OD MRŽNJE DO POKORAVANJA: Francuska, uputstvo za upotrebu

Francuska, uputstvo za upotrebu, 2015.

Strašan je bilans simultanih terorističkih napada izvršenih noćas u Parizu i Sen Deniju. Mrtvi se još uvek broje ali žrtava ima preko 150. Neki od svedoka u koncertnoj dvorani Bataclan čuli su teroriste kako pre otvaranja vatre uzvikuju na francuskom : "Ovo je osveta za svo zlo koje je Hollande naneo muslimanima širom sveta!"

Trebalo je da znamo da je Charlie Hebdo bio samo uvertira u nešto mnogo gore.

Pre desetak godina, izdavačka kuća Rende (u kojoj sam tad radio kao urednik), u saradnji s Beopolisom, Fabrikom knjiga i tadašnjim Kulturnim centrom Francuske (danas Francuski Institut) organizovala je festival nove francuske književnosti i stripa pod nazivom "Francuska, uputstvo za upotrebu", parafrazirajući naziv čuvene knjige Žorža Pereka - "Život, uputstvo za upotrebu". Tada, 2006. godine, bili smo pod jakim uticajem pobune mladih imigranata druge generacije u predgrađima Pariza i drugih francuskih gradova.

Pobuna je bila motivisana negativnom percepcijom i diskriminacijom siromašnih imigranata arapskog i subsaharskog porekla, uglavnom islamske veroispovesti, usmerena na autoritarnu policiju, njeni su glavni vinovnici bili pripadnici otuđene omladine druge generacije, automobili i radnje su goreli iz noći u noć, a filmovi poput tada već deset godina stare "Mržnje" ("La Haine") Mathieua Kassovitza iz 1995, činilo nam se, precizno su oslikavali kompleksno stanje u francuskom društvu.

U "Mržnji", podsetimo se, trojica tinejdžera (francuski Jevrejin, Arapin iz Magreba i afrički crnac) iz multi-etničkog geta na različite načine reflektuju nasilje u kom žive i koje je deo njihove svakodnevice boreći se ujedno i sa zadatim ulogama u društvu koje ne osećaju kao svoje a drugo nemaju. Ideja koju film najsnažnije promoviše jeste da je zajednički osećaj geta i izolovanosti jači od svih partikularnih identiteta i da upravo on drži ovu trojicu omladinaca zajedno.

Ah, sveta naivnosti!

U tom smislu, naravno, Uelbekov obespokojavajući roman "Pokoravanje" znatno bolje prikazuje stanje u francuskom društvu danas od "Mržnje" koja je uprkos svom načelnom pesimizmu, ispostavilo se vremenom, bila prepuna nade u jedno bizarno bolje sutra. Vladajuća paradigma je, tvrdi Uelbek kroz svog obeznađenog protagonistu, dotrajala i izmorena, dekadentnost rezultira nedostatkom vere pa i strasti i stari svet se bez mnogo buke krši pod talasom novog. Da Francuska potpuno legitimno, putem mehanizma slobodnih izbora, postane islamska zemlja, ispostavlja se u romanu, neće trebati mnogo. Biće to čak jednostavnije nego što je iko mogao i da pretpostavi.

Od naivnosti "Mržnje" do dekadentne distopije "Pokoravanja", od ludističkog divljanja po predgrađima, do bolne preciznosti samoubilačkih napada islamskih terorista - to je put koji smo prešli u prethodnih deceniju ili dve.

U Francuskoj, ali i u čitavom svetu graničnici koji razdvajaju identitete danas su samo dublji i viši nego ranije. Neki, naravno, spremno uleću u postavljenu zamku. Zastupaju i brane Islam ili evropsko-hrišćanske vrednosti. Bacaju bombe, pucaju na nevine, šire teror i sami ginu u ime izmišljenih bogova ili podižu zidove, glasaju za desničare, veruju u tvrđavu Evropu i sveto pravo zapadnog sveta da uživa u bogatstvu na grbači ostatka iscrpljene planete.

Danas, 2015, nema više uzmaka od bilo kakve zadatosti.
Čini se da su nas identiteti konačno nadjačali.

Tekst preuzet sa autorovog FB profila

(zurnal.info)