Deset dana nosila mrtvu bebu u stomaku

Deset dana je Senada Alimanović u stomaku nosila mrtav fetus jer tuzlanski ljekari nisu željeli da joj pomognu dok ne donese uplatnicu na 980 KM. Senada ima 31 godinu i sa suprugom i dvije kćerke živi u naselju Poljice u lukavačkoj opštini. Sa trećim djetetom bila je, prema vlastitoj procjeni, trudna pet mjeseci. Priča koja je ispričala za Žurnal govori o nehumanosti tuzlanskih ljekara i nemoći bračnog para od koje se ledi krv u žilama, a odigrala se u avgustu ove godine. Kako Senada nema zdravstveno osiguranje ljekaru nije ni išla – novca za preglede nije imala.

Na odlazak u lukavački dom zdravlja natjeralo ju je krvarenje. Doktorica u Domu zdravlja nakon ultrazvučnog pregleda konstatovala je kako mora hitno na kliniku u Tuzlu:

- Doktorica Morankić me pregledala iako nisam imala knjižicu, napravila je ultrazvuk. Rekla je kako bebi više nema pomoći i dala mi uputnicu da idem pothitno na Gradinu, u bolnicu u Tuzlu. Došla sam na Gradinu, oni su me prihvatili, stavili na ultrazvuk i vidjeli šta je - ispričala je za Žurnal.

Umjesto pomoći dobila je odbijenicu:

-Doktorica nam je rekla: Evo vam broj žiro-računa, uplatite 980 KM pa dođite s uplatnicom. Rekla sam da tog novca nemam. Ona je kao i bila voljna da mi pomogne, jer ja sam nosila to mrtvo dijete u sebi, pošlo je da istruhne. Nazvala je telefonom direktora, rekla mu je kakav je slučaj u pitanju, na što je on odgovorio: Ako nema knjižicu ona je za nas stranac i mora da plati. Ako ima te pare možete je završiti, ako ne – neka ide kući. I otišla sam kući. Jednostavno – samo umrijeti. Nemaš šta drugo.

Direktor Univerzitetskog kliničkog centra Tuzla je prof. dr. Elmir Čičkušić, specijalist patološke anatomije, doktor medicinskih nauka, vanredni profesor na predmetu Patologija Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tuzli i šef Katedre za medicinsku dijagnostiku i molekularnu medicinu Medicinskog fakulteta tuzlanskog univerziteta.

Direktor kao Bog

Za razliku od Senade koja slaže samo grubu konstrukciju priče, njen suprug Nazif pamti i detalje. Poražavajuće:

-Kad je izašla sa pregleda počela je plakati i kaže mi: Beba je mrtva. Ukočio sam se, nisam znao kome da se obratim. Kad smo došli u bolnicu pitaju gdje je zdravstvena. Kažem, nemam, nisam na birou, bacili su me s biroa jer sam demobilisani borac. Kaže doktorica: Evo broj žiro-računa, uplatite pa dodjite. Zahvat košta 980 maraka a nakon toga trebalo bi platiti i boravak u bolnici. Koliko će ostati, zavisi. I još su mi rekli: Ako mislite svojoj ženi dobro, donesite novac.

Nisu imali od koga pozajmiti novac ni nešto što bi prodali.

Nazif je u potrazi za novcem otišao u tuzlanski Resursni centar a kasnije i u OSCE, s kojim je sarađivao putem NVO-a u kojem je povremeno radio:

-Rekli su: Skupit ćemo koliko možemo. Dva-tri dana sam čekao i ništa. Kasnije sam od OSCE-a dobio 120 KM. Nisam znao šta da radim, ona je kući plakala, previjala se od bolova, i dalje je krvarila. Opet smo otišli na Gradinu i oni su opet konstatovali isto, kažu – malo smo je očistili – neće toliko krvariti ali će imati bolove.

Drama je trajala desetak dana. Nazif i Senada za Žurnal se prisjećaju da su u KCU Tuzla odlazili su nekoliko puta tražeći način za plaćanje zahvata. Sve to vrijeme Senada je bila životno ugrožena a iz izjava tuzlanskih ljekara jasno je da su toga i oni bili svjesni. Suosjećanja, ipak, nije bilo, nastavlja Nazif:

-Daj, kažem, spasite ženu, platit ćemo, vratićemo, kako dobijemo neke parice vratićemo, nećemo ostati dužni ni marke. Ne, ne, kaže, kad sve platite onda. To je bila odluka direktora i protiv njegove volje niko nije smio ništa učiniti iako je ova doktorica bila voljna da nam pomogne. Svaki put su samo odmahivali glavama i govorili – prvo platite.

Spas u Doboju

Senada se, kako sama kaže, “vucarala deset dana po kući” u užasnim bolovima. Zbog toga, kad se ukazala prilika za rješenje, moralnih dilema nije bilo:

-Evo, priznajem, prevarila sam državu. Uzela knjižicu od svoje snahe i otišla u Doboj da mi pomognu. Morala sam slagati da se spasim svojoj djeci. Tu su me prihvatili i sredili i ostala sam živa. Rekli su mi: Da nisi došla za dva sata podlegla bi. A kad sam se oporavila bilo mi je ko da sam se tek rodila šta sam sve preživjela.

I Nazif je, dotad nemoćan, znao da drugog rješenja nema:

-Imali smo 150 maraka i spremimo se i odemo u Modriču u dom zdravlja. Veče prije smo nazvali glavnog doktora i rekao nam je da ponesemo knjižicu i da ćemo sve srediti. Ponijeli smo snahinu knjižicu. Pita doktor: Gdje je supruga? Znao je čovjek o čemu se radi, znao je da nije njena knjižica, znao je sve, sigurno, ali je bio čovjek da bi spasio život.

Dobili su uputnicu i otišli u Doboj:

-Na primanju u Doboju traže lične, mi kažemo da smo zaboravili ali smo imali uputnicu i na primanju kad su vidjeli stanje odmah su je odveli na sto. Bila je na operaciji 3 i po sata, a onda je došla glavna doktorica i kaže meni: Dobro će ti biti žena, Nazife, uredu je, sve će biti dobro. Izašao glavni doktor, kaže meni: Da za dva sata niste došli ovdje podlegla bi. Znaš šta su klisure krvi i gnoja, krv bi joj se zatrovala, Nazife. Htio sam da mu se zahvalim, rekao sam mu: Doktore, ne mogu da vam opišem koliko sam vam zahvalan, spasili ste moju suprugu za mene i moje dvoje djece. Kaže on: Ništa se ne brini, sve je uredu, ovo nek bude ovako i ništa mi ne trebaš davati ni plaćati. Samo pozovite suprugu da se ne bi izgubila jer ja ovakav slučaj nisam vidio dosad.

I Nazif i djevojčice čekali su Senadu ispred sobe ali ona satima nije mogla da se probudi. Kad se konačno javila na telefon Nazif joj je rekao:

-Ustani, gledaj svoje curice, plaču ti – rekao sam joj kako bih je trznuo. Ustala je, izašla i otišli smo kući kad je došla do sebe. Sve je bilo uredu, dobili smo recept, 85 km tabletice, kupili smo ih. Kad smo došli kući, počela je plakati. Ali svaki dan, malo pomalo, došla je sebi. Bila je sve bolja. A ja sam joj, pošto sam dobio i tih 120 KM od OSCE-a kupio sok od borovnice, onaj dobri, pošto je puno krvarila, barem da ne bi tu vodu pila.

Na kontrolu Senada nije nikada otišla – tuzlanskim ljekarima, kaže za Žurnal, više nikada neće.

Da je Senada umrla, našao bih direktora...

-Morali smo nešto učiniti, morali smo je spasiti. Ne znam ni danas ko je direktor bolnice u Tuzli, ali ko je da je – sram ga bilo.

Sve se, slažu se, u nesreći dobro i završilo. A Nazif dodaje:

-Da ti samo još nešto kažem jer ja sam sebi to bio očitovao u glavu: da mi je žena podlegla, morao bih otići u Gradinu i prvo direktora naći a zatim sve ono ginekologa što ima tamo. I onda sebi presuditi jer mi života poslije više ne bi bilo. Bez nje a i nakon što bih to uradio.

Sve bi, uvjereni su, ipak bilo drugačije da nisu Romi, siromašni i diskriminisani:

-Četiri godine sam bio na liniji i nikada osim duše i poštenja nisam dijelio ljude. Čak nisam ni ubijati htio. Koliko puta pored mene prođe četnik dok sam u rovu a ja ništa a ni on ništa: ne diram te - ne diraj me. Pa ja. A sad, u miru, smatraju Romi smo... samo gledaju interes stranaka i vjera. Čim dođem sa curicama i suprugom tamo, u bolnicu, odmah: Ajte svi napolje, osim Senade, nema djece ovdje. A hiljadu djece u Gradini, samo naša ne mogu. Bilo bi ovo sve, 100 posto, drugačije da nismo Romi.

I Senada je često svjedočila neugodnim situacijama:

- U Lukavcu su dobri doktori i svaki put kad je djevojčicama nešto trebalo primali su ih. A u Tuzli ko da stoku drže, htjeli su da me puste da umrem. Da su dobri ne bi dozvolili da ja budem u takvoj opasnosti. Znači, ako je para spasiće te, a 'vako, ako nemaš dobar džep, ne možeš ni otići doktoru.

Zato Nazif tvrdi kako je diskriminacija prema Romima mnogo izraženija u Federaciji BiH:

-U Doboju nas niko nije napolje istjerao. Eto, mi nismo iz RS-a, iz Federacije smo, a ja se zahvaljujem u ime svih naroda Republici Srpskoj na iskrenosti i duši koju su nama dali. Zahvaljujem se na životu moje žene koji su nam poklonili. Što su nam je vratili.

(zurnal.info)