Bratimljenje u sramoti: Kako je Srbija obeležila godišnjicu genocida u Srebrenici

Dvadeset prva godišnjica genocida u Srebrenici pokazala se kao odlična prilika za iživljavanje nad žrtvama, za relativizaciju, poricanje i negiranje genocida, za demonstraciju raskošnog odsustva elementarne empatije i ljudskosti, za političko mešetarenje i ples nad otvorenim grobovima. Ukratko, godišnjica srebreničkog genocida u Srbiji je obeležena radno. Državni funkcioneri, partijske perjanice, medijski snajperisti, naučni radnici, politički banalitičari i ostali asanatori mentalnog terena takmičili su se u popularnoj sportskoj disciplini "ruganje tuđem bolu", a pošto su sami sebi amputirali srce još pre nekoliko decenija, na terenu su ostavili samo sluzave tragove koji smrde nečovještvom.

MEDIJSKI SNAJPERISTI

Medijski poslenici razvili su se u strelce i raspalili iz svih oružja po mrtvima. Nije lako ni negatorima genocida i ljubiteljima streljanja nedužnih ljudi, toliko su tekstova ispisali u cilju negovanja kulture zločina da su počeli i da se ponavljaju, a krvožedna publika stalno traži nešto novo, pa su mrčitelji monitora prinuđeni da svom mrklom mraku neprestano dodaju nove nijanse crnila.

Kreativnim pristupom produbljivanju moralnog dna istakao se stari Miloševićev kadar Ratko Dmitrović (vojni rod: medijska artiljerija), trenutno raspoređen na mesto glavnog urednika "Večernjih novosti", koji je objavio tekst pod naslovom "Srebrenica kao religija" ustvrdivši da je Srebrenica nova dogma i da genocida nad Bošnjacima nije bilo, samo zločina iz osvete, a da su jedine žrtve genocida, naravno, Srbi. Ako je Dmitroviću već do glupih paralela sa religijom, mogao bi da pročita ponešto o sekti tagova, fansigara ili davitelja, najkrvoločnijem verskom kultu u istoriji čiji su poklonici u Indiji ubijali i pljačkali desetine hiljada ljudi godišnje, verujući da ubijaju demone u ljudskom obličju. Možda bi tu mogao da otkrije pandane Ratku Mladiću, Radovanu Karadžiću i Slobodanu Miloševiću, te da konačno pronađe konfesiju koja mu odgovara.

Dr Mirjana Radojičić, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, oglasila se tekstovima u državotvornoj "Politici" i na opozicionom sajtu Nova srpska politička misao, dokazujući sve onako naučno da je genocid u Srebrenici najobičniji mit, oruđe u "neoružanoj borbi" protiv nevinog srpstva, služeći se u iznošenju svoje argumentacije strogo naučnim pojmovima i izrazima kao što su "priznanje genocidne kakvoće zločina u Srebrenici", "prevarni politički ritual u Potočarima" ili "poluga za ništenje na genocidu nastalog srpskog entiteta" (misli se na broj žrtava u Srebrenici, saradnica pokušava da preuzme bošnjačku perspektivu, ne dao bog da neko pomisli kako naučnica smatra da je Republika Srpska nastala na genocidu).

U zvaničnoj biografiji Mirjane Radojičić na sajtu Instituta stoji da je tu 1993. godine "zaposlena po osnovu programa Republičkog zavoda za zapošljavanje mladih talenata". Izgleda da je talenat za poricanje genocida na izuzetnoj ceni u naučnoj zajednici Srbije, uskoro očekujemo i prve doktorande poricanjologije koji će svoje stručne radove koristiti kao poluge za utvrđivanje kakvoće zločina. Kad bi dr Radojičić ovakvim jezikom pokušala da govori o smrti neke bliske joj osobe, možda bi i shvatila šta radi, mada je to pod velikim znakom pitanja.

Većina srpskih medija izveštavala je o godišnjici genocida u sličnom duhu, dovoljno je baciti letimičan pogled na novinske naslove: "Bezobrazno skupa Srebrenica: Smeštaj do 100 KM, parking do 10 KM" (Blic), "Evo ko je sve uzeo pare: Na mit o Srebrenici do sada je potrošeno 25 milijardi evra!" (Pravda), "Dodik: Majke Srebrenice su postale političko udruženje" (Kurir), "Svi govore o genocidu u Srebrenici koji se nije dogodio, a niko o viteškom ponašanju Mladićevih vojnika prema muslimankama" (Srbija danas), "Intervju Mladen Grujičić: Dosta je nametanja genocida!" (Večernje novosti) i tako dalje, i sve u tom stilu. Ako tome dodamo najave u brojnim medijima kako u Potočarima "radikalni islamisti, uz podršku načelnika opštine Srebrenica Ćamila Durakovića i lidera SDA Bakira Izetbegovića, pripremaju nerede kako bi kasnije za to optužili srpsku stranu", slika ludila postaje kompletna. Izuzeci koji s pijetetom pišu o Srebrenici i zločin nazivaju pravim imenom – genocidom, mogu se nabrojati na prste jedne ruke.

KO POMENE SREBRENICU, RIZIKUJE ROBIJU

Medijska slika nije slučajno ovako mračna, ona je samo odraz stanja političke elite, mediji tu uglavnom služe kao medijumi (što i sama reč kaže), kao prenosnici poruka koje dolaze "odozgo". Predsednik Srbije Tomislav Nikolić želeo je da iskoristi zgodnu priliku, pa je pozvao Bakira Izetbegovića da zajedno posete mesta stradanja i Srba i Bošnjaka, a potom se razočarao kad mu nije stigao pozitivan odgovor.

Usput budi rečeno, u teoriji se ovakav stav zove "poricanje postojanja žrtve" i za njega je karakterističan mučni refren "Vi ste prvi počeli" ili "A šta ste tek vi nama radili" (Stenli Koen: Stanje poricanja, str. 152-154, literatura za dr Radojičić i ostale poricatelje).

Inicijativa mladih za ljudska prava uputila je otvoreno pismo poslanicima Skupštine Srbije, zahtevajući od njih da održe komemorativnu sednicu posvećenu srebreničkim žrtvama, da usvoje deklaraciju o osudi genocida u Srebrenici i negiranju zločina, po ugledu na deklaraciju Evropskog parlamenta, te da odaju počast žrtvama genocida ispred Skupštine. Tabak je presavio i na poslanicu odgovorio Vladimir Đukanović, poslanik i član Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke, optuživši autore pisma da im je "јеdini cilј dа sе Srbi prоglаsе gеnоcidnim nаrоdоm" (sintagmu "genocidni narod" skovao je inače akademik Vasilije Krestić, Đukanovićev duhovni otac, taj izraz inače niko normalan ne koristi), izrazivši tugu i žaljenje što članovi Inicijative zbog pisma neće biti pohapšeni (valjda pod optužbom za iznošenje istine), kao i nadu da će jednog lepog dana, u bliskoj budućnosti, kad Srbija bude "u potpunosti suverena država", takvima kao oni biti zabranjen rad (po ugledu na Rusiju danas ili Nemačku tridesetih, nije precizirano).

UJEDINJENI U PORICANJU

Svojih pet minuta bruke imali su i drugi predstavnici vlasti, a kao povod za mahnitanje lepo je poslužilo saopštenje Ćamila Durakovića da je Organizacioni odbor za obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici doneo odluku da je državni vrh Srbije nepoželjan 11. jula na komemoraciji u Potočarima zbog negiranja genocida i nepoštovanja žrtava i njihovih porodica. Premijer Aleksandar Vučić preuzeo je ulogu dobrog policajca izjavom da predstavnice udruženja "Majke Srebrenice" imaju pravo da ne žele prisustvo delegacije Srbije na komemoraciji žrtvama u tom gradu i da on to poštuje, poručivši im da su uvek dobrodošli u Srbiji. Uloga loših policajaca pripala je bliskim Vučićevim saradnicima.

Potpredsednik SNS Marko Đurić optužio je Durakovića za širenje mržnje i gaženje dostojanstva srebreničkih žrtava, i poručio da je Srbija dokazala da želi pomirenje, a da su "Duraković i njemu slični dokazali da sa njima o tome nema šta da se razgovara". Taman smo hteli da im oprostimo što smo ih ubijali, a oni tako. Ministar rada Aleksandar Vulin,  je izjavio da “majke Srebrenice ne opraštaju Vučiću što je preživeo”, ali od nekog ko je karijeru započeo kao mali od palube Mirjane Marković ništa drugo se i ne može očekivati.
Srećom, u Srbiji postoji i nekakva opozicija koja se valjda po nečemu razlikuje od vlasti, logično je očekivati da oni šalju drugačije poruke. Recimo, predsednica Demokratske stranke Srbije Sanda Rašković Ivić izvolela je izjaviti sledeće: "U Srebrenici je bio jedan dan gneva, ne može da bude genocidna radnja". Nije bio jedan dan, streljanje je trajalo malo duže, a ovo bi bio najorganizovaniji gnev u istoriji.

Lider Dveri srpskih Boško Obradović poručuje u istom duhu: "U Srebrenici se nije desio genocid". Vojislava Šešelja bolje i da ne navodimo, ali zato je tu istinska alternativa, Pokret Dosta je bilo i njihov poslanik Dušan Pavlović. On je na “Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici” koji su podnele poslaničke grupe LDP-SDA i LSV-Zeleni, reagovao jezgrovito na svom tviter nalogu: “Je l’ neko razume zašto ponovo treba da usvajamo rezoluciju o Srebrenici? Šta fali onoj iz 2010. godine?” Deklaraciji iz 2010. godine fali, na primer, to što se nigde ne pominje reč genocid, ili to što ne piše ko je počinio zločin, pa bi neobavešteni čitalac mogao da zaključi da su u julu 1995. godine Marsovci sleteli u istočnu Bosnu i pobili preko 8.000 Bošnjaka. Pali su u vodu mitovi o srpskoj razjedinjenosti, o nesrećnoj neslozi, o tragičnim podelama koje nas uništavaju; kad je u pitanju negiranje genocida u Srebrenici onda je skoro čitava politička, medijska i kulturna scena jedinstvena.

IZUZECI OD SRAMOTE

Ovu idiličnu sliku bratimljenja u sramoti narušavaju tek neki pojedinci i nevladine organizacije. Žene u crnom su na Trgu Republike u Beogradu izvele scensku akciju “Srebrenica 8372” na kojoj su stajanjem u crnini i jednočasovnim ćutanjem odale poštu ubijenima u genocidu, kao što to čine svake godine. Agencija Sensa i Fond za humanitarno pravo predstavili su interaktivni narativ “Srebrenica: Genocid u osam činova”, koji pruža uvid u hiljade zaplenjenih vojnih i policijskih dokumenata, transkripte presretnutih razgovora među počiniocima zločina, svedočenja pripadnika Vojske Republike Srpske koji su priznali krivicu, video-snimke i fotografije zarobljenih žrtava, svedočanstva preživelih i dokazi o tome da je Srbija pružila transportne i tranzitne usluge Vojsci RS, kao i kadrovsku pomoć.

U izuzetke spada i Čedomir Jovanović koji je zajedno sa još 10 poslanika podneo pomenuti “Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici” u kojem, između ostalog, stoji da se najoštrije osuđuje genocid u Srebrenici, kao i svako poricanje genocida, 11. jul se proglašava za Dan sećanja na genocid u Srebrenici, a država se obavezuje na razvijanje obrazovnih programa koji će budućim generacijama usaditi lekcije izvučene iz genocida. Jovanović je i jedini srpski političar koji je ove godine otišao na komemoraciju u Potočare i upisao se u knjigu žalosti. Njegov gest je svakako značajan, jer je bitno da bar neki predstavnik građana ove zemlje poruči građanima susedne države na koju je Srbija izvršila agresiju i počinila strahovite zločine: "Pod teretom nevinih žrtava Srebrenice, Srbija će nestati osim ukoliko svoju sreću i mir ne potraži među Bošnjacima kojima su 11. jula srpski zločini i ubistva kroz genocid uzeli sve. Put do te katarze nije lak ali je zato vredan. Sloboda i čast mog naroda i zemlje zavise od naše spremnosti da preuzmemo odgovornost i osudimo zločince i politiku koja je vođena u naše ime. Tako i samo tako možemo naći oprost u Bosni i mir za sve nas, Bošnjake, Srbe i Hrvate".

Problem sa Čedomirom Jovanovićem je što se nikad ne zna da li on istinski misli to što govori, i da li će sledećeg trenutka poreći ono što je tvrdio prethodnog. Dovoljno je podsetiti na slučaj iz 2012. godine kad je Jovanović izjavio da je Republika Srpska sagrađena na genocidu, da bi samo par meseci kasnije rekao: "Nikada nisam rekao da je Republika Srpska genocidna tvorevina. To čak nije moj jezik". Potonja izjava kojom je skočio samom sebi u usta bila je plod političke kalkulacije, jer se Jovanović ponadao da će mu ovakvom fintom porasti šanse da uđe u Vladu Srbije. A pitanjima genocida, ratnih zločina i odgovornosti nije primereno sitno političko šićardžijstvo.

NASTAVAK RATA DRUGIM SREDSTVIMA

Kad se sve sabere, jasno je da Srbija nema nameru da u skorije vreme izađe iz stanja poricanja koje je, zapravo, nastavak rata drugim sredstvima. Jer, kako kaže Karl Kraus, zaborav je deo ratnih strahota, a pripadnici srpske elite se svim silama trude da zločinačku prošlost svoje države gurnu pod tepih. U srpskim medijima, među političarima, u naučnim i kulturnim krugovima, na univerzitetima, u školama, u celokupnom javnom diskursu osnovne činjenice o bliskoj prošlosti još uvek nemaju pravo građanstva. To da je rat osmišljen i planiran u Beogradu, da su srpske vojne i paravojne snage etnički čistile Bosnu, da je država Srbija u genocidu učestvovala materijalnim kapacitetima i ljudskim resursima, da je genocid finansiran novcem poreskih obveznika iz Srbije – to je i dalje u domenu fantastike, kao da nikog ne zanima, posebno ne pomenute poreske obveznike. A reč je o golim, lako proverljivim činjenicama. Za građane Srbije karakteristični su "namerno odbijanje da se prime opasne informacije" i "sopstvenom voljom nametnut nedostatak podrobnog znanja", da se poslužim formulacijama Stenlija Koena iz navedene knjige.

Jednostavno, građani žive u dobrovoljnoj laži, skrivajući od sebe sopstvenu odgovornost za podršku ubilačkoj politici, za zločine počinjene u njihovo ime. Političkoj i medijskoj eliti ni to nije dovoljno, već jedva čekaju priliku da otvore zločinačku dušu, rigaju mržnju, vređaju žrtve i iživljavaju se nad njima. Njihove besramne poruke povodom dvadeset prve godišnjice genocida u Srebrenici mogle bi se jednostavno sažeti: "Nećemo vam oprostiti što smo vas ubijali."

(zurnal.info)