SOFIJA TODOROVIĆ: Kad miris pomeri cvet…

Trideset jedna godina, to je tri godine manje nego što imam ja, i toliko dugo neke majke još uvek ne znaju šta je sa njihovom decom, makar one koje su i dalje među živima.

Mama me je zvala danas, samo da me čuje, iako zna i gde sam, i šta radim, važno joj je da mi čuje glas i da razmenimo neke mahom nebitne informacije, jer nije poenta u informaciji, mama kaže da je sve drugačije i da joj je srce na mestu kada mi čuje glas. Neke majke ne znaju gde su njihova deca od 11. jula 1995. godine, nemaju ni malenu kost koju bi mogle da sahrane kao neki dokaz da su njihova deca uopšta bila među živima nekad. Nemaju mesto na kom bi položile cvet, kao simbol sve nežnosti i ljubavi koje nisu stigle da im pruže. Imaju ranu koju ništa ne leči, neodređeno vreme i nadu koja ih razdire i drži u životu. Nijedna majka, nijedno ljudsko biće ne zaslužuje da umire dok živi.

Pravda je mnogo više od sudske presude i nekakvog zakonom uređenog postupka. Pravda je i osećaj i ne dolazi nužno i jedino od toga da su počinioci kažnjeni, a mnogi nisu. Osećaj neke vrste pravde mogu pružiti i ljudi ljudima, ali mnogi to ne žele.

Dobila sam poruku pre neki dan od kolege sa fakulteta, sad je on već advokat i time se bavi u Srbiji. Podelila sam na mrežama objavu o genocidu u Srebrenici koja sadrži poziv za paljenje sveća na ulici. Kaže: “Bilo bi skroz u redu da piše ‘zločin u Srebrenici’”. Njemu, koji nije izgubio nikoga u tom „zločinu“,  važno je da li piše zločin ili genocid, a ne može uopšte da razume zašto bi to bilo važno žrtvama, odnosno preživelima. Ne može čak ni da razume niti da prihvati pravno objašnjenje, a čitavo obrazovanje mu je pravničko. A ne voli nepravdu. Odgovorila sam mu da i njega možemo da zovemo Stefan, ali ga ne zovemo tako jer mu u papirima piše drugo ime, a Stefan je baš lepo ime, bolje mu pristaje, fino ime, bolje nego njegovo, isto iz dinastije Nemanjića, ne vidim problem.

Negiranje pravne kvalifikacije deluje potpuno nevažno u vremenu kada imamo toliko presuda, svedočenja, dokaza, deklaracija, rezolucija i čak i zakone u Srbiji kojima se jasno određuje da Srbija priznaje sve presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. A opet nije nevažno i nije bezopasno, jer je Srebrenica nama blizu, živimo jedni pored drugih i jedni sa drugima. Poricanje i relativizacija je ono što nas drži taocima prošlosti, to je ono što produbljuje jaz i traumu, to je ona tačka u kojoj više nismo ljudi već neprijatelji.

To je, u krajnjoj liniji, ono što omogućava opstanak i popularnost toksičnih nacionalističkih politika koje nisu u interesu ljudi. Te politike nisu nikoga zaštitile niti odbranile, ni tada ni sada, i to nije mišljenje to je lako proverljiva činjenica. Tu leži i odgovornost svih koji tome doprinose bez obzira na to za koga glasaju i da li uopšte imaju svest o tome, i samo kada to osvestimo shvatićemo da svako od nas svakoga dana može da doprinese malim gestovima i promenama nekoj boljoj budućnosti. Naravno, ništa se ne može porediti sa odgovornošću političara koji vrše vlast i truju stanovništvo koristeći sve državne i privatne resurse. Njihov doprinos razdoru i udaljavanju ljudi od ljudi je neprikosnoven. Sakrivanje iza naroda, zastave, žrtava srpske nacionalnosti donosi samo nemir, bes i želju za osvetom. Tome se protivim, na to ne pristajem jer sam dovoljno čovek, žena i Srpkinja da se tome oduprem, protiv toga govorim javno a ponekad i glasno.

Ljudi u Srebrenici nisu ubijeni slučajno, ubijani su planski i sa namerom. Njihova tela nisu bez razloga prekopavana i rasejavana sa mesta na mesto. Svake godine, svakog 11. jula ukopavaju se nova tela, odnosno njihovi mali delovi koji su pronađeni i identifikovani. Ove godine to je 10, broj koji označava 10 ljudi i sve njihove porodice koje će 31 godinu kasnije sahraniti svoje bližnje, što će sasvim izvesno doneti makar maleno zrno neke vrste mira.

Pre 11 godina dobila sam na poklon od devojke, Bošnjakinje, u Srebrenici, srebrenički cvet, nosim ga u novčaniku kao podsetnik da sećanje ne mora i ne sme da nas razdvaja, a da je to i izbor koji pravimo sami, ali ujedno i jedni za druge.

Svakog 11. jula zapalim sveću, ne samo za mrtve, nego i za žive. Za njih i nas. Mada smo meni sve to Mi, iako sam svesna da mnogi to tako ne vide.

Prazninu osećam dok ovo pišem, ne zbog prošlosti, ona je takva kakva jeste, veće zbog sadašnjosti. Međutim, nada me nikad nije napuštala jer sam kroz svoj rad doživela i videla puno toga dobrog, i trudim se doprinesem stvaranju šansi da mnogi mladi ljudi osete, vide i dožive isto.

Reči biram, mahom uvek, jer znam da su važne, svima, tako je i kada govorim o Srebrenici.

Zato mi je važno kako se nešto kaže.

*naslov teksta je inspirisan pesmom Branka Miljkovića “Svest o pesmi”.  Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”, preneseno sa portala Autonomija.info

(zurnal.info)