Nije bitno ko sam ja, bitno je ko ste vi

"Pakao je prazan, svi đavoli su ovde", piše u Šekspirovoj Buri. Jednog od njih srećemo u novom igranom filmu beogradskog reditelja Dejana Zečevića – psihološkoj (anti)ratnoj drami Neprijatelj. Film je premijerno prikazan na zatvaranju ovogodišnjeg, 39. beogradskog Festa. Sniman tokom osam nedelja, od oktobra do decembra 2009. godine, na lokacijama na Kozari, u Banjaluci, Mrkonjić Gradu i Prijedoru, ali delom i u Beogradu, Neprijatelj je koštao milion i deset hiljada evra. Film je realizovan u bosansko-hrvatsko-mađarsko-srpskoj koprodukciji, s tim da je većinski producent filmska kuća “Biberče” iz Beograda (Zečeviću i ekipi “podršku” su pružili i Filmski centar Srbije, Ministarstvo kulture Srbije, Ministarstvo za prosvetu i kulturu Republike Srpske, Audio-vizuelni centar Hrvatske, Mađarski filmski fond, “kao i mnogi predstavnici privrede i medija”).

Nastao na osnovu scenarija Đorđa Milosavljevića, koji je napisan, navodno, još 1999. godine, Neprijatelj donosi sumornu priču vremenski smeštenu u prve dane tek sklopljenog mira u Dejtonu (1995). Glavni junaci su pripadnici Vojske Republike Srpske na zadatku uklanjanja mina – koje su, kako to često u ratu biva, sami postavili. Najopasniju “minu” pronalaze u obližnjoj napuštenoj fabrici, tačnije: u prostoriji bez vrata i prozora nalaze misterioznog čoveka koji za sebe samo kaže da je Daba (sjajno ga igra Tihomir Stanić). Smireni cinik, bez ličnih dokumenata ali prepun uznemirujućih priča i opaski, do kraja filma u glavama izbezumljenih vojnika postane niko drugi do Sotona, Šejtan, Demijurg. Odsečeni od komande, umorni dojučerašnji saborci kreću u međusobne obračune, potežu se noževi, pršte rafali, gruvaju nagazne mine... Direktor fotografije Dušan Joksimović napravio je odličan posao, a Dejan Zečević (Dečak iz Junkovca, Kupi mi Eliota, Mala noćna muzika, TT sindrom, Četvrti čovek) svoj do sada najambiciozniji film.

– Mislim da Neprijatelj ipak nije horor film, ne bih mogao da mu dam samo tu odrednicu – priča za Žurnal reditelj Dejan Zečević (39), filmadžija koji je tokom proteklih 16 godina bez problema skakao od jednog do drugog žanra (hm... nešto kao srpski Ang Li). – OK, ima u njemu elemenata horora, ali mislim da ga tako ne bih mogao definisati. U Neprijatelju ima i neke psihološke drame, i trilera, kao i elemenata ratnog filma. Volim žanr horora, ali ja kad jednom nešto uradim, a uradio sam već film TT sindrom, onda kao reditelj malo izgubim interes da se ponavljam. Naravno, moja sklonost ka tom žanru još uvek se oseća, i ja zaista nemam ništa protiv da ovaj film bude delimično... i horor.

“Neprijatelja” si u susret premijernog prikazivanja najavio i kao “intimni autorski film”. U kom smislu?

– On je intiman jer sam želeo baš ovakvog da ga napravim, bez kompromisa u smislu da razmišljam kako će publika da ga prihvati. Ali to ne znači da sam u njemu ispričao neku svoju priču. Rat, taj rat, na sreću, nisam doživeo direktno. Indirektno jesam, kao i svi mi u Srbiji. Jednostavno, preokupirala me je tema tog nekog zla koje se rodi među ljudima, povremeno, i to iz nekih vrlo često glupavih razloga, pogotovo kad su u pitanju građanski ratovi. Bila mi je zanimljiva, čak nedokučiva takva tema, pitao sam se: kako je moguće da dojučerašnji prijatelji odjednom naprave neko zlo jedni drugima... Tekst Đorđa Milosavljevića mi je ponudio interesantnu mogućnost da na tu temu kontempliram a da, s druge strane, ne napravim neki “filozofski” film, film koji neće moći da funkcioniše na nivou redovnog bioskopskog repertoara. Zato je Neprijatelj kombinacija filmskih stilova koje ja, generalno, i kao gledalac volim da vidim. Dakle, volim bioskop i volim filmove takve neke strukture, ali i da posle gledanja istih mogu s prijateljima da razgovaram na temu šta smo tačno videli. Volim da mi ne bude baš sve plasirano “na tacnu” i da povremeno neko drugi ima o tom filmu i neko drugačije mišljenje. Inače, ja kao autor zaista cenim kad neko argumentovano objasni zašto mu se ne dopada nešto što sam ja uradio.

Vratimo se ipak “intimnostima” s događajima koje gledamo u “Neprijatelju”. Tokom rada na njemu, bio si okružen ljudima koji su imali priliku da rat u BiH upoznaju iz neposredne blizine...

– Jeste. Tumač glavne uloge u filmu, glumac Aleksandar Stojković, imao je upravo takva iskustva. Što nam je u nekom smislu bilo i od koristi, jer je uz pomoć njegovih sugestija film mogao da dobije na svojoj autentičnosti. Meni je takav aspekt realizma i autentičnosti bio jako važan i zato što se forma ovog filma dodiruje s nekim stilizovanim, nadrealnim stvarima. Naravno, imali smo kao podršku i neke vojne konsultante. Sve u svemu, trudili smo se.

Pošto su u pitanju ratni događaji u BiH, događaji koji nisu daleko iza nas, da li si radeći na “Neprijatelju” razmišljao o tome kako će u filmu prikazane situacije danas-sutra biti tumačene među publikom i kritičarima, recimo, u Banjaluci i Sarajevu?

– Nisam razmišljao o tome, jer mislim da se ovaj film uopšte ne bavi aspektom rata na način da bi na kraju mogao nekima da bude politički korektan ili nekorektan. Mislim da ovaj film može da bude blizak svim ljudima koji normalno razmišljaju na temu rata – da je to jedna strašna stvar, ali ujedno i jedna glupa stvar, koja vrlo često nastaje iz suludih razloga. Zato smo se u Neprijatelju mnogo više bavili ljudima i motivima koji su u njima ili van njih. Šta više, mislim da bi ovaj film bez problema mogao da se dešava i u Avganistanu ili Libiji. Ma bilo gde, samo bi se zamenile oznake na uniformama, i sve bi isto moglo da funkcioniše.

A jesi li razmišljao o tome da će te neki okriviti za vrstu “bajkovitog” pristupa problematici nedavnog rata u BiH, jer poruka “Neprijatelja” bi mogla da se pročita i u stilu mir-mir-niko-nije-kriv... niko-osim-Nečistog?

- Meni je taj Nečisti... ogledalo. I zato u filmu nisam išao na neko definitivno objašnjavanje ko je on zapravo. Svako od junaka filma ima drugačiju ideju ko bi on mogao da bude. A film se tako i završava, kad se kaže “nije bitno ko sam ja, bitno je ko ste vi”. Zaista se nismo vodili principom da se neka ideja odgovornosti prebacuje na nekakvu fantazmagoriju, već nas je interesovalo kako ljudi učitavaju sebe i druge u nešto treće. U tom smislu, svakog dana imamo prilike da se susretnemo s idejom vođe, i imate deset miliona ljudi koji misle da im je vođa apsolutna ideja dobra, i drugih deset miliona koji su u ratu s njima i misle o istom tom čoveku da je apsolutno zlo. A to je, očigledno, u samoj ljudskoj prirodi, taj neki apsurd, potreba da veruju u apsolutno dobro ili apsolutno zlo, koje onda sublimiraju u nekim ljudima, i sve to vrlo često na kraju bude pokretač ludila i drugih groznih stvari.

U filmu vidimo dosta novih, interesantnih glumaca. Okupljajući ekipu koja će da bude ispred kamere, koliko sam čuo, napravio si kasting na nivou čitavog regiona...

– Jeste, ima tu glumaca iz Bosne, iz Republike Srpske, Sarajeva, Beograda... Trudio sam se da napravim skupinu ljudi koji se međusobno razlikuju, koji su drugačiji po energiji, svemu, jer je i realno da kad se grupa ljudi nađe u situaciji kakva je u filmu – oni naravno da nisu svi isti, istog senzibiliteta, ukusa, itd. To je bila prva stvar, a druga je bila moja potreba da dobijem da svi oni zrače nekom autentičnošću, da deluju realno, pogotovo što cela priča ima i taj jedan malo pomereni deo.

Na kraju, u podeli si imao početnicu Mariju Pikić, ona tumači tu jedinu žensku ulogu, bardove srpskog glumišta Tihomira Stanića i Slavka Štimca, ali i Dragana Marinkovića Macu, lice sa estrade i malih ekrana. Nema šta, zaista se “međusobno razlikuju”!

– Dragana Marinkovića sam upoznao tokom kastinga za ovaj film. Dragan je glumac, ali, eto, on ima i taj neki drugi deo svoje karijere. U ovom delu koji se mene ticao, on je apsolutno jedan vrlo talentovan glumac, požrtvovan, ozbiljan, dobar u odnosu sa ekipom, sa kolegama, tako da mi je bilo veliko zadovoljstvo da radim s njim. Zapravo, sad mi je i drago što se ovim filmom on publici predstavlja na jedan drugačiji način.

Da li se slažeš da su koprodukcije i filmska umrežavanja, zapravo, budućnost kinematografija u regionu?

- Naravno, jer tako, u principu, danas jedino i mogu ovde da se snime filmovi. Neprijatelj će, sad kad je završen, u vrlo skoro vreme imati svoje premijere i svoje distribucije u svim zemljama iz kojih dolaze njegovi proizvođači, tj. koproducenti – dakle, u Srbiji, BiH, Hrvatskoj i Mađarskoj. A kasnije, videćemo šta će biti, jer film je uzela jedna kompanija iz Pariza koja će ga dalje prodavati raznim zemljama na razne načine.

(zurnal.info)