Šovinistički udarnik: Milorad Dodik, psovač genocida

Pre 12 godina Matja Stojanović i Snežana Čongradin radili su intervju sa Miloradom Dodikom, ne štedeći nimalo svog sagovornika, kao što bi i trebalo da bude kad novinari intervjuišu državnog funkcionera, pogotovo moćnika koji se ponaša kao kabadahija. Razgovor je naglo prekinut, jer su novinari postavljali nezgodna pitanja, što je osionog političara, nesviklog na takav tretman, dovelo do izliva besa. Dodika je iznerviralo kad su novinari citirali njegovu izjavu da se muslimanima ne može verovati, pa ga još priupitali: “Nije li to fašizam?”

Pokušao je Dodik u svom oratorskom tuc-muc stilu da se izvuče, ali su novinari bili uporni, pa su mu rekli da je to slično kao kad daje izjave kojima negira genocid u Srebrenici. Nisu uspeli da postave novo pitanje do kraja, jer je Dodik konačno izgubio živce i odbrusio: “Šta ti sad meni uvaljuješ to? Jebi se malo! Jebem ti…” I tu se razgovor naglo okončao.

Dodikovo priznanje

Prohujale su u međuvremenu silne godine u kojima je Dodik nastavio da divlja, ruši državu, bogati se i bahati, niko ga u tome nije ozbiljno sprečavao, pa je na kraju udario i na Ustavni sud BiH, načinivši i neke secesionističke korake. Ni to mu nije bilo dovoljno, već je svoje raskošne verbalne sposobnosti počeo da nemilice rasipa na sve strane, na kraju je pre neki dan u Konjicu na sastanku sa predstavnicima Trojke primenio gorenavedene formule, pa je sa psovanja novinara koji mu pominju negiranje Srebrenice prešao na psovanje genocida.

Sam Dodik je potvrdio da priznao da je opsovao, ne stidi se on ničega, kad može da pomisli to što je izgovorio što se ne bi time i pohvalio. Kaže Milorad ovako: “Jeste pominjan genocid. Muslimani uvijek misle da političke rasprave mi moramo početi sa pričom o tome kako je, eto, mi smo napravili genocid nad njima. Ja sam, jesam rekao daj skini taj genocid i opsovao, tačno, ali tada nije pominjana Srebrenica”.

E, stvarno su ti Bošnjaci neki čudan svet. Izvršiš genocid nad njima, Ratko Mladić i njegove horde streljaju 8.372 civila za nekoliko dana u završnom činu džinovskog zločina koji je trajao godinama, a Bošnjaci to neprekidno pominju, umesto da ćute kako ne bi povredili nežna osećanja ubica i njihovih političkih zaštitnika. Razumljivo je što se Mile iznervirao, ne može više da sluša o tom genocidu, dojadilo čoveku, pa je prosto morao da sebi da oduška i da raspali sočnom psovkom po žrtvama koje forenzički timovi već decenijama pokušavaju da sastave, jer su ih zločinci tako vešto razbacali po sekundarnim i tercijarnim grobnicama, ne bi li zameli trag svom zločinstvu.

Jedino nije jasno zašto Dodik traži opravdanje u tome što nije pominjana Srebrenica kad je već priznao da je opsovao genocid, i to ne onaj počinjen u Ruandi, nego baš u Bosni, u Srebrenici. Mislim da ovu tehniku negiranja ni profesor Stenli Koen nije katalogizovao u svojoj studiji “Stanje poricanja”, ovo su neki novi momenti.

Opscene, blasfemične, anticivilizacijske reči

Isto tako i oni Jevreji, ko o čemu oni o Holokaustu, što je takođe umelo da iznervira ponekog dobrog Nemca u ono vreme kad suočavanje s prošlošću još nije bilo ozbiljno započeto. Pisao je o tome Žan Ameri, pisac, esejista, filozof, Jevrejin koji je preživeo Aušvic. U knjizi “S onu stranu krivnje i zadovoljštine”, u poglavlju “Resantimani”, Ameri opisuje ovakav slučaj: “U jednom nemačkom časopisu čitam pismo jednog očigledno mladog čoveka iz Kasela, koji rečito artikuliše negodovanje mlađe nemačke generacije zbog ljudi opterećenih mržnjom i resantimanom, ljudi zlih i nesavremenih u svakom smislu. Piše on: ‘…uostalom, zlo nam je već da stalno slušamo kako su naši očevi ubili šest miliona Jevreja. Koliko su nedužnih žena i dece ubili Amerikanci svojim bombama, koliko su Bura ubili Englezi u Burskom ratu?’ Ovaj protest nosi moralnu emfazu čoveka koji je siguran u svoju stvar. Jedva da bi se čovek usudio da primeti da je jednačina ‘Aušvic – burski logor’ pogrešna moralna matematika”.

Bilo je to ranih šezdesetih godina, još nije bila stasala generacija Nemaca koja je postavila pitanje “Šta si radio u ratu, tata?”, još nije bio započet temeljni obračun sa nacističkom prošlošću, pa su ovakva relativizujuća pitanja mogla da se nađu u štampi. Kasnije su takvi izlivi postali neprihvatljivi, Nemci su učili osnove moralne matematike, a pomenuti profesor Koen je navedenu strategiju poricanja klasifikovao kao “poređenje u sopstvenu korist”.

Međutim, citirane reči napisao je neki mladić, a ne državni funkcioner. A ni taj mladić koji je nastojao da izbegne suočenje sa nacističkim zločinima, koji je želeo da opravda generaciju svojih roditelja, nije opsovao Holokaust. Tek je nemoguće zamisliti nekog nemačkog političara, ni ondašnjeg a pogotovo sadašnjeg, koji bi uputio psovku istrebljenju Jevreja. Kad bi se nekim čudom tako nešto dogodilo, dotični psovač ne bi samo zauvek okončao svoju političku karijeru, već bi verovatno završio u nekoj psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Jer koliko-toliko normalan čovek ne bi bio u stanju da izgovori takve opscene, blasfemične, anticivilizacijske reči.

Dehumanizacija žrtava

Što je drugde nemoguće i nezamislivo, kod nas je gorka, nesvarljiva realnost. Srpski političari, razni šovinistički udarnici, medijski lešinari i srodne izopačene pojave već decenijama negiraju genocid, izvrgavaju žrtve ruglu na mnoge kreativne načine, vređaju, nipodaštavaju, igraju verbalni ples nad masovnim grobnicama. Nema te gadosti koju zlikovački ljudski um može da smisli, a da je dotična bulumenta nije izgovorila na račun srebreničkih žrtava, da ne citiram sad te izlive moždane kanalizacije. Dodik je otišao korak dalje u dehumanizaciji žrtava, psujući genocid, što je valjda dno ispod kojeg se dublje ne može ići.

Kako takva opačina nekome uopšte padne na pamet? Niko drugi se toga nije setio, niko drugi to nije izgovorio ili napisao, prostom pretragom po internetu se lako utvrdi da je jedino Dodik uspeo preko usta da prevali te tri pogane reči. Toliko je taj čin verbalne agresije nenormalan, poremećen, zao, van pameti da čovek ne zna ni kako adekvatno da reaguje. Kako uopšte ispravno tretirati takav akt? Šta reći? Mirno, hladnokrvno analizirati činjenicu da je neki političar opsovao genocid? To bi bilo isto kao pisati ozbiljan komentar na temu – zašto je izvesni političar javno urinirao po nečijem grobu. Besmisleno i promašeno u startu.

Pripremajući se za pisanje ovog teksta čitao sam razne ozbiljne studije o psovkama. Ni to nije pomoglo, jednostavno nije primenljivo na ovakvu situaciju, niko razuman ne može da zamisli političku figuru koja psuje genocid, pa da se time pozabavi. Jednostavno, takvim sumanutim ljudima nije mesto ni na političkoj sceni ni u javnom prostoru, već na teškoj margini društva. Činjenica da je Milorad Dodik politički moćnik, da već decenijama vedri i oblači dovoljno govori o tome gde smo i kako smo: nigde i nikako.

Razlikovanje dobra i zla

Navikli smo se na život u mulju i blatu, pa više i ne primećujemo koliko je ovaj naš brlog izopačen, neljudski, poguban po mentalno zdravlje i elementarnu ljudsku etiku. Kod nas je sve prividno normalno, a zapravo nam stvarnost izgleda kao slika Dorijana Greja. Možda moralisanje nije najbolji odgovor na opscene izlive radikalnog zla, ali ne bi bilo zgoreg da se kod nas malo povede rasprava o osnovnim moralnim kategorijama.

Da umemo da razlikujemo dobro i zlo, ne bi nam vladali besprizorni tipovi poput Dodika, Vučića i njihovih dvorjana. Da imamo bazičnu svest o tome šta je dobro a šta loše, ne bismo se ponosili masovnim ubicama, a žrtve gurali pod tepih zaborava. Da znamo za stid, postavili bismo spomen-obeležje na mestu gde je bila masovna grobnica u Batajnici, za početak.

Da nismo totalni nihilisti i cinici, da verujemo u bilo koju vrednost koju je ova naša civilizacija što joj formalno pripadamo stvorila u poslednja dva-tri milenijuma – zamolili bismo komšije za oproštaj i obećali da više nikada nećemo ponoviti zlo koje smo počinili devedesetih. Pošto za moral ne znamo, a Boga se ne bojimo, onda imamo lidere koji genocid negiraju i psuju. To bi bio samo naš problem da drugi narodi nemaju tu nesreću da žive s nama i pored nas.

Tekstovi i fotografije potpisani kao autorski rad novinara i fotografa Žurnala dostupni su za prenošenje 24 sata nakon objavljivanja, uz obavezno navođenje izvora.

(zurnal.info)