Pošta sa okupirane strane

ZAKON O INFORMIRANJU: Zbog njega političari imaju mokre snove

Milorad Dodik je najavio da će tražiti od Parlamenta BiH da usvoji Zakon o informiranju, sličan onom koji je donesen u Srbiji. Dejan Kožul, novinar e - novina, za Žurnal objašnjava kakve posljedice na društvo može imati ispunjenje posljednje Dodikove želje

 

Vidite gospodo. Zakon je takav! Kako nalaže zakon, ali ja kao jedan paćenik kao jedna sirotinja ne bi mog’o to da uradim zato što je zakon izuzetno...IZUZETNO je zakon...povlašćen u vezi zakona. Da nastavimo? Može!

Pre nego to uradimo, moram da istaknem da bi autor ove izjave (pripiti Beograđanin) mogao da tuži dolepotpisanog jer sam za potrebe ovog članka iskoristio njegovu autorsku izjavu, besmislenu, ali ipak učinio sam to bez njegove saglasnosti, a zarad sticanja pravne imovinske koristi.

Rizikujem da me sud razapne zbog „povrede njegovih moralnih prava“. Jedini spas mi je činjenica da je izjava toliko besmislena da je onoga koji ju je tog dana prelomio preko jezika verovatno toliko sram da mu ne pada na pamet da se zbog iste razvlači po sudu i to od najnižih pa sve do Vrhovnog.

Neki sa tim nemaju problema. U svesnom stanju izreći niz besmislica, među kojima se izdvajaju izlivi ljubavi prema Mirjani Marković i mržnje prema Zoranu Đinđiću, a onda se ganjati po sudu sa komitetom pravnika za ljudska prava (YUCOM) koji su izdali knjigu „Aleksandar Tijanić – Slučaj jednog službenika“, a koja sadrži upravo izrečene besmislice može samo Aleksandar Tijanić, nekad leva ruža Mirjane Marković, a danas medijski protočni bojler Demokratske stranke i njenog lidera Borisa Tadića. Ganjao se i, nakon odluka Okružnog suda koji je našao da su u YUCOM-u samo koristili pravo citiranja, satisfakciju je dobio na Vrhovnom sudu koji je tu presudu preinačio i podebljao autorski pečat preko izgovorenoga.

BESKIČMENJACI U TOGAMA

Sada sam došao na vrlo sklizak teren. Ako pređem liniju koju već dobrano gazim i kažem da su sudije u Vrhovnom sudu zloupotrebile Zakon o autorskom pravu, da su lako potkupljivi i beskičmenjaci u togama, a da Tijanić nije ništa više od vetropira koji savršeno zna kako vetrovi duvaju što mu pomaže da se lakše uvuče u nečiju pozadinu, e onda će oganj nebeski pogoditi potpisnika ovih redova i ostaviti mu pismo – pozivnicu za razračunavanje na sudu jer sve šta sam rekao (napisao) je samo fikcija i laž sa ciljem sticanja prave imovinske koristi, dok se drugačije ne dokaže.

Nije novinarima u Srbiji lako. Mnogi od njih još nisu ni apsolvirali pitanje autorskih prava. Mnogi se i pitaju šta to zapravo znači? E, pa Vrhovni sud i Tijanić su se potrudili da im maksimalno suze tu dimenziju. Za ostatak se pobrinuo Mlađan Dinkić, uz malu pomoć prijatelja koji su prostor za manevar novinarima dodatno suzili u okviru usvojenih izmena i dopuna Zakona o informisanju. Osećanje zbunjenosti lagano prerasta u klaustrofobiju. Otvaramo stranice Zakona i vidimo sledeće novitete:

(Zakonom je predviđeno da javno glasilo može osnovati domaće pravno lice i obaveza upisa u Registar javnih glasila. U slučaju izdavanja glasila koje nije upisano u Registar, nadležni javni tužilac dužan je da odmah pokrene postupak za privredni prestup, a nadležni sud u roku od 12 sati da obustavi privremeno izdavanje glasila.

Ukoliko ne poštuje zabranu i izdaje glasilo koje nije upisano u Registar, osnivač javnog glasila može biti kažnjen sa milion do 20 miliona dinara, a odgovorno lice sa 200.000 do dva miliona dinara. Predviđena je i zabrana izdavanja glasila. Prijavu za upis u registar štampanih dnevnih javnih glasila osnivači su dužni na podnesu u roku od 30 dana od stupanja zakona na snagu, a osnivači drugih glasila za 90 dana.

Izmenama Zakona predviđene su i rigorozne kazne za kršenje pretpostavke nevinosti i objavljivanje informacija koje mogu ugroziti razvoj maloletnika i ukoliko je maloletnik učinjen prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes. Visina kazni vezana je za tiraž i prihod od oglasa u broju u kome je prekršaj napravljen, a ako je objavljana na naslovnoj strani ili u infomativnoj emisiji za taj sedmodnevni prihod.

Tako formirana kazna može biti 25-100 odsto zbira vrednosti ukupno prodatog tiraža isporučenog na dan objavljivanja informacije i vrednosti prodatog oglasnog prostora u tom broju, a u slučaju elektronskog glasila 25-100 odsto oglasnog prostora za dan u okviru kojeg je objavljena informacija. Odgovorno lice u osnivaču i odgovorni urednik mogu biti kažnjeni sa 200.000 do dva miliona dinara.

Zakonom je predviđena i uslovna kazna uz obavezu objavljivanja presude ukoliko je delo prvi put učinjeno. Kazne za neke prekršaje povećane su sa sadašnjih 30.000-200.000 na milion do 10 miliona za glasilo, odnosno 100.000 do milion dinara za odgovornog urednika.

Predviđene su i rigorozne kazne za distributere koji prekinu distribucije iz neekonomskih razloga. Takođe, zakonom je zabranjen prenos prava nad javnim glasilom. Prvobitno predviđena odredba o obaveznom osnivačkom kapitalu od 50.000 evra izbačena je vladinim amandmanima.

Predlagač je odustao i od odredbe koja je predviđala obustavljanje izdavanja novina i novčanu kaznu ukoliko se to ne učini za osnivača javnog glasila kome je račun u blokadi duže od 90 dana u prethodnih godinu dana.)

Ovo su Nove odredbe kojima se nameću oštre kazne za prekršaje novinara. Ti prekršaji uključuju neobjavljivanje spiska urednika, opisivanje nekoga kao kriminalca ako nije izrečena zakonska presuda ili narušavanje prava maloletnika. Medijske organizacije koje se ogreše o zakon mogu da se suoče sa milionskim kaznama u evrima.

NEPOJMLJIVA SREĆA ZBOG ZAKONA

Kako to zapravo izgleda u praksi? Svega dan nakon usvajanja zakona, redakciju e-novina iznenadio je poziv Dušana Čukića, urednika na RTS-u u ranim danima Miloševićeve vlasti. Možemo slobodno reći čoveka koji je bio preteča ratno-huškačkoj mašineriji, a o kome je kolega i drug Bojan Tončić pisao u Danasu, a sve to ponovo podelio sa čitaocima e-novina u tekstu „Milanovićevi krvavi kvadrati“. Sledi detalj razgovora:

- Ja sam Dušan Čukić! Vi ste autor teksta objavljenog pod naslovom ’Milanovićevi krvavi kvadrati’?

- Da, ja sam, pa?

- U tom tekstu Vi pominjete mene, da sam dobio neki kredit. Ja sam taj kredit isplatio! Vi ste preneli tekst iz jednih novina na koji ja nisam hteo da reagujem. Koliko imate godina i otkad ste novinar?!

- Nadam se da je taj tekst kod Vas izazvao najmanje toliko duševnih patnji koliko ste ih Vi meni izazvali svojim Dnevnicima!

- A šta sam ja to učinio? Znate li da je donet ovaj zakon i ja sam srećan zbog toga?! Vi ste nepristojni i nemoralni, napisali ste neistinu! Nećete više moći tako!

Slučaj drugi. Nekadašnji šef beogradskog DB-a Milan Radonjić, jedan od optuženih za ubistvo četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali, iako osuđen na šest meseci zatvora, i to zbog nezakonitog hapšenja kolege Vladimira Nikolića 1999. godine odnedavno je na slobodi, odnosno u zatvoru nije ni bio jer je nastupila zastara. Ogorčen zbog toga, al i zbog činjenice da nije odgovarao za zločin na Ibarskoj predsednik SPO, troprsti Vuk Drašković rekao je Blicu da postoje dokazi koji terete Radonjića i radnika DB Stevana Bastu za ubistvo urednika i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije, četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali i atentat na njega izvršen u Budvi.

Zora Dobričanin - Nikodinović, advokatkinja koja zastupa Milana Radonjića, najavila je da će tužiti Blic koji je preneo Draškovićevu izjavu, zbog „kršenja Zakona o informisanju“.

Izmene za koje niko još ne zna ko ih je konkretno nabacao na papir lagano hvataju za gušu novinare po Srbiji. Ideja da se uredi medijski prostor u nekom drugom vremenu, sa nekom drugom vlasti i zbog nekih drugih razloga bila bi podržana i od samih novinara, u to ne treba sumnjati. Smeća poput Kurira, Pravde, Press-a, i mnogih drugih na medijskoj sceni Srbije ne zaslužuje ništa drugo do gašenja.

MINISTARSKA SUJETA

Cena koja će se u Srbiji platiti ne bi li zadovoljili sujetu jednog ministra je prevelika, koliko god nas uveravali u suprotno. Navodno će se Ministarstvo pravde brinuti da ne bude sve tako crno, a u Republičkom javnom tužilaštvu kažu da je Evropska konvencija o ljudskim pravima iznad svakog zakona u Srbiji, kao i da Tužilaštvo prepustiti sudu da oceni da li su teze nižih javnih tužilaštava zasnovane na zakonu i u skladu sa odredbama Evropske konvencije.

Ako se podsetimo presude koju je Vrhovni sud doneo u slučaju Aleksandra Tijanića i YUCOM-a onda možemo spokojno leći. Kakva država, takav sud. Dakle, žali bože.

A vidim da su se pojedinci preko Drine veoma zainteresovali da iskustva prenesu. Igru koju su pripremili u Srbiji, a po kojoj su „čisti“ ostali Miloševićevi SPS-ovci, ali i radikali, oni ortodoksni ali i umiveniji, Miloševićevo Udruženje novinara Srbije, Koštuničin DSS, i brojni drugi opskurni likovi bila je samo dobro osmišljena predstava za birače čiji se ishod unapred znao. Uostalom koji još političar ne mašta da pod svoje zavede kritičare i da im s vremena na vreme ne odrapi neku milionsku kaznu, pa ako treba platiće i iz resursa stranke kako bi diskreditovali drugu stranu.

Oko toga postoji apsolutni konsenzus, pa nemojte se čuditi da se slično desi i u BiH. Zakon je takav da bi ga svaki političar poželeti mogao, bio on Srbin, Bošnjak, Hrvat..., jer IZUZETNO je zakon... povlašćen u vezi zakona.

Zanimljivu ulogu je odigrao i OEBS, odnosno OSCE misija u Srbiji. Prvobitno apsolutno nikome nisu dati na uvid predložene izmene i dopune Zakona. Nakon sitnijih ispravki usvojenim amandmanima, OEBS se nije izričito stavio na stranu protiv usvajanja, što su iskoristili i u NUNS-u i LDP-u da kažu da je jedna toliko značajna institucija ipak dala podršku. I nakon usvajanja bilo je nemoguće čuti jasan odgovor iz OEBS-a da li su stali iza izmena. Zanimljivo je da su odmah po usvajanju zakona najavili da će organizovati kurseve za sudije Trgovinskog suda, koji sada preuzima nadležnost o medijima, barem u onoj regulativnoj sferi, a koji su se do sada sa medijima susretali samo uz jutarnju kafu.