ODBRANA DŽOMBIĆA I VLASTITIH ODLUKA: Šta je Dodik u sudnici prešutio o kreditima za Energoliniju?

Milorad Dodik je svjedok odbrane Aleksandra Džombića, bivšeg premijera Republike Srpske. Džombić je svojevremeno bio jedan od Dodikovih najodanijih judi, zbog čega ga je u decembru 2010. godine postavio za premijera RS. Posebno odjeljenje Republičkog javnog tužilaštva RS za korupciju i najteže oblike privrednog kriminala tereti Džombića za zloupotrebu položaja prilikom odobravanja 19.4 miliona KM kredita IRB-a RS  "Energoliniji" u maju 2012. godine, mada je znao da je zvornička firma kreditno nesposobna i da neće moći vraćati kreditna sredstva.

„Ostatak duga od kredita koji je preko Investiciono razvojne banke Republike Srpske odobren 'Energoliniji', biće regulisan“, ustvrdio je samouvjereno Dodik u banjalučkom Okružnom sudu 27. oktobra.

Dodik zna i da će „Energolinija“, odnosno sadašnja „Alumina“ vratiti dug IRB-u, vješto provlačeći da bi se sve moglo „upakovati“ kroz stečajni postupak.

„Bilo je ljudi koji su spremni da vrate taj kredit, a da oni kroz stečajni postupak ostvare neka prava, što znači da taj novac nije izgubljen“, rekao je Dodik.

Pretpostavlja se da su „ljudi“, koji su spremni da vrate taj kredit, uz uslov da kroz stečajni postupak ostvare neka prava, oličeni u fočanskom tajkunu Gordanu Pavloviću Gociju i grupaciji oko njega, koji već godinama pokušavaju da se dokopaju vlasništva nad „Aluminom“, danas kurentnom firmom.

Pavgord vreba imovinu Alumine

Prvi korak ka tome da Pavlović preuzme „Aliminu“ bila je odluka Vlade RS iz avgusta ove godine da njegovoj firmi „Pavgord“ za 42,4 miliona maraka proda potraživanja fabrike glinice „Birač“ i time stavi na doboš sestrinsku firmu „Aluminu“. Uz to, „Pavgord“ bi naplatio i potraživanja „Ukio banke“, koja je tražila naplatu po osnovu kredita koje je davala „Biraču“, za šta je kao zalog data imovina „Alumine“. Litvanska „Ukio grupa“, sa Vladimirom Ramanovim na čelu (litvanski državljanin ruskog porijekla) je 2001. godine za deset miliona maraka kupila fabriku glinice „Birač", a nakon što su se Litvanci povukli, prethodno iznijevši ogroman novac iz RS, entitetska vlada je „Birač“ gurnula u stečaj. Predizborna kampanja i bunt radnika „Alumine“ je zaustavio predaju ove zvorničke firme „Pavgordu“. 

Očekivano, Dodik je naveo kako nije bilo nikakvih malverzacija u vrijeme kada je IRB odobrio kredit „Energoliniji“, što je potpuna neistina. Danas cijelu krivicu pokušava prebaciti na teret Litvanaca, nazivajući njihove namjere spekulativnim (što mu je omiljena kvalifikacija), ustvrdivši kako su Džombić i tadašnja Vlada RS  potpuno nevini, a da je na „državim organima“ da odluče da li će Litvanci odgovarati. Ništa čudno, Dodik braneći Džombića, koji mu je bio podređen, brani i sebe i katastrofalne poteze svoje vlasti. Dodik je, očito, zaboravio kakve i koje je sve dilove vrh vlasti u RS imao sa Litvancima, ali se prisjetio da zna da je kredit "Energoliniji" odobren, ali nije siguran da li je „prvo bio odbijen zahtjev“.

Od malog do velikog Odbora IRB-a

Zapravo, prvi zahtjev za kredit „Energolinije“ jeste bio odbijen, jer je tako, sasvim opravdano,  odlučio tadašnji direktor IRB-a Milenko Pavlović, smatrajući da je zvornička firma u rasulu i da neće moći otplaćivati zaduženje. Pritisci iz vrha vlasti nisu prestajali, ali Pavlović nije popuštao, već je podnio ostavku. Umjesto njega, na čelo IRB dolazi Slavica Vujnić (optužena i za slučaj “Bobar banka”).

Vujnićeva je na kreditnom odboru IRB (tzv. mali odbor) prvo odobrila svega šest miliona maraka, zbog izloženosti riziku tog plasmana. Međutim, na scenu stupa Veliki kreditni odbor IRB RS, u kojem su po funkciji bili tadašnji premijer Aleksandar Džombić i ministar finansija Zoran Tegeltija, i mimo odluke „malog kreditnog odbora“, 10. maja 2012. godine odobrava „Energoliniji“ svih 19,4 miliona KM. Cjelokupan iznos uplaćen je u jednoj tranši. Kasnije će se ispostaviti da je od tog iznosa cijelih 14 miliona prebačeno na račune UKIO grupe, vlasnika Vladimira Romanova.

Kredit je zvanično bio namijenjen za spašavanje „Energolinije“, odnosno rekonstrukcije kotlova 3 i 4 u vlasništvu te firme. Nakon što su joj uplaćena kreditna sredstva, krenula je operacija pljačke i pranja para. “Energolinija” je zaključila više fiktivnih ugovora na milionske iznose, kako bi pokušala da opravda nenamjensko trošenje sredstava. U isto vrijeme, “Energolinija” je zaključivala i stvarne ugovore kako bi se realizovao dio posla za koji je uzet kredit i kako bi se prikrili fiktivni ugovori.

Energolinija je zaključila pet fiktivnih ugovora u ukupnom iznosu od 6.089.400 KM, a od toga je na nerezidentni račun „Birača“ u Litvaniji , otvoren kod „Ukio banke“, prebačeno 5,9 miliona maraka. „Energolinija“ je sa drugim firmama, po istom osnovu, kao i na fiktivnim ugovorima sa „Biračem“, sklopila stvarne ugovore, kako bi se izveli radovi na na rekonstrukciji kotlova i nabavci potrebnog materijala. Vrijednost tih ugovora, a bilo ih je takođe pet, iznosila je 2.037.796 KM.

Osim ovih, “Energolinija” je potpisala i Ugovor o prodaji korištene opreme za obavljanje privredne djelatnosti sa preduzećem “Alumina”, kojim je kupljena potpuno nepotrebna oprema za rekonstrukciju kotlova 3 i 4, za šta je isplaćeno 9.2 miliona maraka i to onih dobijenih od IRB-a. Namjena tog ugovora bila je da se pokuša predstaviti kao da su pare od kredita namjenski korišćene.

“Energolinija” je zaključila još jedan fiktivni ugovor i to za zvorničkom “Mehanikom” u iznosu od skoro pet miliona evra.

Ko je „bandit“ u priči?

Po osnovu fiktivnih ugovora, “Energolinija” je na račune „Birača”, „Alumine“ i „Mehanike“, od dobijenih 19,4 miliona KM kredita IRB-a, nezakonito prebacila više od 14 milion KM. Taj novac završio je na privatnim računima Romanova, a bez provizije nisu ostali ni domaći akteri koji su doprinijeli da se „Energoliniji“ dodijeli kredit IRB RS.

Nenamjensko trošenje ovih sredstava, kao i kreiranje kriminalnih ugovora, doveli su i do stečaja “Energolinije”, kao i toga da “Alumina” sada vraća opljačkane pare. Litvanci su pobjegli u Litvaniju, ali je činjenica da se sve to nije moglo dešavati bez znanja tadašnjeg premijera Aleksandra Džombića i ministra finansija Zorana Tegeltije, koji su u konačnici, kao članovi Velikog kreditnog odbora, dali suglasnost da se „Energoliniji“ odobri kredit.

Na inicijativu Evropske investicione banke (EIB) svojevremeno je pokrenuta istraga protiv Džombića i Tegeltije, bivše direktorice IRB RS Snežana Vujnić i još nekoliko osoba zbog nenamjenskog trošenja sredstava. Riječ je o tome što su oni odobravali kredite u visini od deset miliona evra, firmama koje taj novac nisu mogle vratiti. Problem je što se radilo o 50 miliona evra, koje je EIB, kao kreditnu liniju, još 2009. godine dala IRB RS za projekat kreditiranja malih i srednjih preduzeća. Od tog novca isplaćen je i kredit „Energoliniji“  litvanskog tajkuna.

Nakon što su Litvanci pobjegli iz RS i BIH, prethodno prebacivši na svoje račune milione maraka izvučene preko kredita IRB-a, Zoran Tegeltija ih je nazvao „banditima“, mada je, pored Džombića, bio jedan od ključnih ljudi koji su firmi Romanova odobrili kredit od 19,4 miliona maraka, koji nikada nije vraćen. Teško da će biti vraćee IRB-u, čak i ako uspije Dodikov plan da „Pavgord“ preuzme današnju „Aluminu“.

(zurnal.info)