Poezija Ivane Maksić: Tvoj poslodavac je bog

TVOJ POSLODAVAC JE BOG.

TVOJ POSLODAVAC JE DJ.

 

Prevrtali smo se u čeljustima levijatana.

Topili su nam krovove kuća, kasnili smo, uvek,

kasnili, pertlama beskrajnim bivali saplitani,

nikada do mora nismo mogli stići. Elita je čučeći piškila po tvojim rukopisima,

češkala se po čelu bez bora,

čelu izlepljenom liposukcijama i matičnim ćelijama.

 

Poslodavac je bog. Potrebni radnici i radnice. Potrebni

radnici. Najamniče, gde ti je snaga? Snaga nestala

u procesu rada. Tvoj poslodavac je DJ.

 

Seci ti ovo iz teksta, dušmanine.

Ponašaj se kao lepak, kao neprikosnoveni žbir.

U stopu me prati, pa krivotvori svaku moju reč.

Dok gladiš percem svoje debele obraz-đonove,

na krilima stola od punog drveta, tvoji prozori ostaju

uskraćeni za pogled, tvoja okna su zapostavljena,

pesniče, zapostavljaš stvarnost

i nema cene koju ću ja da plaćam za to.

I nema cene koju će čistač tvojih cipela da plati, 

nema fotelje koja će podneti tvoju lakejsku i podlu proračunatost, tvoje pozivanje na večnost, tvoju pretplaćenost, tvoje bogu-božije, caru-carevo ruho.

Ako sam pisar, gledaću da podvalim kojim zarezom.

Ako sam nomad, gledaću da pobegnem sa svakog mesta na vreme.

Ako sam pilot, gledaću da ne prevozim bebe.

 

Da li levičar SME da ima jahtu?

Da li LEVIČAR sme da ima jahtu?

Da li levičar sme da ima JAHTU?

Čiji je kapital?

 

VAKCINA UJEDINJENIH ARAPSKIH EMIRATA

 

Ožiljak vakcine na mom levom ramenu novčić je Ujedinjenih

arapskih emirata, sa palmama i peskom, srebrno

poravnatim dinama, kotrlja se kao vetar, struji kroz baldahine

pod kojima se nešto spušta i diže.

 

Toliko me brine što sutra prvi put držim

čas Irancima da sanjam besmislen novčić

utisnut direktno u meso, čipujem se

Kserksom i gledam kako da preskočim

lekciju sa glomaznim Kipom

slobode.

 

To je moj mali omaž zapadnoj

valuti čije se istorijske lekcije naglo

prekidaju nakon tuđih osvajanja,

kultura po pravilu zamire

kad nije evropska,

jezik se odlaže

u čašu s protezom

da ne progovori stranim

primesama.

 

Zato slušam Golamrezu, njegova

ljubavna pisma iz drevnog Persepolisa:

usta su nam puna urmi, glave

pune mekih tepiha,

njegov dolar vrtoglavo raste

moj stabilno opada.

 

SEFARDSKI ŠRAFCIGER

 

Ko zna koliko je znakova bilo

dok se prvo nije umorilo telo,

raspuklo kao olovo na šporetu

starice koja bi da proricanjem čuje

sebe kako je drugi slušaju dok govorom

stremi ka budućnosti. Možda

kao što je deda, koji je oženio mali

ratni jedrenjak, nakon što je elektrifikovao

kilometre i kilometre tundri, sevajući

stomakom plažama SSSR-a, legao

u svoje gnezdo sna, sada mrtav, ali

još tada, bez žica, bez ijednog sefardskog

šrafcigera, kao što je nekada znao da

nalegne celim šakama u električna kola,

jahao banderama, unosio svetlost

u kuće koje su pre toga bile crne

rupe na mapama, u kojima se pilo i čitalo

još dok se nije video prst pred okom.

 

ZAŠTO SE U SRBIJI UMIRE?

 

Od 15 operacija u Srbiji

14 su izvršili mesari.

 

To je više od 90% izgleda

da vam kćerka ne preživi.

 

Operacije su vas dovodile do očaja.

Koliko god radile nije bilo dovoljno.

 

Spavale ste sat i po na svaka dvadeset i dva časa.

Vreme vas je pregazilo.

 

Zato niste išle na književne večeri.

 

One su uvek počinjale u osam,

usred vaše puš-pauze.

 

 

LJUDI ĆUTE

 

*

Možda su neki i mogli

da se njišu u ritmu pokretne trake

dok slažu priručnike budućih bivših

idola, jutrom iz parkova ljude

iznoseći u džakovima.

Možda je ta neutralnost

njemu uvek manjkala pa je vazda

zebao, jer nije hteo da se ogrne

makar jednom iznutricom

koje su bile tako dostupne

i tako jednake, vešto namenski

spravljani komadi za ceo jedan

narod, da bi se lako mogao

zeznuti ne ogrnuvši se tom

zastavom toplote što se dan-noć

štedro razlivala po njegovim

rođacima i komšijama,

pred kojima je bio nekako

odveć masakrirano nag, odveć

rob.

 

*

 

Svaki put kad su rasle

kamate pravio se višak ljudi.

Tako se napredak peo uz strme,

kostima tapacirane stepenice

unutar kojih je završavao

taj višak ljudi. I čitave rate, kamate,

profitne stope, lomile su se

na leđima viška tako

što su taj isti višak stvarale

preko tasa najamnosti

u koji su morali nekako

da se uvežu, u ime novog napretka –

u ime vrha ledenog brega

što maše iz još-ne ali tek-što-nije

budućnosti, talasajući telima

potapanim od dna do površine

vodice svetskih mora. Jer su tela

već jednom tako natapala i krcala

miteleuropski led plutajući umesto

velikih mrtvih riba, polegla

jedna preko drugih kao stazica

za razgibavanje nečijih čizmica.

 

JO-JO

niko ne zna koliko puta tokom jedne iste godine koliko puta njeno telo je papir nošen olujom nema više rukopisa ničeg što bi bilo primetno sve je skriveno od kiša padavina podeljena a potom zbijena šibana suncem odlaziće ponovo lako ka novim nadnicama prljavim podovima otvaraće škripava vrata u grudima tek nešto nalik na jo-jo neka spuštalica repatica povremeno izgori i onda ostane bez daha bleda tri puta je izbeglica još ko zna koliko puta tako je među tuđim zidovima ko jednom dođe stalno se vraća kao nešto tvrdo što uvek nađe put da zaboli ko jednom ode odlaziće uvek stupanje preko praga je kao tvoja aritmija već si puna tih rupa strah te je prosvirao uvek naći put i otići napuštati iz jednog tunela u novi duži zagušljiviji nesnosniji pogađati se za par dana za nekoliko odlazaka do supermarketa za prebiranje po džepovima ponizan osmeh tako si se jednom razbolela tako si bolesna gledala druge kako nestaju samo zato što tvrdoglavo ćutiš kada treba da te raspore i izvade nekog drugog iz tebe sećaš se dok si klečala na petom spratu i kroz zavesu posmatrala sanke jednog dečaka smenjuju ti se slike nekakvih plafona tepiha prozora ljudi koji piju na iskap ali nikako nikako da se setiš zidova kojima si do juče bila ograđena šumovi sprečavaju snove budiš se prazna bez misli čini ti se da si stvor ilegalno postojanje višak automatizovano delo nekog mehaničara dani i noći su ti sitno iseckani tuđim satarama zato kucaš tako nemirno da drugi misle da bežiš kada si mrtva

sve je sećanje           tuđe

 

IVANA MAKSIĆ je pesnikinja, esejistkinja i prevoditeljka. Objavila je knjige poezije O telo tvori me (2011), Izvan komunikacije (2013), La mia paura di essere schiava (prev. Fabio Barćelandi, 2014), Kćeri, zar ne vidiš da gorim (2020) i knjigu poetske proze Vejavica (2023). Poezija joj je prevođena na engleski, italijanski, slovenački i grčki jezik i objavljivana u u regionalnim i američkim časopisima, zbornicima i antologijama.

(zurnal.info)