Vulgarni kapitalizam ugrožava književnost

Povoda za razgovor sa upravnikom Narodne biblioteke Srbije (NBS) Sretenom Ugričićem bilo je i previše. Tačno krajem meseca NBS će proslaviti 179 godina postojanja, kad će dodeliti nagradu za najčitaniju, odnosno najbolju najčitaniju knjigu, Srbija će polovinom marta biti počasni gost na Sajmu knjiga u Lajpcigu, a uz sve to Ugričić se, zajedno sa Sašom Ilićem drznuo posumnjati u ugled članova žirija NIN-ove nagrade za koju je nehotice bio nominovan sa romanom „Neznanom junaku“. U pismu upućenom redakciji NIN-a Ugričić kaže: „NIN-ova nagrada presudno utiče na kanonizaciju savremenog domaćeg romanesknog stvaralaštva, a pošto je roman dominantni i privilegovani žanr, i na artikulaciju ukupne predstave književnosti i njenog statusa na kulturnoj i javnoj sceni. Kao takva, NIN-ova nagrada je funkcionalno usađena u sociosimbolički poredak kojim se bavim u Neznanom junaku (kao i u prethodnoj knjizi eseja Uvod u astronomiju), poredak koji je mutirao do grotesknih formi i razmera – kako vulgarnih i bolno očiglednih, tako i samozatajnih i naizgled bezazlenih – te mora biti demaskiran, detabuiziran i desakralizovan, temeljno iskritikovan i objašnjen čak i deci u osnovnoj školi, inače će nas satrti, a već nam je naneo nenadoknadivu štetu. Taj poredak je ideološki armiran nacionalizmom, tradicionalistički, patrijarhalan, populistički, autističan i antiprosvetiteljski, podstiče konformizam i samosažaljenje umesto istinoljubivosti, samosvesti, odgovornosti, racionalne kritičnosti i otvorenosti, nije u stanju da produkuje smisao već ga nemilice troši, ulizuje se  predrasudama, niskom ukusu, malograđanštini, mediokritetstvu, zatucanosti, ksenofobiji…“

I tako već 20 godina. Ako je Srbija, makar deklarativno raskinula sa nasleđem 90-ih, iako je povratkom SPS-a i to pod znakom pitanja NIN-ova nagrada takvu dilemu nije imala, a ključna reč za razumevanje je kontinuitet. Predsednik žirija je Vasa Pavković, književni kritičar lista Milorada Vučelića, istog onog koji je rukovodio Radio televizijom Srbije u doba najduže opsade jednog grada, a društvo mu prave Ljiljana Šop i Aleksandar Ilić, iz Draškovićevog SPO-a, Mileta Aćimov Ivkov i Mladen Šukalo, predsednik Matice srpske u RS, valjda zaslugom specijalnih veza Srbije i RS.

- Bez obzira iz koje pozicije neko govori, od pisaca, kolega, kritičara i onih koji su upućeni u književnu scenu činjenica je da će se svi saglasiti da je poslednjih 20 godina očigledan fenomen devalviranja književnih nagrada i uopšte književnog života, kroz infrastrukturu koja tu scenu treba da drži i u organizacionom i u smislu standarda da bude živa i da može kao sistem da iznese kvalitet koji će biti prepoznat. To je srozano, to je kompromitovano i dobar su primer te najizvikanije nagrade sa najvećim imenima kao NIN-ova, Andrićeva, Selimovićeva, kao što su neke od pesničkih nagrada.

Ima više razloga zašto je do kompromitacije i devalviranja došlo. U pismu sam to jasno i napisao. To ima veze sa ukupnim socio-simboličkim poretkom koji vlada u našem društvu i kulturi još od instaliranja Miloševićevog režima na ovamo. U ideološkom smislu glavna karakteristika tog poretka i sistema vrednosti je nacionalizam. To je poredak iza koga se onda produkuju problemi i karakteristike kao što su malograđanština, uskogrudost, ksenofobija, pristrastnost, podređuje se ono što je vrednost u estetskom, umetničkom, književnom smislu nečemu što je vansestetsko, vanknjiževno, vanumetničko a naziva se „nacionalnim interesom“. U sintagmi „srpska književnost“ naglasak je na onom „srpska“ a ne „književnost“...

Po tom merilu koje nikad ekspilicitno ni u jednom žiriju nije izgovoreno, ali se analizom tih nagrada, odluka žirija može vrlo jasno pokazati da se to upravo događa i onda kumulativno kroz dve decenije prakse se dešava generalno srozavanje nivoa cele scene. Sad je naravno to dodatno relevantno jer je to samo jedan od primera koje možemo pronaći i u svim drugim oblastima života, delatnostima, profesijama, sektorima javnog života...

Gest povlačenja romana ukazuje na taj problem?

- Moj gest ima dodatnu težinu jer se moja knjiga i bavi istom temom, istim problemom koji sam na dve šlajfne u tom pismu artikulisao u drugoj fikcionalnoj formi. Artikulisanje je elaborirano u romanu od 350 strana jer se bavi uporišnim mestima nacionalističke ideologije i mitomanije u Srbiji i srpskoj kulturi i društvu. To je bila dodatna legitimacija na jedan takav gest. Žiri taj roman nije uvrstio ni u najširi izbor i odmah su je odbacili. To znači da su odmah prepoznali da je ta knjiga za njih irelevantna a ja sam sa ove strane taj žiri i celu simboličku i ideološku konstalaciju prepoznao kao irelevantnu za moju knjigu. Barem nešto postoji u čemu se slažemo ja i NIN-ov žiri, a to je da smo mi dva potpuno različita i nespojiva sveta.To se i videlo u celoj toj priči i što se mene tiče to je u redu

Politička transformacija se makar deklarativno desila. Kako je sa kulturnom?

- Mi smo imali 2000. godine političku promenu sistema ali nisam siguran da se desila dubinska, vrednosna i kulturna transformacija koja bi trebalo da prati ili da leži u osnovi te političke promene. Mi živimo u tom raskoraku te dve stvari. Ako proširimo samo malo vizuru i ispred vremena samog Miloševića to je transformacija koja bi najjednostavnije i najplastičnije mogla ovako da se predstavi – u ono vreme socijalizma i komunizma imali smo u književnosti proces prelaska iz tzv. socrealizma koji je jedno vreme bio dominantna paradigma u tzv. socestetizam koji je naizgled bio benigniji i slobodoumniji i opušteniji kad je reč o uticaju ideologije i politike na literaturu ali je u stvari obavljao isti posao kontrolisanja tog polja. Sad u nacionalizmu imaš potpuno analogan proces. Imamo situaciju u kojoj je mainstream nacionalistički i može se podeliti na realizam i estetizam. Samo je pitanje gde većina pisaca spada, da li spadaju u jednu ili u drugu tih grupa i na margini tog centralnog trenda koji se podržava celim sistemom nagrada, programa na katedrama, onoga što se propagira u nacionalnim ustanovama kao SANU, Srpska književna zadruga, Matica srpska, neki mediji, fakulteti postoji naravno i literatura i umetnost koja je drugačija i koja je kritička. Pokazalo se da je ono što je ostalo i što je relevantno upravo ta vrsta literature. Tako mi se čini da će i iz ovoga vremena sve što je podređeno nacionalizmu vremenom otići u fade out a da će relevatno ostati upravo umetnost i kultura koja je ostala kritička i koja nije bila podređena tom osnovnom trendu.

Mi i danas imamo situaciju da se pojedini politički lideri obraćaju akademicima SANU u potrazi za političkom podrškom. Da li famozni Memorandum SANU i danas ima moć jer diskontinuiteta nije bilo, a po svemu sudeći neće ga ni biti u skorije vreme?

- Sam tekst odavno nije relevantan. On je sastavni deo jednog poretka koji je iniciran između ostalog i tim Memorandumom. To je ono vreme kad Milošević uspostavlja svoj poredak i kad se šalta ideološki sa socijalizma na priču o nacionalizmu i preuzima platformu koju su akademici SANU sa nacionalističkih pozicija artikulisali u tom tekstu a i u svoji javnim nastupima. Većina akademika je to radilo. Taj tekst je jedan od inicijalnih instrumenata koji su pomogli da se konstituiše novi poredak koji je podređen nacionalizmu, a mislim da je taj poredak ostao na snazi pa je i to na izvestan način prisutno. Ovde je nešto drugo relevantno kad govorimo o tim dužim procesima. Imali smo u socijalizmu jednopartijsku a sad imamo višepartijsku diktaturu, samo je razlika u formi. Mehanizam funkcionisanja, tok svesti, odnosa i hijerarhije je ostao isti. Na još opštijem nivou nije se desila ključna promena. Postoji jedan poredak za koji je karakteristična kontrola ljudskih uverenja, a postojao je i u socijalizmu i nacionalizmu. Postoji i poredak kontrole posledica ljudskih uverenja. Uverenja su slobodna ali posledice moraju da budu regulisane. Prelazak iz jednog tipa uređenja u drugi je epohalan i on se nije desio uprkos političkim i drugim ideološkim promenama. To je naš glavni problem.

Osim nacionalizma šta ugrožava samu književnost i umetnost?

- Nacionalizam nije sam. Nacionalizam je od pada socijalizma udružen sa vulgarnim, divljim kapitalizmom i vulgarnom komercijalizacijom svega i to su dva najozbiljnija udara pred kojim se ozbiljnija literatura povukla i može se naći samo u tragovima. Samo najupućeniji mogu da do nje dopru, a za većinu javnosti sve drugo je premreženo ili sa totalnom komercijalom ili nacionalizmom ili zajedno. Oni se hrane međusobno tako što se udvaranjem većini koja je ideološki isprana nacionalizmom pothranjuje ta ideologija, a sa druge strane se ostvaruje ekstra profit jer je to tražena roba. Sama ideologija se osnažuje i održava direktnom eksploatacijom komercijalnih efekata. To je jedna simbioza koja je vrlo efikasna i u toj simbiozi jednu od ključnih uloga imaju mediji i to zato što vide svoj interes i komercijalni i ideološki. Mediji se takođe udvaraju svojoj publici i svojim klijentima druge vrste – političkim i sponzorskim. Neki su potpuno vulgarno i eksplicitno u toj mašini efikasni i uspešni, neki to rade umivenije, i vrlo su retki mediji koji su imuni na to, a još ređi oni koji to vide i kritički se prema tome odnose, koji polemišu sa tim.

Koliko je književnost u odnosu na medije uticala na javni diskurs?

- Treba napraviti razliku između književnosti i pseudoknjiževnosti. Ono što je najčitanije, što se najviše kupuje, najviše reklamira u medijima i na kraju traži u bibliotekama jeste paraknjiževnost. To su knjige najrazličitijih estradnih zvezda, tv voditelja, ratnih zločinaca...i raznih drugih koji nisu književnici ali objavljuju knjige koje imaju odrednicu književnih žanrova. To funkcioniše bez greške u mašini koju sam opisao, to nije književnost, ali to većina sveta ne zna. Za njih je to jedino, a prava književnost je van tog vidokruga. Sama književnost iako se ne vidi na tom planu postoji. Izlaze knjige i pišu pisci koji su književno relevantni. Da li ih čita pet ili maksimalno 500 ljudi koliko je prosek knjiga takve vrste to je u ovom slučaju manje bitno. Anonimnost i javno neprisustvo, izdvojenost iz fokusa medija je često siguran putokaz ka nečemu što je relevantno i vredno. Čitalac koji ima dovoljno samosvesti da se odvoji od tih reflektora, u senci, na margini pronaći će izvanredne knjige.

Da, a to i nije baš lako. Ko može da ih uputi?

- Nije lako jer su nestali i književni časopisi koji kroz prikaze mogu da ukažu na njihovo postojanje. Država ih slabo pomaže, izdavačke kuće prestaju to da objavljuju i to dodatno otežava celu stvar ali svejedno to ne znači da ne postoje.

Narodna biblioteka je promenila sistem odlučivanja za dodelu nagrade NBS. Zašto?

- U jednom trenutku je postojala opasnost da nagradu koju dodeljuje NBS i ja kao upravnik moram da dodelim u zatvoru ili u šumi jer su te godine na Sajmu knjiga najtraženiji bili romani Legije i zbirka drama Radovana Karadžića, koji se u to vreme krio pa sam zbog toga govorio da ću možda u šumi morati da dodelim nagradu. Sproveli smo javnu debatu u svim bibliotekama Srbije sa inicijativom da se koncepcija promeni da bi našli formulu koja će nam omogućiti da nagradimo knjigu iza koje bi NBS mogla da stane a ne da još dodatno reklamiramo paraliteraturu. Zadržali smo statističku evidenciju onoga što je najtraženije i to objavljujemo kao statistički podatak koji je relevantan kulturološki, sociološki itd. ali smo formirali žiri koji od najtraženijih bira knjigu koja je po mišljenju žirija najbolja. To je sinteza oba kriterijuma – i čitanosti i relevantnosti. Članovi žirija su svi ljudi koji su zaposleni u bibliotekama ali su ujedno i kompetentni za procenjivanje književne vrednosti. Tu su i književnici, književni kritičari, urednici časopisa, književnih debata...

I to je uspelo, pa smo dobili indirektnu pohvalu kolega iz Hrvatske gde je bio skandal sa nagradom „Kiklop“. Došli su u poziciju da su morali da dodele nagradu striptizeti Nives Celzijus čija knjiga je bila najprodavanija, da dodele nagradu koja nosi ime najboljeg romana u istoriji hrvatske književnosti što je bilo kontradiktorno. Znam da su neki iz žirija ukazivali na dobar primer NBS koja je prenebregla takvu situaciju.

A to je osnovna funkcija književnosti i medija - da ukažu na neki kvalitet a ne da povlađuju masi.

- Da, u jednom od tih govora kad sam dodeljivao preformulisanu nagradu ukazao sam da smo mi novom koncepcijom kriterijum kritične mase zamenili kriterijumom kritičkog kvaliteta. Kritična masa je merilo koje je relevantno u politici ali ne u duhovnoj sferi. Kritički duh i kvalitet vrednosni i estetski je primaran i on mora doći na prvo mesto. Mislim da smo to uspeli.

Dolazi novi talas pisaca

Postoji li podrška države promociji takve književnosti bilo kući ili na sajmovima knjiga u inostranstvu? Autori iz Srbije i uopšte srpska književnost imaju lepu priliku da se pokažu na Sajmu knjiga u Lajpcigu, u martu kad će Srbija biti i počasni gost.

- Lajpciški nastup pokazuje da postoji jedan pomak. Moglo je da se desi kao mnogo puta do sada da dominantnu ulogu u takvom nastupu imaju pisci, poetika i ideologija ali se to u ovom slučaju nije desilo. Nastup je bitno drugačije obeležen i koncipiran. Sam pregled imena može da pokaže to. Imali smo nedavno nastup na sajmu u Beču, poslednji pre lajpciškog. Nekad ranije su tamo godinama dominirala imena kao što su Momo Kapor, Matija Bećković, Slobodan Rakitić, Gojko Đogo i Nogo...ovi ljudi iz Udruženja književnika, iz Francuske 7...Moglo je da se desi da ekipa državnog predstavljanja u Beču bude tog tipa. Ovoga puta su Srbiju predstavljali Dragana Mladenović, Srđan Tešin, Srđan Valjarević, ja...itd. To je po odabiru imena i vrste literature bitno drugačija slika savremene srpske književnosti u odnosu na onu koja je bila dominantna. Lajpcig je veći događaj pa će lepeza imena biti šira i već se vidi da je i poetički i na svaki drugi način raznovrstan izbor pisaca koji će biti tamo. Pitanje ideološke obojenosti će biti irelevantno.

Tamo će biti i ozbiljna delegacija pisaca koji su uglavnom ti koji imaju nove knjige ili su zastupljeni u antologijama. Podaci govore da će nastup biti uspešan ali nije to poenta tih pet dana sajma nego da ti prevodi prorade na nemačkom govornom području i da budu primećeni u periodici, u knjižarama, u prikazima, u medijima...i da u periodu koji počinje tim sajmom imamo jedan talas prevoda savremene srpske književnosti koji neće biti samo 2011. nego i narednih godina. Verujem da će bar dva ili tri pisca biti prepoznata i preuzeta od većih izdavačkih kuća i da će se pridružiti piscima koji već imaju ime na nemačkom govornom području.

Ko su ti koji već imaju ime?

- To je kao u nekim slojevima i talasima. Prvi talas su Andrić, Crnjanski, Selimović, pa sledeća generacija Kiš, Pekić, Vasko Popa, Bora Ćosić, Milorad Pavić. Sledeći su Velikić, Basara, Albahari, pa ide moja generacija koja tek sad treba da bude prepoznata, a onda i još mlađa generacija Saše Ilića, Dragane Mladenović...Imamo na šta da se na nemačkom govornom području oslonimo, imamo ponudu koji može da produži kontinuitet tog nivoa. Sajam bi trebalo da bude početak novog talasa srpske literature na nemačkom a ne da to bude događaj jednokratnog tipa.

(zurnal.info)