Problem sa bojkotašima je što zapravo neće bojkotovati izbore svuda, već samo u Beogradu. Odborima po Srbiji će preporučiti da ne izađu na izbore, ali će svaki odbor imati pravo da odluči za sebe. Lokalni odbori će, logično, izaći na izbore, kako bi bar pokušali da uđu u institucije, da imaju bar neki uvid u ono što radi vlast, ako već ne mogu da imaju kontrolu, te kako bi imali bolju poziciju za nastavak političke borbe. Neizlazak na izbore na lokalu znači političko samoubistvo, što je svakome jasno.

Intelektualci koji su huškali na rat, smišljali planove za humana preseljenja, crtali mape Velike Srbije, procenjivali koliko desetina hiljada Srba treba da pogine zarad ujedinjenja srpstva, širili otrovnu mržnju prema drugim nacijama, kljukali građanstvo šovinizmom kroz svoje knjižurde i masovne medije – bili su adekvatno nagrađeni za svoj rad na “nacionalnom buđenju”.

Opozicioni deo srpskog društva samo želi da Vučić ode sa vlasti i da se nikada više ne vrati, a malo ko razmišlja o tome otkud uopšte Vučić tu, na mestu samodršca i gospodara Srbije. Malo koga zanima kako je nastao radikalski zločinački mulj iz kog se samodržac izlegao i kako je srpsko društvo tako lako podleglo sumanutoj nacionalističkoj propagandi. Malo ko želi da se seća masovne euforije s kojom je dočekan Slobodan Milošević, gotovo kao mesija.

Iskušenja kojima je izložen “srpski narod u celini” su valjda antisrpski zakonski propisi koji zabranjuju Srbima iz okolnih zemalja da glasaju na izborima u Srbiji i tako razdvajaju celinu srpskog bića. Zato predsednik Vučić i radi na izgradnji Srpskog sveta kao jedinstvene izborne jedinice u kojoj svako kog kontrolišu naprednjaci može da glasa na tuđem biračkom mestu, e da bi doprineo pobedi otadžbinske opcije

Opoziciji i građanima predstoji teška borba za nove, poštenije i regularnije izbore u Beogradu. Bilo bi dobro da saznamo kako zaista izgleda volja birača bar u jednom delu Srbije, posle će dah slobode lakše da se proširi i na druge krajeve. Rušenje Sauronove kule mora od nečega da počne.

U građanstvu se ukorenilo uverenje da u politiku treba ući isključivo zarad krađe i otimačine, zarad sticanja enormnog bogatstva, a ko se o to nepisano pravilo ogluši biva percipiran kao naivčina. Mogao je da ukrade, a nije – pa to je neverovatno. Retki su ljudi koji počinju da se bave politikom iz pravih razloga, da bi popravili i unapredili društvo, da bi učinili nešto dobro za svoje bližnje, da bi se borili za ideje u koje veruju.