Što bi se čitalac bavio delima velikih drevnih i savremenih mislilaca, to samo zamara mozak, kad može lepo da se opusti i prepusti Šešeljevim zločinima nad ljudskim duhom koji nose nazive “Drogirano panonsko govedo Nenad Čanak”, “Ustaška kurva Aleksandra Jerkov”, “Ustašku ću zveknuti nanu Mariniki Čobanu”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”, “Podmukli galski picopevac Žak Širak” ili “Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin”? Ko bi normalan zavirio u knjigu o aristokratskom radikalizmu Fridriha Ničea kad može da uživa u radikalizmu razobručenog zla pod naslovom “Lažljiva haška pederčina Džefri Najs”? Koga briga za kritiku Zapada u delima Fukoa i Adorna pored Šešeljeve kritike Zapada mentalnom kamom i virtuelnom zarđalom kašikom? Što bi čitalac bistrio “Pohvalu antičkoj filozofiji” francuskog istoričara filozofije Pjera Adoa kad može da uživa u hodajućoj negaciji svake filozofije, mišljenja i sličnih izmišljotina stranih radikalskom nacionalnom biću?