kakve su to lične, profesionalne i stilske promene, i zašto napokon?

- Pa, za početak, u 2013. punim pedeset godina, tako da sam u najboljem slučaju, ako ću živjeti i fantastičnih 100 godina, postao većinski vlasnik svog života. Kontrolni paket akcija mog života je sad u mojim rukama, pa je to povuklo niz reperkusija.

Napokon sam shvatio da moj život zavisi isključivo od mojih odluka, počeo sam da vjerujem više sebi i svojim instinktima, pa je slijedio niz promjena. Promjena muzičkog stila, saradnika, promjena adrese ateljea u kom delam, iz podruma sam prešao na prvi sprat sa studiom, pa ni pogled na svijet više nije iz žablje perspektive.

Sada više funkcionišem kao paramecium, kao neko binarno biće koje donosi odluke na nivou - prijatno, neprijatno, korist, šteta. Manje racionalizacije, kompromisa, brige šta će biti, jer već je moj većinski dio života prošao u brizi i strahu od nesporazuma, pa sam otkrio da je briga potpuno besmislena.

Rezultat, bar onaj dio koji zanima publiku, je tu... Agresivni, temperamentni trio, nekontrolisane, nesputane energije, kome je jedini cilj međusobno ozarenje i ozarenje publike.

Napokon, jer zbog svih tih promjena nisam imao svoj samostalni koncert od decembra 2010. Ako ne računamo jednu klupsku svirku i jedno pojavljivanje na grupnim koncertima.

Neko je negde rekao da su tvoji koncerti katarza turbo-folka i da na njih dolaze oni koji ne smeju da priznaju da vole turbo-folk, „pa im ga onda Rambo spakuje tako da mogu u isto vreme da imaju otklon od svog uživanja i da uživaju“.

Da li se ti sprdaš sa kičem kako bi prodao kič onima koji ginu da uživaju u njemu, ali ne smeju to ni sebi ni drugima da priznaju?

- Analitičari su zabavni, naročito ovi koji ne dolaze na moje svirke, nego prepričavaju s koljena na koljeno moj prvi, prilično konceptualan album, koji se desio prije ravno 25 godina i u kome istovremeno anticipiram i parodiram turbo-folk.

Podsjećam ih da sam u međuvremenu uradio još puno toga, u različitim žanrovima. Moji analitičari su oguglali jer nisu dobro proguglali.

Ovdašnji muzičari za najveći uspeh u životu smatraju kad napune Arenu ili Marakanu. Ti si pak imao koncert i na jednom podgoričkom otpadu. Na kojim bi još neobičnim mestima voleo da sviraš?

- Kad sam bio mali, bio sam sa ekskurzijom u areni Rimskog carstva, objasnili su mi da su se tamo gladijatori borili na život i smrt, jer je tehnika vladavine bila „Hleba i igara“. Od tada na Arene gledam sa priličnom rezervom.

Volio bih da sviram na brodu, riječnom. Na putu od Beča do Crnog mora. Sa putnicima kojima bi bilo zadovoljstvo da provedu sedam dana na istom brodu sa mnom, uveče da ih zabavljam, preko dana da se družimo i razmjenjujemo ideje i stavove, dok obala klizi pored nas kao šampanjac niz naša grla.

Volim svoje snove da ostvarujem, pa koristim priliku da pozovem producente da organizuju nešto tako.

Čuo sam skoro: Rambo bi bio idealan čovek za ulazak u kuću Velikog brata. Da li su ti nudili da uđeš u neki rijaliti šou i šta uopšte misliš o toj vrsti narodne zabave?

- Nudili su naravno. Tražio sam ono što smatram potpuno normalnim u takvom ambijentu. Da imam neprikosnoveno pravo da zabranim drugima u kući da rade sve što mi ide na živce. Da imam potpuni autoritet nad njima. Tražio sam posebnu sobu, posebno kupatilo, kompjuter, internet, posebnu hranu i milion evra u kešu, sedam dana prije ulaska u kuću.

Žao mi je što nisu pristali, jer bi sigurno zaradili višestruko na tom serijalu, a ja bih onda mogao u zasluženu penziju. Da sjedim na svom brodu i svojoj publici poklanjam ono što znam najbolje da radim, da pišem pjesme.

U dokumentarcu „Orkestar“ Pjera Žalice o fenomenu Plavog orkestra u bivšoj SFRJ, u jednom kadru kažeš malom Loši: „Treba sami sebe da demistifikujemo na vreme, da nas neke budale ne bi demistifikovale za 50 godina.“ Šta misliš - kako će tebe za 50 godina opisivati raznorazni demistifikatori?

- Nažalost, malo je demistifikatora, uglavnom svi mistifikuju. Od kuvara do istoričara. Siguran sam da će me za 50 godina učiti u školi. Učili bi me i sad, da smo malo emancipovanije društvo, da nismo toliki nekrofili, koji čekaju da neko rikne da bi ga uvažili.

Ali, po tom pitanju sam vrlo strpljiv, važnija mi je mirna starost od ambicije da završim u čitanci.

Na nedavnoj tribini Instituta za noviju istoriju o rokenrolu pominjan si kao utemeljivač termina „turbo-folk“. Na istoj tribini rečeno je da su devedesete bile zlatni period za srpski rokenrol, baš zato što je on tada postao kontrakultura aktuelnoj kulturi i politici, dok je propast srpskog rokenrola usledila posle 5. oktobra, jer su rokeri bili u medijskom zapećku.

Kao akter oba ta perioda - šta misliš o tome?

- Opet neka mistifikacija. Rokenrol je uvijek tu, samo ljudi imaju manje ili više potrebe za njim. Kad su razočarani, beznadežni, onda im je važan, kad ih uhvati optimizam, onda su im splavovi sasvim dobri. Međutim, rokenrol ima divnu osobinu da ne zavisi ni od tržišta ni od televizije. On nije posao nego autoterapijska potreba.

Podržavao si Mlađana Dinkića posle 5. oktobra. Koga trenutno podržavaš u srpskoj politici i kako ti se čini ova nova vlast, u kojoj je i Dinkić?

- Pa, podržavao sam ujedinjenu opoziciju i prije i poslije famoznog 5. oktobra, to jest, ako ima nekog da se dobro sjeća, i mnogo prije toga.

Dakle, Đinđića, Koštunicu, Vuka, Koraća, pa samim tim i Dinkića, koji je izmamio moje simpatije knjigom „Ekonomija destrukcije“ i iskrenom željom da ujedini tada razjedinjenu opoziciju.

Dinkić je kasnije tu moju podršku najmanje ignorisao, puno puta je javno pominjao moj doprinos demokratizaciji društva, cijenim tu vrstu istorijskog pamćenja. Od trenutka kad je Srbija ušla u stabilan kolosijek demokratske procedure, u kojoj je moguće sasvim legalno na izborima doći na vlast, nemam svog političkog pulena, već se zalažem samo za korektnu izbornu proceduru i pristojnost medija.

Mislim da je to trenutno najveći problem, većina štampanih medija je užasno nepristojna, plašim se da će ta nepristojnost postati modus vivendi generacijama koje dolaze. A onda nema te Evrope koja nam može pomoći. Sadašnja vlast legalno je pobijedila na demokratskim izborima, pa kao pobornik demokratije mogu samo da uvažavam tu neospornu činjenicu.

Dakle, manje je bitno ko je u vladi, jer je suština da se poštuje demokratska procedura, koju smo kao država sa mukom usvojili. Demokratija ima hiljadu mana, ali je ipak najmanje štetna od svih oblika društvenog organizovanja.

Sviraš u svim bivšim jugoslovenskim republikama? Da li bi održao koncert u Prištini?

- Ako bi se to poklapalo sa interesima Srbije, u kojoj mi žive i rastu djeca, svakako. To bi podrazumijevalo da Vlada Srbije plati moj koncert, a vlada Kosova da garantuje bezbjednost.

Šta slušaš od domaće i strane muzike?

- U poslednje vrijeme Manush. Džez francuskih Cigana. Od domaćih autora pratim samo Isidoru Žebeljan i Disciplinu kičme. I Isidora i Koja su doslijedni, originalni i inspirišući autori u dva dijametralno različita žanra.

Ti si ambasador dobre volje Unicefa. Istovremeno si i ćale. Kakva su ova današnja deca?

- Djeca su sto puta bolja, poštenija i plemenitija od odraslih. Ali samo manji procenat djece uspije da izbjegne da ih odrasli sistematski ne iskvare.

Šta te trenutno najviše nervira u Srbiji?

- Nekakav neobičan oblik dominantne, autistične samodovoljnosti.

Ljudi imaju običaj da kažu: „Mi smo najgori“ ili „Mi smo najbolji“.

Međutim, istina je negdje u sredini. Čovjek je dobar samo onda kad se trudi da bude bolji nego što zapravo jeste. Malo praktične ljubavi prema sredini u kojoj se živi i prema prvim komšijama ne bi bilo naodmet. Od patriotskih parola i frenetičnog navijačkog žara u sportskim nadmetanjima niko se neće leba najesti.

NERVIRAJU ME NOVI LJUDI

Ideš li često u Herceg Novi i šta radiš kada si tamo?

- Idem redovno jer mrzim turizam u klasičnom smislu. Nerviraju me nepoznate fasade, nepoznati aerodromi, novi predjeli i novi ljudi koje moram da upoznajem ako putujem negdje drugo. U Novom mi je sve poznato, pa nemam nikakvog stresa. Tamo su moji drugovi iz djetinjstva, koji me poznaju kao svoj džep. Radije sjedim u Beogradu i gledam u Dunav nego da se akam po nekim „destinacijama“. Ali Herceg Novi, kao i Beograd, moja je kuća i tu se osjećam baš dobro.

BALKANCI VOLE BUKU

Šta je bilo sa onim solarnim čamcem koji si osmislio sa prijateljima, pre, čini mi se - pet-šest godina?

- Ništa, nije bilo zainteresovanih kupaca. Taj čamac je bešuman, a Balkanci koji imaju pare vole da prave buku, pa radije kupuju desetostruko skuplja plovila stare tehnologije, koja se čuju nadaleko kada plove. Primitivni ljudi i kad se vesele i kad tuguju proizvode nesnosnu buku, pa u tom smislu solarni čamac, bešuman baš kao i jedrilice, čeka neke nove generacije.

KOBAC MEĐU KOKOŠKAMA

Kažu da je tvoja pesma na prošlogodišnjem Evrosongu prva ozbiljna, angažovana evrovizijska pesma posle Toto Kotunja iz 92?

- ‘Ajte? Baš neobično. A ja se čudio zašto sam se na Evroviziji osjećao kao kobac među kokoškama.

Je li ti učešće na Evrosongu učvrstilo u stavu da se na tom takmičenju svira „režimska muzika“? Ima li i u Srbiji režimske muzike?

- Naravno pod jedan, naravno pod dva. Ni Srbija nije mimo svijeta, koliko se god trudila.

preneseno iz danas.rs

(zurnal.info)