MALE GRADSKE PRIČE: Govor grafita

Zapamtio sam pesmicu iz detinjstva, mislim da sam čuo da je pevuše i deca: Šote, more, šote, Cigani se kote, a Srbi se biju za čašku rakiju. U govoru kraja gde sam rođen, „čaška“ je čašica, ovde uneta očito iz metričkih razloga, dok je nepravilni padežni oblik zbog rime, ali koincidira i sa govorom na Jugoistoku Srbije. Narodski katren nije bez zrna autoironijskog humora. Oslikava dva negativna etno-stereotipa: jedan o romskom hiper-natalitetu (ali zato nema poezije koja govori o prosečnoj dužini životnog veka Roma); drugi, nešto složeniji, o nasilnoj prirodi Srba i njihovoj prirodnoj sklonosti ka najjačoj vrsti alkohola. Ne znam da li mi je tada pesmica bila smešna. Cigana/Roma je ionako bilo malo u mom okruženju, u razredu ih je bilo troje, jedan dečak i dve devojčice, ako se dobro sećam, mada ni to nije izvesno, jer se nikad niko početkom tih bezbrižnih 80-ih nije na času javno izjašnjavao o svojoj nacionalnosti (što je 50-ih u Sarajevu ipak bio slučaj, kako u svojim školskim uspomenama svedoči Abdulah Sidran u Otkupu sirove kože). U srednjoj školi ne pamtim da je bilo ijednog Roma u celoj generaciji.

Šota je narodna igra uglavnom muslimanskog sveta koju žene igraju u dimijama, nekoj vrsti široke suknje koja se sužava u pasu i oko nogu, u svilenoj beloj košulji sa jelekom i ogrlicom od zlatnika koji zveckaju i svetle tokom igre, dok se desnom rukom vrti maramica a koraci su sitni i idu oko muškaraca koji, takođe u narodnoj nošnji, padaju na kolena i igraju ramenima, akrobatski se savijajući unazad, skoro do poda.

Individualno, u paru ili u kolu, tako sam je zapamtio, gledao na gradskom trgu na svečanostima povodom nekog od važnih državnih praznika, za Dan Republike, 29. novembar, ili Prvi maj, ili Dan oslobođenja grada od fašizma, 8. septembar, kada su folklorna društva u obaveznim etno uniformama izvodila spletove igara "naših naroda i narodnosti". Tada bi se igrala i šota pred obaveznom masom posetilaca, koje niko nije morao da primorava da dolaze niti da posmatraju sa uživanjem.

Pesmica na čudan način svedoči da su u socijalističkom društvu u kome je religija bila i javno stigmatizovana i vidljivo prisutna iako gurnuta na marginu pojedinačnih i privatnih navika, foklorne vrednosti, forsirane od strane ideologije koja je ukrštala i slavila narodnjaštvo i radništvo, prelazile su relaksirane etničke barijere i postajale opšte dobro i deo svakodnevnog slenga, jednako kao preživeli turcizmi, pagansko sujeverje i verski obredi. Kao deca smo pljuvali na pod i hvatali se za dugme, najčešće pantalona, kada bismo videli sveštenika; danas pokoji od sveštenika hvata i gladi dugme pantalona pokojeg od dečaka posle zbrzano uvedene veronauke u škole za vreme, gle čuda, novih demokratskih vlasti a ne Miloševića koji intimno nije ljubio tamjan i ocila, ali ih je rado logistički koristio u svrhe ratnog prodiranja na zapad i omeđivanja istorijskih teritorija.

„Kotiti se“ je termin biološki, tačnije zoološki i označava donošenje na svet mladunaca kod životinja, pasa i mačaka, pacova i drugih glodara. Da bi ih u neljubaznom okruženju, u kome nisu glavni predatori, što više preživelo, poželjno je da ih na svet dođe što više, da bi najsposobniji i najsrećniji opstali što duže, možda dotle da i sami na svet okote svoje potomstvo. Biološki nauk koji su rado isticali fašisti, glorifikujući snagu, zdravlje i čistotu, eugenički težeći da omoguće alfa mužjacima da prospu svoje seme koje će ojačati vrstu i učiniti je nepobedivom rasom gospodara sveta. Ali, gopodari se ne kote, sistem ukrštanja i kontrola rađanja, sastavni su deo izlaženje u susret prirodnoj selekciji i evoluciji übermensch-a. Kote se samo necivilizovani i varvarski narodi, bedni, neuki i uplašeni od budućnosti, oni čiji je biološki instinkt blizak životinjskom, uostalom, čiji su uslovi života i način života nalik brlogu ili čergi.

Kotili su se Cigani, potom Šiptari, pa Kinezi i Indusi i Pakistanci, Arapi, barem oni siromašni, sva plemena od Polinezije do Amazona, lišena blagodeti i brige civilizacije koja jasno podučava da nas je previše (planeta je ugrožena!). Postali smo suvišni. Ljudska bića se kote.

Eto sa kakvim nas je planetarnim problemom suočio anonimni novobeogradski pisac malenog grafita na stanici gradskog prevoza. Da stvar bude zanimljivija, napisao je „dođoši se kote“. Dođoši u delu grada koji nije mogao imati starosedeoce, svakako ne one doseljene pre Drugog svetskog rata; u gradu, navodno belom, koji je uvek rastao brže zahvaljujući onima koji su se u njega doseljavali više nego onima koji su u njemu rođeni, u prvoj, drugoj, trećoj, pedeset petoj generaciji, svejedno. Kažete, ne može ih biti baš toliko. Nisam baš siguran. Dosta ljudi ovde vodi direktno poreklo od Nemanjića, njegovih potomaka i potomaka njegovih velmoža, koji su preživeli agarjanski usud i sačuvali se, uspeli da ne opogane vlastitu krv otomanskim bašibozukom, da bi istorijski vaskrsli u sablji hajduka i džebani ustanika. I još, dođoši se (nenotirano) kote uprkos beloj kugi koja transparentno hara.

Čudno. Jedino se pederi ne kote. Barem to može biti utešno piscu domoljubivog grafita.

Ovaj grad počiva na teško potisnutoj agresiji i lako vidljivoj mržnji. Mržnja plamti u mladim grudima koje guraju u Evropu a Evropa njima nije potrebna, jer o njoj ne znaju ništa, a malo šta znaju i o bilo čemu drugom. Oni su obesni, jer ih u životu ne čeka ništa, usamljeni lutaju u čoporu tražeći da se podaju prvom dovoljno beskrupuloznom gospodaru koji će ih povesti u hajke, poštuju jedino svoje paganske druide koji cene iznad svega njihovu krv i njihovu nestrpljivost da popune prazne grobove koji će stražariti na svakoj stranputici plemena.

I reči se poput dođoša kote. Po kolumnama i knjigama, reči lamenta i reči ohrabrenja. Samoohrabrenja, možda, da se nešto čini tekstom iako rezultat izostaje, ili ulaganja u princip nade, da je sve ovo uobičajena tranziciona bižuterija.

uz dozvolu autora prenosimo iz Betona

(zurnal.info)