Članica Pussy Riot Nadezhda Tolokonnikova, zatočena zbog izvođenja Punk himne u pravoslavnoj crkvi stupila je 23. septembra u štrajk glađu. Za britanski "Guardin" napisala je tekst o razlozima za tako radikalnu odluku u kojem piše da je uvjerena kako joj je to jedini izlaz iz trenutne situacije.
Prenosimo dijelove tog teksta koji je za "Peščanik" u cjelosti prevela Milica Pavlović.
STALJINISTA U MORDOVIJI
U kaznenu koloniju broj 14, u mordovijskom selu Parts, došla sam pre godinu dana. Robijaška poslovica kaže: „Ko nije bio u Mordoviji, ne zna šta je zatvor“. O mordovijskim kažnjeničkim kolonijama čula sam još dok sam uoči suđenja bila u pritvorskom centru broj 6 u Moskvi. Najviši stepen bezbednosti, najduži radni dan i najteža kršenja ljudskih prava. Kad te pošalju u Mordoviju, kao da krećeš na vešala. .
Moja brigada u krojačkoj radionici radi 16 do 17 sati dnevno. Od pola 8 ujutru do pola sata iza ponoći. U najboljem slučaju uspemo da sastavimo četiri sata spavanja. Svakih mesec i po imamo jedan slobodan dan. Radimo gotovo svake nedelje. Zatvorenice podnose zahteve da rade vikendom „po svojoj želji“. U stvarnosti, naravno, nema nikakve želje. Ti zahtevi se pišu po naređenju uprave i pod pritiskom zatvorenica koje pomažu da se naređenja sprovode.
SVINJE SE PLAŠE
Moja stambena jedinica u kampu dočekala me je savetom zatvorenice pri kraju svoje devetogodišnje kazne. „Svinje se plaše da te diraju. Robijašice će to raditi za njih“. U koloniji, zatvorenice zadužene za brigade kao i starije članice imaju zadatak da lišavaju prava ostale zatvorenice, terorišući ih, pretvarajući ih u bespogovorne robove – a sve po naređenju uprave.
Za održavanje discipline i poslušnosti, široko se primenjuje sistem nezvaničnih kazni. Zatvorenice bivaju prisiljene da „stoje u lokalki (ograđen prilaz između dva kruga u kampu) do gašenja svetla“ (to znači da je zatvorenici zabranjeno da uđe u barake – i po najvećoj hladnoći.
U drugoj brigadi, koju čine nemoćne i stare, bila je žena koja je tako gadno promrzla u lokalki da su joj morali amputirati prste na rukama i jedno stopalo); tu su i „gubljenje privilegija higijene“(zatvorenicama je zabranjeno da se peru i koriste kupatilo), „gubljenje privilegija kantine i čajdžinice“ (zatvorenici je zabranjeno da koristi svoju hranu i piće). I smešno je i strašno čuti četrdesetogodišnju ženu kad kaže:
„Izgleda da smo danas kažnjene! Pitam se da li će nas kazniti i sutra“. Ne može da izađe iz radionice da piški ni da uzme čokoladicu iz svoje tašne. Zabranjeno je.
UBILI BI BOGA U TEBI
„Da nisi Tolokonikova, ubili bi boga u tebi odavno“, kažu zatvorenice blisko povezane s upravom.
Istina je: ostale prebijaju. Zato što nisu u stanju da drže korak. Udaraju ih u bubrege, u lice. Zatvorenice same sprovode ove kaznene mere, a to nikada ne rade bez odobrenja i punog znanja administracije.
Prošle godine, pre nego što sam došla, jedna Romkinja iz treće jedinice prebijena je na smrt (treća je jedinica za pritisak, gde šalju zatvorenice kojima sleduje svakodnevno prebijanje). Preminula je u zdravstvenoj stanici Kolonije 14. Uprava je zataškala slučaj: zvanično, umrla je zbog srčanog udara.
U drugoj jedinici, nove krojačice koje nisu uspele da drže korak svučene su i prisiljene da šiju nage. Niko se ne usuđuje da se žali upravi, jer će se oni samo nasmejati i poslati zatvorenicu nazad, da bi „cinkaroš“ dobio batine – po naređenju uprave. Za administraciju kolonije, kontrolisano mrcvarenje pravi je metod za prisilu zatvorenica na potpuno pokoravanje sistemskom kršenju ljudskih prava.
Preteća, mučna atmosfera vlada radnom zonom. Neprestano neispavane, savladane beskrajnom trkom da ispune nehumano visoke kvote, zatvorenice su stalno na ivici sloma; vrište jedna na drugu, tuku se oko svake sitnice. Nedavno je mlada žena izbodena po glavi makazama jer nije predala pantalone na vreme. Druga je pokušala da se iseče testerom po stomaku. Sprečili su je.
ŽALBE NE IZLAZE IZ ZATVORA
Neizmerna su kršenja životnih i radnih uslova u Koloniji broj 14. Međutim, moj glavni i najvažniji problem nije među njima.
Uprava kolonije, naime, najstrožim mogućim sredstvima sprečava da bilo koja žalba ili zahtev vezani za uslove u Koloniji broj 14 dospe izvan zidova. Uprava prisiljava zatvorenice da ćute, ne libeći se ni najnižih i najsurovijih sredstava. Svi opisani problemi izviru iz toga – i povišene kvote, i 16-časovni radni dan, i sve ostalo. Uprava zna da je nedodiriva i bezbrižno maltretira zatvorenice.
Nisam mogla da razumem zašto svi ćute sve dok nisam na svojoj koži osetila šta sleduje onome ko odluči da progovori. Žalbe naprosto ne napuštaju zatvor. Jedina šansa je žaliti se preko advokata ili rođaka. Uprava, pakosna i osvetnička, u međuvremenu će iskoristiti sve svoje mehanizme za pritisak na zatvorenicu kako bi shvatila da žalbe ne pomažu nikome, već samo pogoršavaju stvari. Koriste kolektivnu kaznu: žališ se da nema tople vode, a oni ukinu vodu skroz.
Maja ove godine moj advokat Dmitri Dinze tužilaštvu je uložio žalbu na uslove u Koloniji broj 14. Zamenik upravnika kolonije poručnik Kiprijanov smesta je uslove učinio nepodnošljivim. Pretres za pretresom, poplava prijava protiv svih mojih poznanica, oduzimanje tople odeće, pretnje oduzimanjem tople obuće. Na poslu su se svetili komplikovanjem radnih zadataka, rastom kvota i podmetanjem kvarova. Vođe jedinice pored moje, pomagači poručnika Kiprijanova, neskriveno su tražile da druge zatvorenice kvare moju proizvodnju kako bi me poslali u kaznenu ćeliju zbog „uništavanja državne svojine“. Takođe su naređivale zatvorenicama da izazivaju kavgu sa mnom.
ZNALA SAM DA JE U PITANJU ZAMKA
Pre tri nedelje, 30. avgusta, zatražila sam od poručnika Kiprijanova da zatvorenicama u mojoj brigadi omogući osam sati sna. Raspravljali smo o skraćenju radnog dana sa 16 na 12 sati.
„U redu, od ponedeljka će brigada raditi samo po osam sati“, odgovorio je.
Znala sam da je u pitanju zamka jer je fizički nemoguće ispuniti povišenu kvotu za to vreme. Tako brigada ne bi stigla da ispuni zadatak pa bi bila kažnjena.
„Ako iko sazna da si ti kriva za to, nikad se više nećeš žaliti“, dodao je poručnik. „Uostalom, nećeš ni imati žalbe na onom svetu“.
Kiprijanov je zastao. „
I, na kraju, nikad ne traži ništa za druge. Traži samo za sebe. Radio sam u kampovima mnogo godina i oni koji dolaze da mi traže nešto za druge, iz moje kancelarije idu pravo u kaznene ćelije. Ti si prva kojoj se to neće desiti.“
Narednih nedelja, život u mojoj jedinici i radnoj brigadi postao je nemoguć. Zatvorenice povezane sa upravom počele su da maltretiraju ostale.
„Zabranjeno ti je da uzimaš čaj i hranu, da izlaziš na pauzu za toalet i pušenje na nedelju dana. Stalno ćeš biti pod kaznom ako ne promeniš odnos prema novima i naročito prema Tolokonikovoj. Ponašaj se prema njima onako kako su se veteranke ponašale prema tebi kad si došla. Jesu li te tukle? Naravno da jesu. Jesu li te šamarale? Jesu. Sjebi ih. Pa nećeš biti kažnjena“.
Stalno me izazivaju da se potučem sa nekom od njih, ali u čemu je svrha tuče sa osobama koje ne vladaju sobom, koje su samo u službi uprave?
KAO LJUDSKA BIĆA
Tražila sam da obustave pritisak koji sprovode zatvorenice pod njihovom kontrolom; tražila sam da ukinu ropski rad u koloniji skraćenjem radnog dana i snižavanjem kvota, u skladu sa zakonom. Međutim, pritisak se samo pogoršao.
Zbog toga, od 23. septembra, stupam u štrajk glađu i odbijam da učestvujem u ropskom radu u koloniji. Istrajaću u tome sve dok uprava ne počne da poštuje zakon i prestane da tretira zatvorene žene kao stoku izuzetu iz poretka pravde zbog podsticanja krojačke prozvodnje; sve dok ne počne da nas tretira kao ljudska bića.
Prevela Milica Jovanović
Cijeli tekst čitajte na Peščanik.net
(zurnal.info)