Kosovski vremeplov: Vučić traži povratak Srba u institucije iz kojih ih je isterao

U poslednjih par nedelja kosovska policija je ušla u institucije na severu Kosova, u zgrade Privremenih organa, opštinska zdanja, prostorije Javno-komunalnih preduzeća, zgradu Uprave za trezor Narodne banke Srbije u Leposaviću, Penzioni fond, Kancelariju za Kosovo i Metohiju i druge. Policija je zaplenila silna dokumenta, pečate, računare i slično, koje tretira kao dokazni materijal. Mnoge institucije koje su se do sad nalazile pod jurisdikcijom Srbije su plombirane, na njih su postavljene table sa nazivima nadležnih ministarstava Republike Kosovo, srpske zastave su poskidane, ukinut je svaki trag postojanja srpske države na tom prostoru.

Ukratko, kosovske vlasti zaokružuju svoju državnost na severu Kosova, u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom. Izostavljene su samo školske i zdravstvene ustanove, za sada, sve drugo se nalazi pod kontrolom Prištine. U Severnoj Mitrovici je bilo protesta lokalnih Srba, nekoliko njih je uhapšeno i ubrzo pušteno, uz kazne za narušavanje javnog reda i mira. Po starom dobrom običaju, srpski režimski mediji su dizali tenzije, osipali paljbu po Aljbinu Kurtiju i Albancima, udarali u autoviktimizaciju i busali se u pseudopatriotska prsa.

Istorijski muk

Za to vreme, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, najveći branitelj Kosova u istoriji čovečanstva i svemira, napadno je ćutao. Prethodnih godina u sličnim situacijama Vučić se obraćao javnosti maltene svakog dana, podizao borbenu gotovost vojske, slao trupe na granicu s Kosovom, pretio i proklinjao, a sad – ni mukajet. Tek u utorak se oglasio i najavio da će u naredna 72 sata objaviti koje poteze će Srbija povući. Napokon je najavljeno još jedno Vučićevo istorijsko obraćanje za petak u 18 časova, a režimski mediji su spekulisali kako će sve njihov gazda zapržiti čorbu kosovskim vlastima, govorkalo se čak i o proglašenju okupacije Kosova.

Dođe najzad i crni petak, te Vučić udari u još jedan beskrajni monolog u trajanju od nekoliko sati, pričajući o svemu i svačemu, pa i o stanju na Kosovu. Najavio je silne mere u nekoliko oblasti koje će Srbija preduzeti kako bi zaštitila srpski narod na Kosovu. Rekao je da će „u narednih 45 dana biti usvojen zakon kojim će autonomna pokrajina Kosovo i Metohija biti proglašena za posebno područje socijalne zaštite“, čime će se obezbediti finansijska podrška nezaposlenim Srbima sa Kosova.

Tužilaštvo za nepodobne Srbe

Nezaposleni će dobijati 20.000 dinara mesečno, isplaćivaće plate ljudima koji su ostali bez posla (njih 5.880), biće obezbeđeni i besplatni udžbenici za decu u osnovnim i srednjim školama, isplaćivaće se i užinski dodatak za školsku decu. Napraviće i pisarnice tik pored graničnih prelaza, na kojima će Srbi s Kosova moći da podižu novac, pošto je dinar kao platno sredstvo ukinut.

Pored socijalnih davanja, Srbija će formirati posebno Tužilaštvo za procesuiranje zloupotreba i kršenja osnovnih ljudskih prava, uzurpaciju imovine, ugrožavanje telesnog integriteta i dostojanstva građana Republike Srbije sa Kosova. Kako je Vučić rekao, to tužilaštvo će goniti službenike i zvaničnike privremenih institucija u Prištini, ali ne samo njih, već i “lica srpske nacionalnosti koja, u ime i za račun albanske tajne policije, sprovode progon srpskog življa na najgori mogući način i učestvuju u progonu našeg stanovništva“.

U prevodu sa naprednjačkog na srpski: tužilaštvo će goniti svakog Srbina s Kosova koji pruža otpor Vučiću, naprednjacima i njihovoj Srpskoj listi. Do sad su takvima uglavnom spaljivani automobili, a sada se sa mafijaških prelazi na institucionalne oblike borbe protiv “domaćih izdajnika”. Koji se u rečniku naprednjačkih tabloida zovu “Kurtijevi Srbi”.

Vraćanje poteza

Vučić je rekao i da će Srbija ispostaviti čitav niz zahteva. Naravno, tražiće hitno formiranje Zajednice srpskih opština, ali i još koješta: raspisivanje fer i slobodnih izbora u opštinama sa srpskom većinom, povratak srpskih sudija i tužilaca na pravne funkcije, povratak Srba u policiju na severu Kosova, te povlačenje specijalnih snaga Kosovske policije sa severa Kosova. Zanimljivi zahtevi, s obzirom da je upravo Vučić naterao Srbe da napuste kosovske institucije, oterao sudije, tužioce i policajce sa njihovih radnih mesta. Takođe, upravo je Vučić taj koji je primorao Srbe da bojkotuju izbore, pa su tako izgubili vlast u opštinama gde su većina.

Kao što je poznato svakome ko prati režimske medije, Vučić je genije koji se razume u sve na svetu, najbolji je student Pravnog fakulteta u njegovoj istoriji, vrhunski stručnjak za građevinu, rudarenje, trgovinu, privredu i sve ostale oblasti ljudskog života. Između ostalog, Vučić voli da se predstavlja i kao vrhunski poznavalac šaha. U šahu se ovo što je Vučić upravo uradio zove – vraćanje poteza. Doduše, ne u profesionalnom šahu, tu nema ničeg sličnog, već isključivo u amaterskom, i to samo među prijateljima.

Kad povučeš potez, pa vidiš da si napravio glupost, da će ti protivnik pojesti kraljicu ili topa, možda te čak i matirati, kažeš “Vraćam potez”, pa odigraš nešto drugo. U profesionalnom šahu to ne postoji, već važi pravilo “taknuto-maknuto”, ako samo dodirneš neku figuru – moraš njome da odigraš potez. Ukratko – Vučić je ispao pravi pacer, što je dosta čudno za nekadašnjeg pionirskog prvaka Beograda.

U potrazi za vremeplovom

U vezi sa zahtevom za poništavanje prethodnih sumanutih poteza je i zahtev za povratak na status Quo Ante – „uklanjanjem ključnih posledica jednostranih i nekoordinisanih akcije Kurtijevog režima, što predstavlja nužnu pretpostavku za smisleni napredak u procesu dijaloga“, odnosno najavljeno donošenje “odluke o nelegalnosti svih organa i institucija obrazovanih na teritoriji KiM nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova”. Samo još da Vučić nabavi vremeplov i njegova će zamisao odmah biti realizovana.

Latinska fraza zapravo glasi “status quo ante bellum” i znači stanje kao pre rata, koristi se u ratnom pravu i vojnom žargonu, podrazumeva povlačenje neprijateljskih trupa i povratak na predratno stanje. Što bi se narodski reklo: Puj-pike, ne važi. I u toj frazi koju je Vučić potegao ogleda se možda i suština čitave stvari. Režimski mediji, naravno, hvale Vučićev govor i slave ga kao velikog patriotu, branitelja interesa Srba na Kosovu i tome slično.

Nezavisni mediji i analitičari govore o krahu Vučićeve kosovske politike, o izdaji kosovskih Srba, o napuštanju sunarodnika na Kosovu, predaji Kosova Kurtiju i tome slično. Na sličnim pozicijama su i opozicioni političari koji takođe kosovare, krećući se u pojmovnom i ideološkom okviru koji su nacionalisti uspostavili još osamdesetih godina prošlog veka.

Peti čin tragedije

Kad bi neko neobavešten pratio samo ono što srpski mediji pišu o Kosovu, ništa mu ne bi bilo jasno. Slika koju oni predstavljaju ponajviše liči na jednu epizodu iz eseja “Tragedija zbirke pesama” Dušana Matića. Tu izmaštani direktor izdavačkog preduzeća objašnjava zašto ne voli poeziju, pa veli: “Verujte mi, dosadno je i ubistveno to nizanje sve samih petih činova nekih tragedija koje ne razumemo, jer nema prethodnih činova da nam objasne te bolove i ta ubistva, ta samoubistva i te krike, i te patnje, pa i te radosti, i te lude sreće”.

Tako posmatraču izgleda i zvanični srpski diskurs o Kosovu, kao da je upao na predstavu usred petog čina, pa nema pojma o čemu se radi, jer prethodna četiri čina tragedije niko ne pominje. A u ta prva četiri čina su uzroci današnjeg stanja, svašta je tu bilo. Ukidanje autonomije Kosova, Skupština u Prištini opkoljena tenkovima, masovno otpuštanje Albanaca, teror i aparthejd, hapšenja i ubistva, rat i zločini, hladnjače sa leševima civila i masovne grobnice, proterivanje skoro 900.000 Albanaca sa Kosova.

Ukratko, Srbija je decenijama vodila ratnu, agresivnu, sumanutu politiku prema kosovskim Albancima, nastojeći na sve načine da otera Kosovo iz Srbije. Kad je na kraju u tom pregnuću uspela, kad je Kosovo postalo nezavisna država, usledila je kuknjava nad gubitkom “srca Srbije” i “najskuplje srpske reči”. Sve je to cirkus koji bi bio komičan da u njemu ne pate i stradaju konkretna ljudska bića, kako Albanci tako i Srbi.

Pitanje vremena

Kosovo već decenijama služi kao poligon za nacionalističke manipulacije, nikoga od nacionalističkih ideologa i političara zapravo nije briga za ljude koji tamo žive, čak ni za Srbe, važno je samo da postoji Kosovo kao večni zalog konflikta i sredstvo za pravljenje političke karijere. Uostalom, to je vidljivo i iz Vučićeve retorike, ali i iz onoga što govore svi drugi kosovobranitelji. Svima su puna usta kosovskih Srba, ali pritom misle isključivo na Srbe sa severa Kosova. A većina Srba na Kosovu ne živi na severu, zapravo dve trećine Srba živi južno od Ibra, u etnički mešovitim sredinama. Njih niko ne pominje iz prostog razloga što nisu zgodni za manipulaciju i šibicarenje, em nisu većina u svojim opštinama, em nisu teritorijalno povezani sa Srbijom.

Čim je Kosovo proglasilo nezavisnost, bilo je jasno da će pre ili kasnije sve kosovske institucije biti pod jurisdikcijom Prištine, uključujući i one u sredinama gde su Srbi većina. Ukidanje elemenata državnosti Srbije bilo je samo pitanje vremena, uključujući i ukidanje dinara, srpskih ličnih karata, registarskih tablica i vozačkih dozvola. Razumni političari koji ne lažu svoje građane i rade za njihovo dobro bi na to računali, pa bi osigurali da ta tranzicija prođe mirno, bez trzavica i nasilja, uz zaštitu stvarnih interesa građana srpske nacionalnosti na Kosovu.

Umesto toga, sve je prolazilo uz pravljenje barikada, razbijanje glava, nasilje i stvaranje konfliktnih situacija. Na kraju je organizovan čak i teroristički napad koji je predvodio Milan Radoičić, Vučićev saradnik i nekadašnji potpredsednik Srpske liste, za koji Vučić teško da nije znao. Suluda politika vodi u propast, to smo videli hiljadu puta do sada, ali nam učenje na sopstvenim greškama očigledno ne ide od ruke.

Bekstvo od realnosti

Da bismo nešto naučili na promašajima, morali bismo prvo sebi da priznamo da smo žestoko grešili, i da kažemo kako realnost zaista izgleda. A od takvog suočavanja srpski političari, intelektualci, pripadnici elite beže kao đavo od krsta. Bilo bi logično da u opštinama sa srpskom većinom funkcionišu kosovske institucije, jer je Kosovo nezavisna država, ali da u njima većinski rade Srbi. Kao što je logično da uglavnom Srbi vode te opštine koje bi bile lojalne kosovskim vlastima. I to je moglo sve da se reši pregovorima, bez nasilja i mahnitanja.

Međutim, da bi se pregovaralo o realnim stvarima treba prvo priznati realnost i ispričati ona pomenuta prva četiri čina tragedije. Treba reći da je Kosovo nezavisna država, da je to postala zahvaljujući katastrofalnoj, zločinačkoj politici Beograda, treba priznati sopstvenu krivicu, pa na toj platformi pregovarati o svemu i graditi zajedničku budućnost Srba i Albanaca. Međutim, nema znatnijeg srpskog političara koji je spreman to da učini, ni na vlasti, a ni u najvećem delu opozicije.

Pošto iz kosovske sage izostaje suštinski element – istina, onda imamo ovo neprekidno političko šibicarenje, foliranje, glumljenje brige za kosovske Srbe, fingiranje nekakvog rešavanja problema. A potpuno je jasno da probleme ne može da rešava onaj ko ih je stvorio, i to samo zarad sopstvene koristi. I tu Vučić nije nikakav izuzetak, na delu je kontinuitet politike zabadanja glave u pesak, kakvu su vodili i Vojislav Koštunica i Boris Tadić.

Nema nagoveštaja da će to u skorije vreme biti promenjeno, jer je u srpskom društvu uspostavljen mitski konsenzus o Kosovu kao “svetoj srpskoj zemlji”. Jedino bi mogao da nam pomogne onaj vremeplov, ali nisam siguran da bismo ga pametno iskoristili, čak i kad bi takva sprava postojala. S obzirom na dominantno stanje svesti, vremensku mašinu bismo upotrebili da se vratimo u predratno stanje, a onda bismo sve ponovili, možda čak radikalnije i krvavije nego prošli put.

(zurnal.info)