Zaglavljena Srbija (AUDIO): Čekajući budućnost koja neće biti kopija loše prošlosti

U Srbiji su izbori ponovo pokradeni, građani su ponovo izašli na ulice da odbrane izbornu volju, vlast ponovo izvodi svoje batinaše, hapsi i premlaćuje demonstrante koji traže ponavljanje izbora. Međunarodni posmatrači ponovo su konstatovali da je na izborima bilo previše neregularnosti, ponovo se priziva neki Felipe Gonzales da dođe u Srbiju i okonča političku krizu.

Ponovo – to je ključna reč srpskog političkog i društvenog života, ako nekakvog života uopšte ima tamo gde se sve ponavlja i opetuje. Nad sadašnjicom lebdi utisak da smo zaglavljeni u rđavoj beskonačnosti, da se neprestano krećemo u istom krugu, bez nade za iskorak u nešto novo i drugačije. Među građanima koji protestuju protiv izbornih nameštaljki često se čuju jadikovke o tome kako se kod nas nikad ništa ne menja. Evo, i danas smo na ulici kao i devedesetih, borimo se protiv istih ljudi kao i pre 27 godina, govore jedni. Devedesete sam proveo na demonstracijama, a sada je moje dete na ulici, kažu drugi.

Treći se sasvim iskreno pitaju: Kako to da se baš nama dogodi ovakav neljudski režim. Ili: Šta smo mi to Bogu zgrešili da nas kažnjava Vučićem i hordom njegovih nezajažljivih dvorjana? Eh, šta smo zgrešili, izgleda da smo prosto nenadmašni u veštini da se pravimo naivni. Pune su masovne grobnice naših grehova i krivice, ali mi radije okrećemo glavu na drugu stranu.

Kozmetičke promene

Opozicioni deo srpskog društva samo želi da Vučić ode sa vlasti i da se nikada više ne vrati, a malo ko razmišlja o tome otkud uopšte Vučić tu, na mestu samodršca i gospodara Srbije. Malo koga zanima kako je nastao radikalski zločinački mulj iz kog se samodržac izlegao i kako je srpsko društvo tako lako podleglo sumanutoj nacionalističkoj propagandi. Malo ko želi da se seća masovne euforije s kojom je dočekan Slobodan Milošević, gotovo kao mesija. Većina protivnika režima priželjkuje pad naprednjaka, ali ne i da preispitamo poslednjih tridesetak godina sopstvene istorije, da se suočimo sa nakaznim poretkom koji smo stvorili i sa zločinačkim nasleđem Miloševićeve epohe čije su ideološke postavke sačuvane do dana današnjeg.

Da se neki srpski Rip Van Vinkl probudi posle nekoliko decenija sna, mogao bi mirno da nastavi život, kao da se ništa nije dogodilo. Izmene su mahom kozmetičke, ali zato je suština ostala ista, maltene isti ljudi su na vlasti, a i u političkom životu dominiraju iste teme. Vlast i opozicija se nadmeću ko će bolje da odbrani Kosovo kao imaginarni deo Srbije, režimski mediji i dalje love izdajnike i petokolonaše, RTS je i dalje neoslobođena TV Bastilja, ideja Velike Srbije je živa i zdrava, samo se sada zove Srpski svet, genocid i zločini se i dalje negiraju i relativizuju, Ratko Mladić je i dalje srpski heroj, a malobrojni pojedinci koji govore o srpskoj odgovornosti za ratove i pokolje i dalje su strani plaćenici i nacionalni izrodi.

Nepromenljiva samoživost

Doduše, nije baš sve isto. Današnji protesti nemaju silinu i energiju onih iz sezone 1996/97. kad je Srbija mesecima bila na nogama. Tad je bilo nezamislivo da se protesti prekinu tokom novogodišnjih i božićnih praznika, a danas je to normalno i očekivano. Nema danas ni onog sveobuhvatnog bunta čitavog društva, nema ni masovnosti koja je krasila svakodnevni izlazak na ulice. Dobro, da smo pregrmeli nekoliko ratova u poslednjih pet-šest godina, da smo dotakli dno bede, da su plate bile pet maraka, da smo sve vreme pod sankcijama, u izolaciji, da ne možemo da putujemo nigde bez viza, da je nastavak školovanja u inostranstvu pusti san – verovatno bi i sada protesti bili masovniji, energičniji i odlučniji.

Ponešto se promenilo, ali je samoživost ostala neizmenjena. Nikada se nismo masovno pobunili zbog ratova i zločina počinjenih u naše ime, ni onda ni danas, uvek nam je naš lični interes bio važniji od zla koje smo naneli drugima. Možda takva egocentričnost spada u prirodan poredak stvari, ali za radikalnu promenu neophodan je odlučan iskorak upravo iz tog prirodnog poretka.

Kao kratka lozinka koja izražava stanje neprekidnog ponavljanja istog u javnom diskursu se ustalila sintagma “dan mrmota”. I povodom sadašnjih izbornih i postizbornih zbivanja po medijima se pisalo o “nacionalnom danu mrmota”, o tome kako “živimo dan mrmota”, pa čak i o “godinama mrmota”. Taj izraz čuo se i na subotnjim demonstracijama u organizaciji ProGlasa, grupe javnih ličnosti koje su pozivale građane da izađu na izbore.

Bednik što samo na sebe gleda

Fraza “dan mrmota” ustalila se u jeziku nakon istoimenog filma i postala zgodna metafora za društva koja nisu u stanju da izađu iz začaranog kruga, pa neprestano ponavljaju iste greške i tapkaju u mestu. Kao i svaka druga fraza, koristi se bez previše razmišljanja o njenom poreklu ili bez neke dublje analize svih značenja koja su u njoj sadržana. Ima nečeg ironičnog u tome što se od celog filma Harolda Rejmisa zadržala samo ta naslovna sintagma, što se upotrebljava često i lako, sugerišući stanoviti fatalizam i bezizlaz.

A film zapravo govori o nečemu drugom i možda krije rešenja za naše probleme, poglavito za tu famoznu zaglavljenost u vremenu i opetovanje istih obrazaca. Dan mrmota koji Fil Konors, arogantni i samoživi voditelj vremenske prognoza, neprekidno iznova proživljava nije prokletstvo, već blagoslov. Konors je pre dolaska u pensilvanijski gradić Panksatoni i pre čuda koje mu se dogodilo, već živeo u danu mrmota, zaglavljen u sopstvenom narcizmu, u preziru prema ljudima, nesposoban za istinski susret sa drugim ljudskim bićem, uskraćen za ljubav ili bilo koju drugu emociju koja život čini vrednim življenja. Nalikuje na junaka pesme Valtera Skota koju mu citira producentkinja Rita Henson: “Bednik što samo na sebe gleda prokockaće dobar glas i dvostrukom će umreti smrću, postaće pogani prah što ga je iznedrio, neoplakan, nepoštovan i neopevan”.

U početku Konors neprekidno proživljavanje istog dana, 2. februara, doživljava kao tragediju i prokletstvo. Prepušta se očajanju, divlja, vozi kao manijak, biva uhapšen, zavodi lokalnu meštanku, bezuspešno pokušava da se ubije, zloupotrebljava svoju poziciju kako bi zaveo Ritu stvarajući lažnu sliku o sebi, što mu umalo polazi za rukom. Ukratko – glavinja, nastavljajući svoj prethodni promašeni život. Taj deo filma pomalo podseća na glavinjanje srpskog društva u poslednjih dvadesetak godina.

Dobrovoljni zatočenici

“Dan mrmota” nije priča o zarobljenosti u vremenu, o osuđenosti na ponavljanje istih grešaka, već o preobražaju ličnosti i iskupljenju. Konorsova transformacija započinje kada Riti pošteno i iskreno prizna šta mu se događa, demonstrirajući usput i dokaze da je zarobljenost u jednom danu realna, jer je zahvaljujući tome saznao sve o žiteljima malog grada. Od tog trenutka ponavljanje dana mrmota postaje dar koji Konors koristi da bi pomagao drugima, naučio mnoge stvari poput sviranja klavira, francuskog ili vajanja skulptura u ledu. I da bi postao bolji, drugačiji čovek, onaj kog Rita na kraju zavoli.

Film se završava izlaskom iz vremenske petlje, jer je Konors svojim preobražajem raskinuo čini kojima je bio okovan. Ali čak i da se to nije dogodilo, da je ostao zauvek u danu mrmota, to ne bi bila tragedija, jer je postao čovek koji zna šta je u životu važno i ume da ceni vrednost postojanja. To je poenta koja nam neprestano izmiče, otuda i suštinski pogrešno korišćenje izraza “dan mrmota”. Glavni junak je iskoristio zamrznuto vreme da izađe iz zatvora čije je zidove sam sagradio. Fil Konors s početka filma i Fil Konors s kraja filma razlikuju se više nego zec i orhideja ili oblak i pesak.

Nije naš problem što smo zasužnjeni u danu mrmota, već u tome što odbijamo da shvatimo kako smo se u takvom stanju zatekli i što dato nam vreme ne koristimo da preobrazimo sebe i sopstveno društvo. Mi još nismo stigli ni do prvog stepenika, još se nismo pogledali u ogledalu i nismo priznali kakvo smo zlo naneli drugima. Razlozi naše zarobljenosti u večnom ponavljanju istih ideoloških, političkih, društvenih i kulturnih obrazaca su raznoliki, ali jedan je ipak preovlađujući.

Mi jednostavno ne verujemo u pokajanje i iskupljenje, u preumljenje i promenu, u mogućnost suštinskog preobražaja ličnosti i društva. Da bismo se mrdnuli s mrtve tačke potrebno je prvo da se odreknemo ovakvih neutemeljenih sujeverica. Nakon toga, otvoriće se prostor za nadu da ćemo jednom dospeti u budućnost koja neće biti kopija loše prošlosti.

Neka nam je srećna Nova godina. Neka u njoj konačno osvane 3. februar, dan posle dana mrmota.

(zurnal.info)