Sociopatsko nacionalno jedinstvo: Žrtve kao moneta za potkusurivanje

Naši državni i partijski funkcioneri plod su višedecenijske negativne selekcije. Ko god je obrazovan, kompetentan, pošten, častan, sposoban nema nikakve šanse da dospe na kakvo rukovodeće mesto. Na pozicije moći i vlasti mogu da budu postavljeni samo ponosni vlasnici najgorih ljudskih osobina u rasponu od pohlepe i beskrupuloznosti do bezosećajnosti i totalnog beščašća. Kad je već tako, kad već od vlastodržaca nikakvo dobro ne možemo očekivati, onda je najbolje da budu što gluplji. Glup čovek će se izlanuti, reći će nešto što stvarno misli, blaženo nesvestan šta govori, pa će tako razvejati maglu koju neprekidno stvaraju njegove lukavije kolege.

Svakom ko ima tri funkcionalne moždane ćelije je jasno da je nacionalističkoj tevabiji do žrtava iz sopstvenog naroda stalo kao do lanjskog snega. Žrtve su moneta za potkusurivanje, topovsko meso, roba kojom se trguje i manipuliše, pogonsko gorivo za ideološku mašineriju. Naravno, niko od njih to neće javno izgovoriti. Nacionalisti neprestano liju suze nad žrtvama, plaču nad mnogostradalnim narodom, pretvaraju se kako ih – što bi rekao pesnik – sve rane njihovog roda bola. Zapravo, čačkaju žive rane, nastojeći da ih održe u postojanju, e da bi držali puk u stanju šovinističke mržnje, u pripravnosti za nove osvete, sukobe i ratove.

Veliki događaj

To je postalo očigledno zahvaljujući nesmotrenoj izjavi Miloša Vučevića, po milosti Vučićevoj ministra vojnog i formalnog predsednika Srpske napredne stranke. Dotični gospodin, posve neopterećen pameću, proslovio je kako je Oluja “tragičan događaj i strašna nesreća”, ali i “veliki događaj u smislu našeg nacionalnog jedinstva”. Eto, najzad neko iz redova nacionalističke bratije da prizna kako su stradanja srpskog naroda, za koje su odgovorni upravo Vučevićevi ideološki pajtaši, za vladajuću kastu nešto poželjno, dobro i pozitivno. Niko se tako ne raduje nesreći i patnji sopstvenog naroda kao oni koji se u taj isti narod zaklinju i kunu se kako ga vole najviše na svetu.

Nije šteta da koja stotina hiljada Srba završi u izbeglištvu, nije problem ni ako civili poginu, jer to pozitivno utiče na očuvanje nacionalnog jedinstva. To famozno nacionalno jedinstvo o kojem već decenijama zbore narodni tribuni sasvim je specifičnog kova, a od njega niko dobra nije video, osim šačice moćnika. O kakvom se jedinstvu zapravo radi objasnio je davnih dana Klaus Tevelejat u trećem tomu studije o fašizmu “Muške fantazije”, u poglavlju “Nacija”: “Jedinstvo o kojem fašist govori je, prema tome, nasilni spoj tlačitelja i potlačenih u jednu dominantu. Jedinstvo uopšte označava stanje dominacije a ne, recimo, stanje jednakosti”.

Kada je isti tip nacionalnog jedinstva postao popularan u našim krajevima pre nekih trideset i kusur godina, Slobodan Blagojević je podsetio na Tevelajtove reči i ovako ih protumačio: “Patrijarhalni muškarac-vojnik neprekidno mora zahtijevati i proizvoditi (npr. medijskim ratnim kampanjama, ali i pravim ratom) neko ‘jedinstvo’, u kojem on sam stoji na vrhu, kao političko ili ‘moralno’ vodstvo, kao vojnik ili besjednik. Njegova dužnost prema naciji, prema cjelini ‘narodnog tijela’, u tome je da tom cjelinom vlada. On se time bori protiv shizofrenog stanja svoje svijesti – spaja nespojivo, ukida sukobe prirodnih interesa unutar društvene cjeline, proizvodeći maničnu nacionalnu ‘cjelinu’”.

Instrument poricanja

Prizivanje Tevelajtovih zapažanja o fašizmu nije preterano, jer je sam Vučević izjavio da će dva dana obeležavanja godišnjice Oluje proteći “u duhu srpsko-srpskog dijaloga, po sporazumu o krvnom srodstvu, istom jeziku, kulturi, veri”. Neobično podseća na ideologiju krvi i tla, zaista je manjak inteligencije kod državnih funkcionera pravi blagoslov. Činjenica da je ovogodišnja komemorativna svečanost priređena u Prijedoru dovoljno govori da ta manifestacija nema nikakve veze sa pijetetom prema žrtvama.

Na tu genijalnu ideju došli su zajedničkim snagama Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i patrijarh Porfirije na sastanku u “Vili Mir”, ispoljavajući visok stepen nacionalnog jedinstva. Izbor Prijedora je još jedna manipulacija stradalima, pokušaj da se srpskim žrtvama izbrišu i negiraju bijele trake, Omarska, Keraterm, Trnpolje, Tomašica, desetine hiljada proteranih Bošnjaka i Hrvata, hiljade pobijenih, mučenih, silovanih, zlostavljanih. Po skarednom sistemu – žrtva se žrtvom izbija.

Vučiću, Dodiku, patrijarhu i njihovoj bratiji srpske žrtve su potrebne samo kao instrument poricanja zločinačke prošlosti, kao zavesa kojom će prikriti udruženi zločinački poduhvat, ratne zločine, etnička čišćenja i genocid. Vučiću žrtve služe i za skidanje odgovornosti za užase devedesetih, jer je on bio aktivni učesnik zla kao funkcioner Srpske radikalne stranke, upravo je njihova politika dovela do zločina prema drugim narodima, ali i do patnje i nesreće mnogih Srba.

Nemar, nebriga i ravnodušnost

Koliko je srpskim svetovnim i duhovnim vlastima stalo do žrtava videlo se i po tome što su na obeležavanju godišnjice iskoristili fotografiju bošnjačke porodice Mujkić, koju je Vojska Republike Srpske proterala iz Žepe, predstavljajući ih kao Srbe izbegle iz Hrvatske. Kad je pukla bruka, Vlada Republike Srpske je prebacila odgovornost na agenciju iz Beograda, a agencija “Pozitiv” je sročila neko nemušto šatro izvinjenje, upućeno pre svega Srpskoj pravoslavnoj crkvi i vlastima Srbije, žrtve su čak i tada ostale u drugom planu, kako bošnjačke tako i srpske. Pokazalo se da se čak i ovakvi događaji organizuju uz tradicionalni nemar, nebrigu i ravnodušnost.

Uzalud se samozvani rodoljubi upinju da pokažu kako im je stalo do žrtava, sami sebe neprestano demantuju, a i elementarne činjenice govore drugačije. Fond za humanitarno pravo izdao je saopštenje u kojem se naglašava da se i ove godine umesto glasa žrtava čuje glas političara koji “umesto doprinosa pomirenju, podstiču simbolički nastavak sukoba”.

U saopštenju se navode konkretni, vrlo porazni podaci: “U Srbiji, nijedna žrtva Oluje nema status civilne žrtve rata. Zakonsko rešenje onemogućava sticanje ovog statusa žrtvama koje su nastradale ili su oštećene van teritorije Srbije, tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Tako izbeglice iz Hrvatske ostaju bez finansijske, zdravstvene i psihosocijalne podrške institucija. Samo oko 20 posto izbeglica iz Hrvatske koje su prisilno mobilisali pripadnici MUP-a Republike Srbije nakon operacije Oluja u avgustu i septembru 1995. je ostvarilo pravo na naknadu štete, dok su mnogi zbog administrativnih prepreka i zastare ostali bez te mogućnosti”.

Nacionalistička krinka

Predsednici Srbije i Republike Srpske guslaju o sećanju na stradale, o pamćenju, o narodnom zajedništvu, ali u svetlu navedenih podataka njihove reči zvuče šuplje kao crkveno zvono. “Važno je samo da se držimo zajedno”, reče Vučić u Prijedoru. Pa što se, predsedniče, ne držite zajedno? Zašto ne dozvolite izbeglicama status civilne žrtve rata? Zašto ne obeštetite one koje je vaša država prisilno mobilisala? Pitanja su, naravno, retorička. Za pripadnike nacionalističke bande patriotizam je zlatna koka od koje se bogate, na kojoj prave karijere, uspinju se na lestvici moći.

Nacija je sveta krava, ali samo kao apstrakcija, ideja koja služi kao izgovor za uzurpaciju vlasti, za dominaciju i tlačenje. Konkretni, empirijski čovek, stvarno ljudsko biće je nebitno, ono je zamenljiva, potrošna roba s kojom vladari mogu da čine šta im je volja. Uostalom, nema nacionalistička bratija nehajan, manipulativni i ledeno ravnodušni odnos samo prema žrtvama rata, već i prema onima koji nastradaju u miru. U to smo se uverili nakon dva majska masakra, kada predstavnici vlasti nisu učinili doslovno nijedan normalan, ljudski potez, već su ispoljili svu raskoš svoje sociopatije.

U to se uveravamo skoro svakog dana: stradaju rudari, građevinski radnici, ljudi ginu od strujnog udara jer nadležne službe ne saniraju posledice nevremena, femicidi dostižu rekord. I nikom ništa. Niko nije odgovoran, niko ne podnosi ostavku, niko ni za šta ne odgovara, jer vrhovni naprednjak brani svakog člana svoje kriminalne organizacije. U takvom sistemu ljudski život vredi kao petoparac, ako ne i manje.

Nacionalisti ne mogu ni da izgrade drugačiji sistem, to je logična posledica takve nakaradne, antiljudske nazovi ideologije. Ljudi i navlače nacionalistički plašt da bi sakrili sopstveni sociopatski karakter. Bez te krinke koja im stvara privid nekakvog identiteta bili bi prosto čudovišta. Dobro su današnji vlastodršci naučili lekciju koju im je onomad dala ratna zločinka Biljana Plavšić: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. Sreća da rodoljubi vole svoj narod najviše na svetu, inače se ne bi se smirili dok nas sve ne istrebe. A o drugim narodima da i ne govorim.

(zurnal.info)