MALE GRADSKE PRIČE: Zimsko ljetovanje

Ponekad metafora postane stvarnost, taman toliko koliko reči mogu biti stvarne i opisivati senzacije naših čula jezikom koji se razume doslovno.

Desničin naslov nije moguće preokrenuti, zimsko letovanje nije letovanje zimi, odnosno zimovanje ili zimski odmor.

Odmor zimi. Odlazak na skijanje, na planinu. Porodični, sa prijateljima ili sa školom. Nikada nisam bio. Odmor kao realni fantazam. Odmor kao dopušteni nerad i ostvareno pravo radnog čoveka i građanina, ovde odmor kao simboličko drugo rada, njegova kompatibilna dopuna. Otići na odmor ne samo da bi se „napunile baterije“, promenilo mesto boravka na kratko i doživela epistemološka avantura, da bi se radni čovek svojim redovnim dužnostima vratio bodar i čio, motivisan za veću produktivnost – odmor je ona šargarepa koja ide uz batinu, ali je ne treba jer je dovoljna sama sebi kao arkadijski znamen zasluženog zadovoljstva, prijatno mesto, potvrda da se trud isplatio, neoporecivi dokaz da rad nije zaokružen u sebe, tvrđava pregora ili udarništva, već da omogućava nešto što jača samopouzdanje radnog čoveka i njegovu grupnu koheziju.

Ovo zimsko letovanje je neutralna deskripcija trenutnih meteoroloških prilika. 17 stepeni Celzijusovih usred zime i januara (2014.), usred podneblja definisanog kontinentalnom klimom i znatno nižim temperaturama „za ovo doba godine“, koje obično prate obilne ili manje obilne padavine, susnežica i sneg, ledena kiša bar, jak vetar, zimski uslovi vožnje, poluraščišćene saobraćajnice kojima nije stavljena so na rep, poledica na trotoaru i šiljate ledenice sa krovova preteći uperene ka tlu i uskim prtinama između nalopatanog snega... Rečju zimska idila u urbanom krajoliku.

Svako (drastično) odstupanje od uobičajenog ili statističkog proseka rađa nedoumicu, ova zbunjenost, nelagodu pa strah, a gde je strah ne nedostaje ni zavereničkih teorijskih vradžbina, čak i kad je vreme prijatno, regresiravši u kasnu jesen ili nagoveštaj proleća, a ne polarno ubilački nastrojeno kao u Sjedinjenim državama, na primer.

Ali, ne zanima me prozirnost konspiracije, već retkost mediteranskog daha koji neočekivano udišemo skoro dva meseca. Laka odeća i minimum ogreva, ušteda u električnoj energiji, mada ne i u računima za daljinsko grejanje putem toplana, osećaj rasterećenosti, očita mobilnost stanovništva, priziva kao asocijaciju staru podelu na sever i jug, sa dobrim i lošim posledicama koju klima koja ne opterećuje donosi stanovništvu. Opuštenost naspram posvećenosti, prepuštenost prirodi naspram savladavanju prepreka koje rogobatna priroda donosi.

Jedan profesor je rado citirao jednog ruskog konzervativnog mislioca koji je kao prednost ruske klime isticao to što ona ne dopušta da se ulovljena riba usmrdi i raspadne, videvši ogromnu rusku carevinu kao tu krepanu ribu koju nije moguće oživeti, tek odložiti, po mogućstvu unedogled, proces njene neizbežne dezintegracije. Jer zimi se čovek skupi (sva tela se na hladnoći skupljaju sem čvaraka, govorio je profesor fizike u srednjoj školi), i gleda da potrebe svede na minimum, štedi sredstva i resurse, misao mu ne dopire dalje od kako-tako zagrejane prostorije u kojoj boravi, možda sklupčan ispod pokrivača i nepokretan, da ne rasipa uzalud vlastitu telesnu toplotu.

Ali, kada je hladno, ulice opuste, taman toliko da grad iznova postane human, ne sasvim opustošen, sav širok i pristupačan (kada nema snega), pun staza koje se predvidljivo račvaju, i sam povučen u sebe, tek ponegde napučen napuštenim psima okupljenim u preteće čopore, ojačanih glađu i gustim krznom, koji protrče jureći za točkovima automobila ili dostupnim i jestivim otpadom. Sada su mirni, kao i ljudi, i ne toliko vidljivi, njihova divlja ćud i prezir prema nezahvalnim vlasnicima koji su ih napustili krotko čuči u potaji njihovih instinkta.

Ma koliko bilo prijatno, nešto nedostaje, znak razlike i predstava očekivane promene, promenada garderobe okićene lavandom i suvim biljem ili mirišljavim cvetovima od kartona, okačenim o vešalice kao božićni ukrasi. Uskraćeni smo bez pitanja i to nam se ne sviđa, ma koliko, ponavljam, bilo prijatno, neočekivano i neobično, usred januara sedeti u letnjoj bašti raskopčane jakne, na suncu koje nije više zubato, šetati pored reke čijim šetalištem odjekuje vašarski ritam sa autodroma i kružno metalno rulanje vozića za decu.

Ni zvukovi nisu agresivni kao ranijih godina kada se stanovništvo zabarakadira unutra i odvrne svoje televizijske i muzičke uređaje, međusobno posećuje uz glasan smeh ili tinejdž parti a sobe bez zatvorenih vrata postanu dečja trkališta. Ni hodnicima i haustorima ne vlada trijumfalno kiseli kupus ili podvarak, nedeljne domaće supe, punjene paprike, pasulj, riblja čorba ili nešto egzotičnije, miris rakije ili rigotine.

Zimsko letovanje neće trajati dugo, nestaće ga za koji dan, već je hladnije - skoro kao u poznu jesen, tako najavljuju i prognoze. Samo ove sezone ovako je u našem gradu, zemlji i regiji, ili bivšoj zemlji, ili potcenjenoj peninsuli na zlom glasu - ko zna kad će iznova, čudan predah, seća li se ko kakvo je bilo minulo leto, tek sledeće godine mala je šansa da bude lanjskih snegova.

(u dogovoru s autorom prenosimo iz Betona)

(zurnal.info)