EKSKLUZIVNO Dušan Kojić Koja:Disciplina kičme je djelovala u postavi bratstva i jedinstva
JEDINA SLOBODNA TERITORIJA

Interview

Disciplina kičme je djelovala u postavi bratstva i jedinstva

Disciplina kičme je djelovala u postavi bratstva i jedinstva

Ovih dana navršava se 30 godina od objavljivanja čuvenog jugoslovenskog kompilacijskog pop-pank-rok albuma Paket aranžman. Objavljena pod etiketom zagrebačkog “Jugotona” i upakovana u neobičan crveno-sivi omot, ploča je donosila poletne numere tada sasvim novih beogradskih sastava – “Šarla akrobate”, “Idola” i “Električnog orgazma”. Poslednje eksere u sanduk tzv. pastirskog roka, u produkciji Enca Lesića, zakucavalo je novotalasno “oholo društvo” u sastavu: Milan Akrobata, Vlada Idol, Gile Orgazam, Vd Šarlo, Krle Idol, Električna Marina... i Koja Šarlo. Vrlo brzo smo saznali njihova prava imena, pošto su sva tri benda odmah nakon Paketa bez problema uletela među vodeće na tadašnjoj jugoslovenskoj pop i rok sceni. Dušan Kojić Koja je nekoliko meseci kasnije promenio svoje umetničko “prezime”, ušavši u avanturu muzičkog “disciplinovanja” svih onih koji bi mu se našli na putu. Potpisnik ovih redova se uticajnom beogradskom muzičaru našao na putu u trenutku kad “Disciplina kičme” sprema novi album. Koja, heroj bas gitare i prvoborac novog talasa/vala, kako godine prolaze, čini se da sve osećajnije priča o Paketu, “Šarlu”..., “što je OK”.

KOMPILACIJA NAM JE BILA NAMETNUTA

Krajem 80-ih si beogradskom “Ritmu” rekao da u vezi s “Paket aranžmanom” imaš “mešavinu ružnog i dobrog osećaja”. Šta ti je danas u vezi s tim albumom ružno a šta dobro?

– Izgleda da sa distance od 30 godina, dosta ružnog izvetri, što je OK... Kompilacija nam je bila nametnuta od strane disko kuće, snimak i produkcija nisu bili najbolji, ni omot ni ime kompilacije me nikad nisu naročito dojmili, kao ni sama ideja spoja te tri grupe. A, koliko se sećam, imali smo borbu da to sve ostane čak i u ovom obliku, jer se pojavila neka ekipa ljudi, novinara, već etabliranih muzičara, koja je želela da promoviše sebe preko nas, ubaci još nekog unutra na kompilaciju, i ko zna kako bi to sve ustvari izgledalo na kraju da se nismo bunili. Sve ostalo je dobro (smeh).

Gile iz “Orgazma” kaže da je “Paket” za njih u ono vreme bio nužno zlo i kompromis, da je to bila test ploča koja je pokazivala da li muzika zastupljenih bendova ima “neku budućnost”. Da li ste album i vi u “Šarlu” tako doživljavali?

– Manje-više da, što je očekivano rezonovanje neke grupe koja je na početku i čija je ideja da to što hoće da kaže i odsvira publici – treba da uradi na svom albumu, a ne na nekoj kompilaciji. Paket aranžman je bio iskusni poslovni potez izdavača.

Gde je danas klavijaturista i producent Enco Lesić, u čijem studiju “Druga maca” su snimljene vaše prve pesme? Koliki je njegov doprinos konačnoj zvučnoj slici?

– Cela situacija je bila prilično nova za sve, kako za same aktere, tako i za ljude u studiju, pošto je trebalo menjati do tada ustaljeni način usnimavanja i produkcije. A to nije bilo lako. Ni mi nismo imali dovoljno istrenirano uho, pa smo donosili Encu njuvejv ploče s produkcijom kojom smo bili zadovoljni, insistirali na drugačijoj postavci mikrofona za usnimavanje bubnjeva... Enco je super, mnogo je pomogao i kasnije, kad niko od svih šest jugoslovenskih diskografskih kuća nije hteo da objavi ploču “Discipline kičme”. Nikad mi nije naplatio studio... Sećam se da mi je jednom rekao: ”Ja ne znam zašto ja tebi dajem besplatno termine u studiju, meni se uopšte ne dopada tvoja muzika, ali, eto...” A bilo je trenutaka kad se razljuti, pa uhvati nun-čake, koje su sve vreme stajale na zidu u studiju, i počne da ih vitla, isto kao Brus Li. Nismo se davno videli, neko mi reče da je na Kipru...

Zašto svojevremeno nisi želeo da se pojaviš u muzičkom dokumentarcu hrvatskog novinara Igora Mirkovića, filmu koji se bavi “zlatnim periodom jugoslavenskog novog vala/talasa”?

- Mirković me je kontaktirao u vezi s tim filmom, imali smo dva duga razgovora, gde sam ga pitao šta on to pravi – da li je to dokumentarni, igrani ili privatni film, ko se sve pojavljuje i šta priča, da li se pominje ratni period 90-ih i angažman pojedinih novotalasnih ličnosti. On mi je rekao da je film miks i ovog i onog, a da ga rat ne zanima, jer film se bavi lepšim vremenima, otprilike. Sad, naravno da bi to bilo jako fino, nostalgično, bezbrižno i čisto, ali, nažalost, tako nije bilo, i preskakanje tog perioda mi se nije dopalo. Meni je inače ispod nivoa bilo kakav ratni angažman rok muzičara, a naročito ovih novotalasnih, koji su, navodno, bili svesniji od pređašnje ekipe. Takođe sam dosta alergičan na ideju večnog pominjanja “zlatnog perioda jugoslavenskog novog vala/talasa”, o čemu danas pričaju i babe i dede. Sve to me je nagnalo da ne učestvujem u filmu. Na moje usput postavljeno pitanje o mogućem honoraru, dobio sam odgovor da će to biti mali, nezavisni, nekomercijalni filmić, pa se nema para. Ah, nisam ni mislio da je drugačije... Na kraju je to bio nagledaniji biskopski film u Hrvatskoj te godine, pojavio se DVD, CD, knjiga. I, da, u tom filmu o novom talasu nalazi se i grupa “Bijelo dugme”... Tako to bude, dokumente prave ljudi koji najmanje imaju veze s materijom koju obrađuju. To se odnosi i na ove skorašnje TV filmove o “EKV”, novom talasu, sve to radi pogrešna ekipa.

BREGOVIĆEV LUKAVI PROJEKT

Do sada si obrađivao ili citirao muziku “Yu grupe”, “Pop mašine”, “Tajma”... Nije tajna da si poklonik muzike jugoslovenskih bendova iz 70-ih. Šta je krasilo njih, a šta grupe tvoje, novotalasne generacije?

– To su bili pionirski poduhvati, ta generacija je krčila put, izdržala prvi napad i osudu javnosti zbog “kvarenja naše omladine” – duga kosa, minđuša, itd. – naravno, nesvesno, ali hvala im na tome. Onda se pojavio smišljen i lukav projekat pod imenom “Bijelo dugme”, podržan od svih, s nekom, kao, pastir-rok filozofijom, što se neko vreme u javnosti prilično ozbiljno analiziralo, tako da su čak i oni sami poverovali u svoju važnost. Dobro, bili su mladi... Srećom, nastao je i “Buldožer”! U principu, njuvejv kod nas sledi put prva dva albuma “Buldožera” – idejno, a tu i tamo i muzički. Pank i njuvejv su doneli promene kako u muzici, gde se napravio otklon od, kao, virtuoznog baratanja instrumentima, tj. besomučnog iživljavanja nad istim, tako i u tekstovima, koji su konačno počeli da govore o pravim stvarima koje muče čoveka, u ovom slučaju poniklog na tlu istočnoevropske zemlje.

Da li se slažeš s tezom, buntovnim muzičarima nepopularnom, da su u nekadašnjoj Jugoslaviji – izgrađenoj kao “Brozova varijanta Zapada na Istoku" – rok i pank bili politički poželjni? Savez socijalističke omladine je u Sloveniji podržavao pank, a vama je dodelio nagradu Smeli cvet. S druge strane “poželjnosti” bili su “milozvuci” iz prigradskih kafana, s pevaljkama koje vikendom uveseljavaju dijasporu, najčešće antijugoslovenski raspoloženu...

– Ma ako... Da su svi sledili primer “Discipline kičme”, koja je tokom poslednje dve godine pre rata delovala u postavi bratstva i jedinstva s dva srpska i dva hrvatska muzičara, ovakvog razornog raspleta u Jugoslaviji sigurno ne bi bilo. Inače, meni je takođe to uvek bilo neverovatno, to u vezi sa SSOJ i pankom u Sloveniji, nikad nisam taj zvanično prihvaćen slovenački pank shvatio ozbiljno, a mislim da je dodela nagrade Smeli cvet plod toga što je neko ko nas je voleo sedeo u toj nekoj komisiji koja se bavila nagradama, pa je uspeo da nas “progura”. Imam još uvek tu plaketu, uz neki gipsani rad koji smo tada dobili. Nikakve povlastice od ove nagrade nismo imali, jedino sam svojevremeno, mašući crvenom plaketom ispred šaltera u vojnom odseku, uspeo da pomerim svoj odlazak u vojsku za neko vreme... a posle sam već morao malo više da se potrudim.

Šarlo akrobata” stiže u proleće 1980. Da li danas imaš osećaj da je taj bend, “krcat” kreativnim ljudima i sa izraženom džem-sešn žicom, ipak prekratko trajao, tj. samo godinu i po?

– Naravno. Ali očigledno da je tako moralo biti. Taj početni kreativni zamajac je zaista bio jak, i tih godinu i po je bilo silovito, krcato raznim doživljajima – snimanjem filma Dečko koji obećava, ulaskom grupe na mejnstrim kompilacije, svi su nas zvali, želeli da se druže s nama. Naravno, oni su očekivali Ona se budi ili Niko kao ja, a dobijali uz to i Ljubavnu priču, Rano izjutra ili Sad se jasno vidi, što je neki put izazivalo strašne i neprijatne nesporazume. U međuvremenu, počeli smo u grupi sve više da se raspravljamo, Vd je predlagao da se ubaci u grupu još ljudi, Milan nije imao ništa protiv, a ja se s tim nikako nisam slagao i posle raspada “Šarla” napravio band s još manje ljudi.

Šarlov” album “Bistriji ili tuplji...” – jedna od muzički najradikalnijih ploča jugoslovenskog rokenrola – pojavio se u leto 1981. Kako ti danas zvuče te pesme?

– Odlično. Album je sniman dok smo mi već bili u dubokom neslaganju, ali držala nas je ideja snimanja albuma, svih tih stvari koje smo godinu dana isviravali po koncertima. Pojavila se nova snaga i želja da se to zabeleži, i, naravno, kreira još nešto usput. Na tom albumu su uspostavljeni neki obrasci od kojih ni danas ne odstupam.

LJUDI SU UVRIJEĐENO NAPUŠTALI ŠARLOVO SNIMANJE

Paket” i prvi “Šarlo” objavljeni su u Zagrebu, za “Jugoton”, dok su prve tri “Discipline” izašle u Sloveniji, za “Helidon” i “Dokumentarnu”. Tek u drugoj polovini 80-ih uspevaš da se dokopaš izdavačke kuće u rodnom gradu. Osim onom o vraču i selu, kako ovaj “fenomen” objašnjavaš?

– Nije bio nikakav “fenomen”, nego realna situacija u zemlji. Posle albuma “Šarla”, zaboravio sam na PGP, poučen iskustvom sa snimanja “Šarlovog” albuma, gde su neki ljudi iz PGP-a prisustvovali usnimavanju Ljubavne priče, potom brzo napustili studio uvređeni, da bi nam kroz nekoliko dana rekli da PGP neće objaviti “Šarlov” album, kako je prvobitno trebalo da se desi. Tako da je bitka za diskografski opstanak “Discipline” bila konstantna i trajala dugo, sve do momenta kad su za urednike u PGP-u došli Peca Popović i Oliver Mandić, koji nas je i pozvao da potpišemo za PGP. On je to uradio shvativši da dosta poznatih beogradskih grupa ne objavljuje albume za beogradsku disko kuću, pa nas je sve pozvao i potpisao ugovore sa svima. Odličan potez.

Marta 1991. demonstranti su po beogradskim ulicama skandirali tvoje stihove “vreme je za pravdu, vreme je za istinu”. Šest godina kasnije, na istom mestu “buka” je bila “u modi”. Koja tvoja novija pesma bi u današnjem Beogradu mogla da bude “u modi”?

– Takođe je 5. oktobra 2000. puštana Svi za mnom. Sve se to dešava spontano, ljudi su sami prepoznali i usvojili te pesme u trenucima pobune na ulici, što ovom autoru samo može da laska. Kandidata za novu upotrebu u iste svrhe u muzičkom opusu “Discipline kičme” ima dosta. Neka opet narod odluči.

Pre sedam-osam godina, napustio si London i odlučio da ponovo živiš u Beogradu. “Kad se on vratio”, pomislili su neki, “mora da je u sadašnjoj, novoj Srbiji – život ipak moguć”. Da li je više bilo takvih ili onih drugih, koji su u tebi videli čoveka koji nije uspeo na Zapadu?

– Nešto nisam obratio pažnju ni na jedne ni na druge. Svako radi kako misli da treba da radi.

Najuticajnije beogradske grupe su “EKV”, “Brejkersi” i “Šarlo/Disciplina”. Ipak, čini se da se iza tebe vuče najveći “rep” sledbenika, počev od “Boya” pa sve do... “Repetitora”. Koliko jednom 50-godišnjaku godi obožavanje mlađih kolega a koliko ga obavezuje?

– Naravno da mi godi, ali primećujem da ima dosta i pokušaja prepisivanja, kako iz muzičkog, tako i iz likovnog segmenta “Discipline kičme”, što mi se i ne dopada previše. Dopalo bi mi se ako bi ti ljudi naveli svoj uzor, ali oni to ne rade. No, to su ljudske slabosti, nemoć... Inače, nemam prema nekom neku obavezu, osim prema samom sebi, kako god se ovo shvatilo.

U intervjuu “Vremenu” rekao si da su u eksjugoslovenskim republikama novonastale rok scene “bezvredne i bez ikakvog značaja”. Da li iza takvog procenjivanja ima kod tebe i malo jugonostalgije?

- Tu se više mislilo na uticaj i domet grupa, jer velika zemlja je nestala, pocepala se na šest država i šest lokalnih scena. Mislim da je to jako pogubno za nove grupe, jer, dok stariji bendovi i izvođači često nastupaju po drugim republikama, novije grupe, nastale po rascepu zemlje, zadržavaju se na nekom lokalnom nivou. A jugonostalgija – nikad, nemam ja taj problem, čak sam izrazito protiv tih nekih jugonostalgičarskih večeri, na koje često nailazimo kad treba da nastupamo po klubovima u Hrvatskoj i Sloveniji. Međutim, činjenica je da je tržište od 20 miliona ljudi veće nego neko koje je četiri ili više puta manje, to ne može niko da ospori. Ima više gradova i mesta u kojima može da se svira, na primer. Znači, nije nostalgija – nego ekonomija. A ovakav poredak stvari sigurno ima uticaja i na samo stvaralaštvo novih grupa, koje ne vide mnogo dalje od svog lokala i kojima se virtuelni svet čini jedinim svetom. Te grupe često pevaju na nematernjem jeziku, a zvuče samo kao bezlična kopija onoga što slušaju.

BABA KOJA REPUJE

Radio si muziku za “Dečka koji obećava” i “Kako je propao rokenrol”, za Žilnikove “Lepe žene...” I engleski film “Body Work”. A onda si uzeo kompletnu stvar u svoje ruke i pre godinu i po publici ponudio muzički film “Fank-I-Lastiš Crnog Zuba”, za koji potpisuješ režiju, scenario, produkciju... Da li si zadovoljan kako je film prošao?

– S obzirom na to da je to jedan specijalan, strogo muzički film, moja želja je bila da u svetu konstantnog daunloudovanja i ugašenih bioskopa po Srbiji, to sve ima malo duži život od objavljivanja na DVD-u. Išao sam s filmom na nekoliko festivala u regionu, kao i na samostalne projekcije po manjim srpskim gradovima, a uz jedan broj časopisa Vreme izašao je DVD s filmom. Kultura i umetnost, u redu je.

Ostaćeš upamćen kao basista, pevač, poeta, kompozitor, producent, gitarista, crtač, novinar, didžej... reditelj. Da li očekuješ da jednu takvu renesansnu osobu neko umetničko udruženje jednog dana predloži za dobijanje tzv. nacionalne penzije?

– “Renesansna” nacionalna penzija bi, da se mene pita, mogla i sutra da krene, ne bi škodilo. A mogla je i pre deset godina.

Nastala u novobeogradskom Bloku 45, iz pepela novog talasa, “Disciplina” će krajem ove godine proslaviti svoj 30. rođendan. Za svoj peti rođendan, bend je izbacio kompilaciju “Najlepši hitovi!” Šta se sad sprema?

– Šala sa 5 godina “Discipline” na omotu našeg uživo albuma iz 1986, koji je ujedno bio i prvi objavljen za PGP, više označava kraj početnog perioda trnovitog puta jedne rok grupe neuobičajenog zvuka i postave, nego što se zaista bavi obeležavanjem nekog jubileja, pošto mi jubileji ništa ne znače. Ono što me sve vreme čeka jeste objavljivanje onih albuma koji još uvek nisu izašli na CD-u, a za svaki od njih postoje i neki bonus snimci, pa možda se nešto u tom smislu desi.

Da li će, kao prošli, i novi album “Discipline” biti “raspevan”? A svirački, da li možda spremaš povratak trubi, uspešnom bendovom konceptu s kraja 80-ih?

- Nismo još počeli sa snimanjem, ali planiramo to vrlo skoro. Sigurno je da će nove pesme ići započetim pravcem singla Političari + virusi ili albuma Kada kažeš muzika... Da li će biti raspevano, ne bih znao, no, znam da neće biti repovanja, to je nešto čime smo se bavili pre 25 godina, a danas je u masovnoj upotrebi. Video sam na netu da je i neka baba repovala skoro. To sve otprilike važi i za upotrebu duvačkih instrumenata – znaš ono: neka bezopasna džez-fank postava, kao npr. “Jamiroquai”, malo duvača iz muzičke škole, neki prigodni didžej... Takvih projekata je bezbroj i vrlo su, što se mene tiče, passé. Povratak duvačke sekcije u zvuk grupe sigurno bi bio dobitni potez, međutim, nešto još uvek nisam u tom fazonu. Osnovni koncept “Discipline kičme” je uvek bio bas + bubanj + glas, a sve ostalo može-ali-ne-mora.

(zurnal.info)