Podobne i nepodobne žrtve: Rehabilitacija Nikole Kalabića i druge priče

“Dva su razloga što smo ovde. Prvi zbog ubijenih i prognanih, drugi da bismo se sećali. Godinama u Srbiji kao da nije bilo svedoka zločina nad Srbima. Time smo i sami bacili kamen na najtužniju kolonu u našoj istoriji. Za to vreme zaborava, Srbija je propadala”, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na protestnom skupu održanom povodom odluke Višeg suda u Valjevu da rehabilituje četničkog vojvodu Nikolu Kalabića.

Na skupu je bio prisutan i patrijarh Porfirije, takođe zgrožen činjenicom da je jedan notorni ratni zločinac i poznati koljač proglašen nevinim.

“Ne zaboravljamo žrtve i razaranja u kristalnoj noći u Vraniću, šumadijskim selima, užasan teror i pobijene u kućama i stanovima, sve do Kopljara i sela u okolini Kosmaja. Sve su to kamičci u mozaiku stradanja i raspeća”, istakao je patrijarh.

Dodao je da se “moramo sabirati i na mestu stradanja svetog mučenika Ljubomira Pantića, kao i na svakom mestu na kome su stradali naša braća i sestre koji su bili nevini, ali i na svim mestima na kome su stradali nevini ljudi bez obzira kom narodu pripadaju i kako se Bogu mole”.

Protestni skup je, naravno, fiktivan, ali citirane reči nisu izmišljene. Prvi citat izgovorio je Aleksandar Vučić, od reči do reči, ali na obeležavanju Dana sećanja na žrtve “Oluje” u Novom Sadu. Patrijarhove reči potiču sa istog skupa, samo su promenjeni toponimi, a umesto Vukašina Jasenovačkog ubacio sam ime bebe koju su u Vraniću zaklali Kalabićevi četnici u masovnom pokolju izvršenom u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine.

Zaboravni predsednik

Kad na dnevni red dođu žrtve četničkih zločina, odjednom više ne važi Vučićeva žalopojka što nema svedoka zločina nad Srbima, niti poziv da se usprotivimo vremenu zaborava. Za njih ne važi ni patrijarhovo načelo da ne smemo zaboraviti nijednu žrtvu, niti se na njih odnosi poziv na sabiranje na mestima gde su stradali nevini ljudi. Dvojica najviših predstavnika duhovne i svetovne vlasti žrtve dele na dve vrste: podobne i nepodobne. Podobne su one koje se mogu upotrebiti u političke svrhe, zarad održavanja dominantnog ideološkog narativa o Srbima koji uvek stradaju od zlih komšija, tu nema kraja pijetetu naših vrlih vođa u propast.

U silnim izlivima žalosti nad tragičnom sudbinom srpskog življa u susednim državama, Vučić redovno zaboravlja da pomene svoju ulogu u toj tragediji. Za njega istorija počinje sa “Olujom”, a sve što se dešavalo prethodnih godina prekriveno je velom zaborava. Ne seća se predsednik kako je Srpska radikalna stranka, čiji je funkcioner u to vreme bio, huškala Srbe da se pobune i da uspostave sopstvenu paradržavnu tvorevinu. Zaboravio je Vučić na silne zločine koje su počinile srpske snage po Hrvatskoj, tu ga redovno izda pamćenje.

Ne seća se ni svog sopstvenog govora koji je održao 20. marta 1995. godine u Glini, kada je zborio da je taj grad srpski i da Krajina nikada neće biti Hrvatska. Zaboravio je predsednik kako je nesrećne ljude gurao u propast, dok je na njihovoj patnji gradio svoju političku karijeru, dobijao državne funkcije, stan, pare i ostale počasti. Takav je učinak Vučićeve politike: oni koji su ga slušali postali su izbeglice, a on je dobio čitavu državu da se njome igra po sopstvenom nahođenju.

Nepodobne žrtve

S druge strane, nepodobne žrtve su one koje su stradale od ruke crkvenih i političkih ljubimaca, čiju ideološku priču nastavljaju obe nezvanične grane vlasti. Pošto i jedni i drugi veličaju četnike i već decenijama rade na reviziji istorije, za njih četnički zločini jednostavno ne postoje, a još manje postoje ljudi koje su kvislinzi pobili. Nije to zasluga samo naprednjačke bulumente, na rehabilitaciji četničkog pokreta i falsifikovanju prošlosti udarnički se radilo i u vreme Demokratske stranke, Vučićevi jurišnici su samo nastavili da grade na temelju koji su njihovi prethodnici postavili. Rehabilitacija Draže Mihailovića započeta je pod demokratama, a dovršena pod naprednjacima, u čemu se može videti jedan lep kontinuitet politike uništenja i samouništenja kojoj su naši vrli političari beskrajno odani.

Za razliku od prividno demokratske države, crkva je mnogo tradicionalnija institucija, nema tu nikakvih izbora, promena, različitih orijentacija, već sve vreme vlada jedinstvo u Hristu, Draži i kami. Sveštenici redovno održavaju parastose za pokojnog, što reče Amfilohije Radović “vođu trećeg srpskog ustanka”, a u beogradskoj crkvi svetog Jovana Vladimira na Voždovcu može se videti i Dražin lik naslikan na fresci. Crkva ga još nije kanonizovala, ali polako, ne može sve odjednom, i to će doći na red. Zato je Milorad Vukojičić Maca, sveštenik i vođa četničke crne trojke, poznat po klanjima u Pljevlji, mirno proglašen za sveštenomučenika, eno ga, šepuri se u crkvenom kalendaru.

Nikola Kalabić verovatno neće biti proglašen za svetitelja, ali ne zato što je njegova Gorska garda terorisala seljake i klala civile širom Šumadije i drugih srpskih krajeva, već zato što je vojvoda počinio smrtni greh – izdao je svog vođu Dražu Mihailovića partizanima. Rehabilitacija Nikole Kalabića uspela je tek iz drugog puta, prvi put je rehabilitovan 2017. godine, ali je Apelacioni sud naredne godine ukinuo ovu odluku. Proces je ponovo pokrenut, pa je Kalabić ponovo rehabilitovan.

Koljačka karijera Nikole Kalabića

Nakon njegove rehabilitacije zaista bi moglo da prestane lažno vlastodržačko naricanje nad srpskim žrtvama, jer je Kalabić simbol terora upravo u Srbiji. Zločini njegovih četnika pomno su dokumentovani, a crna legenda o zlikovcu Kalabiću još živi po selima koja su pretrpela teror. U pomenutom pokolju u Vraniću učestvovao je i Kalabićev korpus, pobijeno je 67 meštana, uglavnom žena i dece, a nisu štedeli ni bebe u kolevci. U knjizi “Kazna i zločin” istoričara Milana Radanovića mogu se pronaći silni podaci o zločinima Kalabićeve Gorske garde.

“U noći 25. decembra 1943. četnici pod komandom Nikole Kalabića poklali su veći broj civila u selu Kopljare, pokraj Aranđelovca. Od 22 ubijenih, 19 su bili romske nacionalnosti”, piše Radanović.

Kalabić se zločinom hvalio svom komandantu, pa tako  u depeši od 29. decembra 1943. godine javlja Draži Mihailoviću: „U Kopljarima uhvaćeno na spavanju i poklato 24 aktivna komunista od kojih su 20 Cigani, koji su priznali da su bili takozvani ’jarugaši’, danju rade svoje poslove kući, a noću u akciji. Sve sam poklao”.

Pobijeni čak i nisu bili komunisti ni partizani, Kalabić je to prosto izmislio, čak i po četničkim bratoubilačkim merilima to su bili nevini ljudi. Čak su i neke Kalabićeve kolege bile svesne da imaju posla s teškim manijakom i zlikovcem. Jedan njegov oficir ovako je pisao Draži Mihailoviću o tome šta Kalabić radi po rudničkom kraju:

„Od celokupnog brojnog stanja koje su poklali 50% su nevine žrtve. Znam da podnose izveštaj da su poklani kao krivci. Narod kada čuje da četnici dolaze u selo, više se plaše nego kada dolaze Nemci, Bugari, Arnauti i svaka druga vera. Jer oni svi kada dolaze ako treba neko da se tera ili ubije oni teraju ili ubiju, ali ovi prebiju da posle tri dana mora dotična osoba da umre. Navešću vam samo jedan slučaj, a takvih slučajeva ima dosta. Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevac tri čoveka i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili ustvari krivi ništa. Znam da će vam podneti izveštaj da su ustvari krivi.”

Ritam četničkih zločina

Kalabićevi četnici učestvovali su i u masovnom pokolju u Drugovcu 29. aprila 1944. godine kada su zaklali 24 meštana, streljali 41, četvoro zapalili i troje nasmrt pretukli. Zapalili su 120 kuća u selu, a 200 opljačkali. Kada nisu izvodili ovako velike operacije, zadovoljavali su se manjim pokoljima. Jeziv je ritam zločina koji navodi Radanović: “Četnici Nikole Kalabića su 31. decembra 1942. i 1. januara 1943. u selima Dračić i Ravnje zaklali devet lica iz nekoliko sela u okolini Valjeva. Ista grupacija je odgovorna za klanje devet lica u nekoliko valjevskih sela između 17. marta i 8. aprila. Kalabićevi četnici su 20. marta u Makovištu pokraj Kosjerića zaklali pet stanovnika okolnih sela. U selu Stapar kod Osečine Kalabićevi četnici su u noći 7-8. aprila zaklali petoricu muškaraca iz porodice Spasojević”.

I tako redom, iz sela u selo, iz jednog klanja u drugo, kud god prođe ostavljao je Kalabić za sobom krvavi trag.

Zaista divan čovek, oklevetan na pravdi Boga da je ratni zločinac, srećom u Srbiji još ima časnih sudija spremnih da isprave nepravdu i da Kalabića proglase nevinim, pa makar ih to koštalo karijere. Zahvaljujući ovakvim sudijama, političarima, intelektualcima, medijskim poslenicima, duhovnicima i ostalim uticajnim ljudima koji zlo proglašavaju za dobro, četničke žrtve u Srbiji imaju isti status kao i žrtve koje su tokom agresije na susedne zemlje počinile srpske snage – one jednostavno ne postoje.

Moralne ništarije i intelektualni bednici podjednako se iživljavaju nad bošnjačkim žrtvama genocida u Srebrenici i nad srpskim žrtvama palim od ruke Kalabićevih koljača. Srbijom vladaju razbojnici, kriminalni umovi koji su zaposeli sva ključna mesta u politici, sudstvu, medijima, crkvi, ustanovama kulture. Dograbili su moć i bogatstvo penjući se po piramidi od ljudskih leševa, i sad nam sa vrha određuju sudbinu. Iako sebe predstavljaju kao velike rodoljube i nacionaliste, kad su u pitanju mrtvi – tu neguju posebnu vrstu internacionalizma. Njima je svaka žrtva dobra, koje god nacionalnosti bila, bošnjačka, hrvatska, albanska, srpska – samo ako je mogu upotrebiti da zadrže poziciju moći.

(zurnal.info)