Oooj, ode sve!

Na kraju pjesme “La Džigeracion” s posljednjeg albuma “Mein Kapital”, Damir Avdić ko ranjeni sevdalija zavapi “ooj, ode sve”. I da više ništa nije snimio na čitavom albumu, meni je ovo dovoljno da zaključim da Damir ne zna razočarati. Jauk je tako autentičan, da su svi s kojima sam ovih dana preslušavao album širili oči kad ga čuju. Kada bih znao kako se to radi, volio bih taj jauk umiksati u kakav plesni ritam pa pustiti u nekoj popularnoj diskoteci nakon Ramazana. Pa da bude densmitudendofdvorld!

...

Poznajem čovjeka koji je u ratu zarobljen i natjeran da kopa rovove. Jednoga dana, top oko kojeg je kopao ispalio je granatu direktno u njegovu kuću. Ispod oka je posmatrao kako mu gori kuća, gledao je plamen, top, tobdžiju i ništa nije mogao učiniti sem da kaže: “Ode sve”. Pa i to tiho, ispod glasa.

Neprestano izgovaramo “ode sve”. U ratu nam se rušio svijet, a poslije rata nada.

...

U Bosni i Hercegovini ne postoji ništa što prevaranti nisu iskoristili. Ništa nije dovoljno sveto da ne bi bilo slatko eksploatisano. Ako treba, pozivaće se na Boga, tradiciju, porodicu, kosti... Već ujutro, ako se špil drugačije izmiješa, pozvaće se na Marxa, socijalizam, proleterijat, plamene zore... Do večeri će se prešaltati na Mc Donalds, neoliberalni kapitalizam, Evropsku uniju, a ako bude malo dodaće ljudska i manjinska prava, ravnopravnost polova i slobodu izbora.

Šta drugo reći nego “ode sve” kada vidite da je jedina razlika između desnice i ljevice to što prvi bogaraju samo kad se napiju, a drugi to rade i trijezni; kada nekadašnji nezavisni novinari postaju glasnogovornici političkih partija ili pop pjevača; kada se ljudi u čiji ste moral vjerovali slamaju zbog ega ili gramzivosti, kada se kompletan “pokret otpora” učlani u političku partiju nakon izborne pobjede ...

Ništa u Bosni i Hercegovini nije ostalo što nije srušeno. “Ode sve”. Gdje? Zna se...

...

Da nikada nisam upoznao Damira, mislim da bih ga zamišljao kao lika iz Hermanovih stripova, demonskog muzičara koji pjeva na ruševinama svijeta. Pošto ga poznajem, slobodno ovu sliku mogu odbaciti kao pretjeranu. Nema u Damiru ništa onostrano. Naprotiv, baš zato što je previše zagazio u stvarnost dobili smo jednu od najjautentičnijih i najsnažnijih autorskih figura na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima. On ne ispunjava ničija očekivanja – ni kritičarska, ni diskografska, božesačuvaj menadžerska, pa ni vlastite publike – kad očekuju psovku, daće im ljubavnu izjavu, kad zatraže refren vratiće ih na početak.

Sloboda nastupa onog trenutka kada shvatite da ne morate ispunjavati ničija očekivanja.

...

Na sreću, nije se Damir zaustavio samo na onom kratkom leleku, od njega je napravio čitav album koji se zove “Mein kapital”. Ne razlikuje se od svojih prethodnika. Ima dvanaest pjesama odsviranih uz električnu gitaru.

Izdvojiću nekoliko stihova s albuma “Mein Kapital”:

U pjesmi 2012., Damir pjeva: “2012. ustaće sirotinja/Poslije hljeba i igara/čekaće ih giljotina/Oni što ih povedoše/Položiće mermer/Poklonit se najboljim sinovima/ I otići na dernek”.

U drugoj uočava: “Istina je samo jedna – boli nas kurac za ponižene i jadne”.

U trećoj pjesmi šapuće: “Demokratija je zabluda/Podvala kapitalizma/Kako bi organizovani kriminal/Mogao nesmetano da djeluje”.

Kad sam već dobio prostor, a i razlog, mogu na margini ovih stihova (kako to vole reći naši kritičari) zapisati fenomene koje sam uočio proteklih godina:

Ako se neko pretjerano poziva na ratne zasluge – znam da je ubacivao gips u humanitarno brašno

Ako pretjerano zaziva tradiciju – znam da generacijama njeguje incest u porodici

Ako blagoglagolja o blagostanjima onog svijeta – znam da se u ovom džehennemu obogatio

Ako se kune u angažiranost – znam da je taj poziv dobro naplatio

Ako poziva na otpor češće nego na kafu – znam da je rezervisao partijsku knjižicu ...

Metod za uočavanje fenomena sasvim je jednostavan, pa ako ima zainteresiranih mogu nastaviti tamo gdje sam otkucao tri tačke.

Onima koji žive u sretnijim zemljama ovaj metod možda izgleda paranoičan, a mi (vjerujem da pored mene ima još sličnih) izgledamo im kao bijesni džukci koji reže čak i na komad hljeba. Neka je tako (“Neka, neka”, pjeva Damir u istoimenoj pjesmi na albumu) dragi sapatnici, nije naša sramota, nismo paranoju zaradili psihičkim poremećajem nego poštenim radom i iskustvom.

…

Teme o kojima Damir Avdić pjeva na “Mein Kapital” obrađivao je i na prethodnim albumima. Neka se ponavlja, zašto bi odustao od njih kada su i dalje žive i jednako opasne?

Nisam ga pitao, ali imam osjećaj da ga najviše nerviraju domaći, plaćeni revolucionari, komunisti, anarhisti, buntovnici, otporaši, odreda sazdani od pudinga. Razumijem tu odbojnost, zlo je posebno ljigavo kada se krije iza dobrih namjera, kao kada iza maske klauna gmiže pedofil.

Hašiš, rizla, ćevap, brizla – Antiglobalajzd

Fidel, Kuba, Palestina - za sve drugo Masterkard

Fidel, Kuba, Palestina - Revolušnajzd

Slavoj Žižek, Lejdi Gaga – Amerikan Ekspres

Noam Čomski, Karleuša – Dabl Platinum

Slavoj Rizla, Ćevap Gaga – Amerikan Ekspres

Hašiš Čomski, Karleuša – Dabl Platinum

Oooj, ode sve!

...

Sigurno ste uočili da sam dva puta napisao da je “Mein Kapital” vrlo sličan dosadašnjim albumima. Namjerno sam to uradio ne bi li naglasio da u tome vidim samo dodatni kvalitet. U doba kada ne postoji ništa što nije na prodaju, dok raste paranoja da sve što postoji danas, već sutra se može pretvoriti u svoju suprotnost ili jednostavno nestati – zahvalan sam što postoje ljudi poput Damira. U teška vremena čovjeku su potrebne pouzdane osobe koje neće ni prevarit ni izdat, da prostite zajebat. Kad “ode sve” potreban je neki oslonac da se nebo ne bi srušilo na glavu.

(zurnal.info)