Tako je govorio Božo Koprivica: Sve najvažnije stvari naučio sam igrajući lopte

Ovaj svijet napustio je pisac, pjesnik, dramaturg, fudbaler, renesansno obrazovani navijač - Božo Koprivica. Napisao je knjige „Volej i sluh“, „Vreme reči“, „Razgovori sa Borislavom Pekićem“, „Kiš, Borhes, Maradona“, „Dribling 1001 noć“, „Samo bogovi mogu obećati“, „Vježbanka Danilo Kiš“, „Luđak je vječito dijete“, „Luda knjiga“. Bio je posvećen proučavanju djela svoga velikog prijatelja Danila Kiša. Radio je kao dramaturg po pozivu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu, Bitef teatru, Zvezdara teatru, Kraljevskom pozorištu „Zetski dom“, Crnogorskom narodnom pozorištu, festivalu „Grad teatar“ u Budvi. 

U Bilješci o piscu, u knjizi "Vježbanka Danilo Kiš", ovako je sebe opisao:

"Rodio sam se u gradu N. sa mediteranskim trgom. I devojkom Dubrovkinjom, crna školska kecelja na dva reda, iz Stare varoši. Učio sam se svetskoj književnosti kod profesora Vojislava Đurića (...) Više volim od književnosti Ivu i Nonu, more, pozorište, Jugoslaviju, moju ulicu, loptu. Pristrastan sam kao Partizan".

Nisam imao sreću da ga upoznam. Ipak, smatrao sam da ga dovoljno poznajem kroz njegove knjige, pa ga zbog toga mogu slobodno pomenuti u jednoj "autobusnoj bilješci".

- (...) Činjenice u životu i smrti Bože Koprivice nisu drugo do znaci, kao što su i vrhovi ledenih bregova tek znaci koji nam kažu da se ono glavno, ono veliko, smrtonosno i veličanstveno, nalazi ispod površine. A to se, to ispod, ne vidi, sve dok ne udarimo o njega. Zbog toga je potrebno znake tumačiti. Božo Koprivica svojim nam je životom i svojom smrću ostavio zadatak: tumačite, ljudi, život vredi samo u onoj meri u kojoj nam pruža materijal za samoobnavljanje, a pisanje nije drugo do upravo to – neprestano rađanje iz sopstvenog pepela i samozaborava.

Izdvojio sam nekoliko znakova koje je Koprivica "posijao" po intervjuima za različite medije, koje sam ponovo čitao nakon vijesti o smrti, znakove o fudbalu, pozorištu, svojim prijateljima, rijetkim neprijateljima, Beogradu, Sarajevu, nacionalistima, Jugoslaviji...

Sazrijevanje

Sazrevao sam uz Kiša, Kovača, Pekića, upoznao sam Žiku Pavlovića. Trebalo je da igram u njegovom filmu po romanu Dragoslava Mihajlovića 'Kad su cvetale tikve' koji, nažalost, nije snimio jer mu Mihajlović nije dao autorska prava. A meni su iz 'Centar filma' rekli da ću igrati Apaša i ja sam počeo da treniram boks... ali nije bilo filma. 

(Blic)

Crnogorac

Ja sam Crnogorac, a voleo bih da sam Irac, ali sam Jugosloven. Mada više volim kad neko kaže da je Dubrovčanin, kao što je bio Milan Milišić, ili Zagrepčanin, Beograđanin, Cetinjanin...

(Nova.rs)

Jugosloven

Najpametniji ljudi sa ovih prostora u posljednjih 200 godina su u najboljim svojim fazama bili Jugosloveni. Bio sam skoro i Istri, vidio se sa Mirkom Kovačem, najvećim piscem na našim prostorima i vozač koji nas je vozio sa zagrebačkog aerodroma ćutao je sve dok nismo ušli u Istru. A onda je počeo da nam priča tako zanimljivo o vrstama ulja, o svojoj kući koja je stara šesto godina. I pomislio sam: ko meni ovo može da oduzme? Ima jedna zbirka koja je izašla posle zločina u Sarajevu, i tu je jedan dečko koji se zove Harold koji se ponašao kao Indijana Džons. Šta kad mu je bilo najteže – zažmiri i ne može mu niko ništa. Tako i ja kad mi kažu da nema Jugoslavije, zažmirim i počnem da se sjećam. Ja sam rođen u Jugoslaviji i u Jugoslaviji ću da umrem.

(Monitor)

Pozorište

Držati u napetosti tri hiljade, pedeset, sto hiljada ljudi - to je ta sličnost između pozorišta i sporta. Glumci me iznerviraju kada kažu da je njihova umetnost prolazna, dok se druge umetnosti zabeleže. Ponekad stanem na izlazu iz pozorišta i vidim trista, petsto, hiljadu ozarenih ljudi i ta energija negde ide, ona se zapiše...

(Sputnik)

Crna Gora

Crna Gora je za mene Čedo Čupić koga Italijani izvode na streljanje, a on ima osmeh lepši od Mona Lize. Smeje se smrti u oči... 

(Blic)

Svjetsko prvenstvo u fudbalu

Kad je Svetsko prvenstvo u fudbalu, Zemlja se malo drugačije zarotira. A poneki put, kad je finale, i stane, ne okreće se

(Nova)

Umjetnost fudbala

Sve ono što su mi pričali Josip Bobek i ostali, pa to su takve mudrosti. Meni je u redu da neki ljudi ignorišu sport, i da ih ne zanima, ali ne mogu da podnesem one koji to potcenjuju. Svi oni koji su igrali na brazilskoj Marakani, dostojni su Šekspirovih "Soneta" ili Danteovog "Raja" ili "Pakla". Jer, to su majstorstva fudbala. Koliko tu ima emocija, pozorišta, muzike… Mislim da nijedna umetnost ne može da donese ono što može vrhunski fudbal.

(Nova)

Partizan

Moji su bili partizani i logično je što je Partizan moj klub. I sva trojica braće navijali su za Partizan a Partizan je i moje estetsko opredeljenje. Voleo sam ga zbog Bobeka, zbog Čajkovskog, Galića... Najbolji Hrvati u Beogradu bili su fudbaleri Partizana. Zoran Miladinović je za mene pojam šta je Partizan. Prvo, imao je šarma koliko Belmondo i Delon zajedno i ja sam jednom napisao kako se u njega zagledala Žilijet Greko. Posle sam privatno saznao da je tako zaista bilo.

(Blic)

Fudbal

Sve najvažnije stvari sam naučio igrajući lopte. Tri stvari: šta je ritam, šta je prostor i šta je prijateljstvo.To je sportska inteligencija koja se ne smije potcjenjivati. Da nije toga, ne bi bilo ni ove moje knjige. Neki fudbalski podvizi su kao sinkopirani džez, neka najbolja Sačmova partitura. Pogledajte posljednje pasove koje je davao na svjetskom prvenstvu 1970. Pele, to su linije koje idu po Platonovoj Ideji ili po glasu Marije Kalas. To može po tome da se mjeri. Kad izađete na pozorišnu scenu, osjetite strah od prostora koji treba osvojiti, a tek kako je na mnogo većem sportskom terenu. Rekao sam mom profesoru Košutiću koji je predavao Bodlera da moram da idem na utakmicu na kojoj je Santos igrao sa Peleom. To mi je bilo kao da idem da gledam Šekspira. A predavanje o Bodleru mogu da ponovim.

(Monitor)

Lopta

Prvi dar mi je lopta. I ostao sam ulični igrač. I to osjećanje koje sam imao kada gledam utakmicu, kad sam čekao te tzv. partizanove bebe je nezamjenjivo. Napustio sam predavanje o Bodleru, zbog Pelea. Profesor Koštić, jedan vrlo simpatičan čovjek, pita: ,,Gdje ćete to, gospodine Božo“. Kažem: ,,Profesore, igra Pele protiv Zvijezde“. I pokušam poslije jednom da mu objasnim. Velim: ,,Bolje znate od mene da je lopta božanski oblik. To pišu i Paskal i Ciceron. Pominje se lopta i kod Homera“. Ako taj predmet dobacite igraču sa 40 metara, a da on ne mijenja korak, je li to ritam? Je li to isto kao stih?

(Pobjeda)

Maradona

Za mene je mnogo više za Argentinu učinio Maradona, nego Borhes. On je imao snagu da ih sve skupi na Majskom trgu. One utakmice su prikazane kao Engleska – Argentina, ali to je bilo vrijeme Foklandskog rata. Brodski je iznio podatak da samo par procenata ljudi čita. Svijet bi postojao i bez čitanja, uz dužno poštovanje antičkoj književnosti. 

(Pobjeda)

Osim, Ivica

On je posljednji veliki trener. Imao je tu lijepu strogost i neku ljubav prema igračima. I ja sam stvarno mislio da bi Jugoslavija 1990. mogla postati prvak svijeta. Imala je šansu. Ali zbog tih nesrećnih penala sa Argentinom… Da su prošli Argentinu, Jugoslavija se ne bi raspala. Možda je to neka moja utopistička ideja.

(Monitor)

Crnjanski, Miloš

Kad je bila sahrana Miloša Crnjanskog, na Novom groblju padao je tih, krupan snijeg kao iz „Seoba“. Kao da je Crnjanski režirao sopstvenu sahranu. A njegova žena, Vida, nije mogla da stoji, sjedjela je na stolici. Takva gospodska usamljenost. Najveći jugoslovenski pisac. Kad imaš takve pretke kao što su Crnjanski, Andrić, Krleža, onda je sve mnogo lakše.

(Nedeljnik)

Ćosić, Dobrica

On je bio prosečan pisac, na početku je bio darovit, ali slabo se snalazio u fantastici, erotici, u humoru… Ne kažem da nema neko svoje mesto, ali grupa oko njega je proizvela Karadžića. Jedno četničko đubre najgore vrste. Njegov otac je pravio razne vrste zločina i bio je špijun.

(Nova.rs)

Milošević, Slobodan

Milošević ni po govoru, ni po ponašanju, nije bio nastavak levičarske ideje. Bio je sobna kukavica. I bio je projektovan od beogradskih intelektualaca na čelu sa Dobricom Ćosićem da se krene u rat. Nacionalistička pošast krenula je kad je Milošević izjednačio partizane i četnike. 

(Nedeljnik)

Vučić, Aleksandar

To je čovek koji nikada ništa nije znao da radi. On je iznikao iz šinjela kukavice Vojislava Šešelja. To je iskompleksirana bagra koja je slavila zločine i učestvovala u njima. Zamislite kako se oseća čovek koji ne zna ništa da radi. Nikada ga nisam video u pozorištu za ovih osam godina. Kakav on vođa navijača. Kakav on Beograđanin. On je nesposoban čovek koji se pomera s mesta na mesto. To je jedna bolest pred kojom ne treba nikada pokazati strah. On i njegovi nikada ne izlaze jedan na jedan. On se pojavljuje u javnosti samo kada mu njegovi novinari i ta Brnabićka pripreme teren i onda veličaju neke gluposti. 

(Direktno)

Crnjanski, Miloš (2)

Igrao je Crnjanski za Banat iz Pančeva. Imao sam sreću da vidim u Radio Beogradu kako ulazi u studio, bio je to hod centarfora u čiji prostor niko više ne može da stane, da obitava.  Izjavio je da bi više volio da je odigrao jednu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije nego sve knjige koje je napisao. 

(Monitor)

Romantizam

Sve se svodi na romantizam, samo se to pogrešno tumači, kao melodrama, kao nostalgija. Ako pogledamo jednu od najlepših scena na filmu kada klinac sedi na blatu i nije zadovoljan zvukom zvona, a onda mu jedan od najvećih slikara ikonopisaca na svetu, Rubljov prilazi i progovori posle 10 godina - šta je to nego romantizam i melodrama? „Rat i mir“ je melodrama, „Ana Karenjina“ je melodrama samo je pitanje kontrole. Sećam se Beograda kada je dolazio Džek Nikolson i to je bio romantizam.

(Sputnik)

Sarajevo

Meni su sarajevski mangupi pričali bilo je užasnih zločina prema građanima grada Sarajeva kojih se stidi prava raja, to nije uopšte sporno, ali svaki put kad ugledam Sarajevo imam stid. Kažu, sjedili smo ispred pozorišta, slali poruke, video, pakete… To je nedovoljno. To je dvjesto kilometara. A da ne govorim o primjerima pisaca koji su odobravali to. Nije trebalo oprostiti nikome ništa, kao što je ove trebalo staviti istorijski ad acta i gotovo.

(Danas)

Nikšić

I u Nikšiću sam naučio mnogo stvari bitnih za život. Ima tamo jedan trg koji je konstruisao Josip Slade, arhitekta koji je arhitekturu završio u Parizu, a doktorirao filozofiju u Padovi. Na tom trgu sam shvatio i naučio šta je scensko shvatanje biografije. Ne možete vi na trgu da se kostimirate ili da hodate bilo kako. Trg je pozornica. Bilo je tamo i onih koji su, što bi ruski rekli, suvišni ljudi - to su oni što nisu postali ono što su mogli da budu - ali koji su znali ko je Ujević, ko je Dolčenko i ja sam od njih dobijao ozbiljno obrazovanje. Tamo sam naučio da igram lopte, a lopta vas uči šta je prijateljstvo, šta je prostor, šta je ritam... Tamo sam gledao prve filmove, Felinijevu 'Ulicu', vesterne. Za mene film bez vesterna ne postoji.

(Blic)

Kovač, Mirko

Njegova žena Boba, slikarka, stalno je taj tjedan dana bila sa njim. Jednog dana Mirko joj kaže da ode do kantine i nešto pojede. Ona ode, a na njen sto sleti vrabac i ona podijeli svoj objed i bol sa njim. Vrati se kod Mirka i kaže, sletio je vrabac, a Mirko: „Znam, taj vrabac rije po mojoj utrobi.“ Imao je rak. „Nisam htio“, kaže Mirko, „da izdam svoje prijatelje Pekića i Kiša. Pa i ja da odem zbog te bolesti.“

(Nedeljnik)

Egzil

Možete da budete u egzilu i u svojoj kući. Ja volim da boravim s prijateljima, ne samo u kafani, nego i da šetam. Ali čovjeku je neophodna usamljenost, neki trenuci u toku dana. To vam je ono kao trenutak kad ste sami na plaži. Ono čega se sjećate tada, vi ne provocirate da se toga sjetite. Što bi se u književnosti odavno reklo, kao neki unutrašnji monolog... 

(Pobjeda)

Kiš, Danilo (1)

Meni, kad je neka kriza, kad o sebi loše mislim, često kažem sebi, pa ne bi me odabrao Kiš za druženje. 

(Nedeljnik)

Kiš, Danilo (2)

Čak i neki bliski Kišovi prijatelji zamjerali su što je odlučio da se sahrani po pravoslavnom običaju. Kišova majka Milica odvela je Danila, to je Novi Sad 1944, u Uspensku crkvu, i prekrstila ga da bi ga spasila žute trake i progona. I Kiš je kao aristokrat vratio dug. A to što je Amfilohije Radović govorio i lagao kako ga je ispovijedio. To nije tačno. Pa to bih sigurno znao da je tako bilo. Držao sam kovčeg i bilo je mnogo svijeta i nije bila prilika da viknem „Ne laži“. Mislim se, je l’ važnije što je hiljadu mladih ljudi sat vremena ostalo posle sahrane ili što je pričao Amfilohije Radović? Taj 15. oktobar 1989, to blago sunce, podsjećalo je na neke stranice iz romana „Bašta, pepeo“ i na priču „Livada“ iz „Ranih jada“.

(Nedeljnik)

Feral Tribune

A kad je novinarstvo u pitanju, meni je mera bio Feral Tribune, za njih sam dao intervju u njihovom poslednjem broju, pa me ćerke zezaju da sam ga zatvorio. Ali to su mi bili prijatelji.

(Nova.rs)

Kukavice

Nisu to velike hrabrosti. Ovde samo treba 100 ljudi spremnih da poginu na ulici, jer ovi su takve kukavice, neutemeljeni ljudi. Samo nam nedostaje odlučnosti i spremnosti na žrtvu. Oni su već poljuljani, i treba im zadati završni udarac. Neki pridaju značaj Vučiću, kako on manipuliše, ali to su sve iznuđeni potezi. 

(Nova.rs)

(zurnal.info)