Najčešće spominjano trenersko ime na upražnjenoj selektorskoj klupi košarkaške reprezentacije BiH,uz Emira Mutapčića i Jasmina Repešu, je Božidar Maljković. Novinar Žurnala razgovarao je sa jednim od najtrofejnijih trenerskih stručnjaka u Evropi, vlasnikom četiri naslova prvaka Starog kontinenta sa tri različite ekipe
Imate li želju preuzeti reprezentaciju BiH ?
Znate kako, ja sam celi svoj život vodio klubove i to je moj izazov. Nikada do sada nisam vodio nijednu reprezentaciju. Jednostavno, naučio sam na taj dnevni ritam, naučio sam da sa igračima vodim male ratove na parketu, da svakodnevno ispravljam greške i iz tog razloga nisam preuzimao nijednu reprezentaciju. A nije da nisam imao poziva. Da sad ne licitiram koje su to selekcije, ali za sada me to ne interesuje. Što naravno ne znači da u jednom periodu mog život i ta ideja neće doći na svoje.
Iako niste direktno odgovorili, može se nazrijeti odgovor da vaš angažman u reprezentaciji BiH i nije opcija koja ima osnova?
Tako nekako. O tome sam pričao sa nekim svojim prijateljima, prvenstveno Bošom Tanjevićem, ali ništa više od toga. Moram priznati da su male šanse da ja preuzmem reprezentaciju BiH.
Koliko uopšte pratite košarku u BiH, mislim prvenstveno na reprezentaciju? Znate da smo nakon osamostaljenja bili stalni učenici EP ali nas posljednjih nekoliko ciklusa nema nigdje.
Naravno da pratim ne samo vašu košarku nego i košarku u cijeloj Evropi. Znam da je došlo do određenog pada ali to vam je tako kada na jednom mestu nemate na okupu sve ljude koji najbolje znaju o košarci. Treba puno strpljenja, puno rada i opšta mobilizacija. Bosna nije sada u ulozi favorita, nije u situaciji kao što je Španija, Srbija ili Slovenija koja ima puno dobrih igrača ili Francuska koja ima 11 NBA igrača ovog momenta, pa su opet šesti. Oni imaju puno više razloga za nezadovoljstvo nego vi. Košarka je uvek bila sport umnih ljudi, a ne sumnjam da ih BiH ima.
Pretpostavljam da ste u kontaktu sa trenerskim radnicima iz BiH? S kim se od njih najčešće čujete?
Najviše sa Bošom Tanjevićem. Poznajem puno ljudi, imao sam ovih godina puno kontakata. Inače sam uvek rado dolazio u Sarajevo. Mogu i onako malo prepotentno da kažem da imamo hotel na Igmanu kojeg smo promovisali baš mi iz Splita. Jugoplastika ga je otvorila i za nama su gore krenule mnoge ekipe. U Sarajevo sam uvek rado dolazio i družio se sa mnogim ljudima. Pimpek (Davorin Popović) i Mirza (Delibašić) kao da su imali doušnike gore. Ja bih došao i ne bi im se ni javljao, međutim onda oni zovu. Pošto nisam imao auto onda bi ga pozajmljivao od Draška Prodanovića, kako bi se vidio sa svojom rajom...
Kada vam se dogodi ponuda, šta je to što je osnov da biste je vi prihvatili? Možda je na početku karijere i bio novac ali danas, pretpostavljam, to nije u pitanju?
-Nikada nije bio novac. Nikada, stvarno. Moj je stav da ne mogu da ručam ili večeram dva ili tri puta. Novac jeste važna stvar u životu, ali ne i najvažnija. Ima puno važnijih stvari od toga. Mene je uvek vukao sportski motiv, da li mogu sa konkretnom ekipom da napravim najveći rezultat. Možda sam baš zahvaljujući toj logici u svim klubovima imao vrhunske rezultate. Nikad me nije povukao novac nego čist razum i sportska logika. Mislim da je košarka jedina stvar u koju se dobro razumem tako da sam pravio dobre procene. Novac nije bio bitan ni ranije kada sam bio mlađi, a pogotovo ne sada.
Ja čekam, jer ne radim poslednje dve godine i teško mi pada što ne radim. Baždaren sam tako. Ustajem ujutru sa željom da idem na trening i već ga planiram u glavi i onda se probudim i vidim da treninga nema.
Zašto je to tako? Zašto jedan takav trener dugo nema angažman ?
Zato što nema klubova u kojima mogu dobro da radim. Ne radi se ni o novcu ni o imenu kluba. Ja sam svoje ambicije zadovoljio. Jedini sam čovek koji je recimo trenirao i Barcelonu i Real Madrid. Nadam se da će koliko sutra neko još to da postigne. I osvajao Kup šampiona,bio osam puta na Final Fouru, radio u pet različitih zemalja, jedan od ljudi koji je pravio tu Jugoplastiku koja je proglašena najboljim timom svih vremena..., dakle, ja bih se zadovoljio i sa jednim projektom kao što je bio Unicaja. Da se u projektu od četiri godine od jednog prosečnog kluba napravi evropski vrhunski klub. Ja sam spreman otići i u taj Strasbourg o kojem se govorilo poslednjih meseci, ako su oni spremni da prave ozbiljnu stvar. Za tu ozbiljnu stvar naravno da je važan novac, ali ne novac za trenera i ne novac preko mere. Takvi transferi i jesu doveli evropski košarku na grane gde je sada. Kad se jednom poremete vrednosti onda ta košarka pati i ispašta kao što je slučaj sa Italijom. Zemlja koja je uvek bila jedna vrsta Hollywooda za velike umetnike sad je došla do toga da ima Sienu sa izuzetnim trenerom i pametnim direktorom i više nijedan ozbiljan klub. Pogledajte moju Crvenu Zvezdu gde sam ja potpredsednik. Evo, od juče imamo zvanični podatak revizorske kuće da nam je dug 9.600.000 eura. Kad se jednom napravi greška u sportu onda je to jako teško nadoknaditi.
Ostat ćete upamćeni kao trener koji je vodio najbolji tim svih vremena. Možete li nas bar nakratko podsjetiti kakva je bila ta generacija Jugoplastike sa Rađom, Kukočem, Sobinom, Ivanovićem, Sretenovićem, Perasovićem...
Ako su tu Jugoplastiku novinari svih zemalja Evrope pre dve godine proglasili za najboljih tim svih vremena koji je ikada igrao, onda ja tu nemam posebno šta za dodati. Jedino što mogu da kažem je da su ti momci bili teološki vezani za košarku. Osvojili su sve što se osvojiti može, u svim zemljama gde su bili. Ja sam posebno ponosan na jednu stvar, a to je da su svi ti igrači sa kojima sam bio četiri godine, u kasnijim karijerama bili ljudi koji su nosili barjak u radu. Nijedan trener nikada nije imao problema sa njima.
PoznatI ste kao trener koji je rado dočekan na svim prostorima bivše Jugoslavije. Je li tome razlog i činjenica da od vas skoro pa nikada nismo mogli čuti bilo kakva politička izjašnjavanja? Bili ste po strani kad je politika u pitanju.
Ja sam tako vaspitan. To izlazi iz moje kuće. Ja sam rođen u Hrvatskoj, moj otac je bio veliki levičar i od njega sam naučio da boja pasoša ne govori o kvalitetu čoveka. Svih ovih skoro 60 godina sam imao prijatelje, prave ljude svugde. Nikada ih nisam delio. Svi ti moji prijatelji nisu ni počeli niti su završili taj nesretni rat. Smatram da su reči dokumenta, kako reče Ivo Andrić, i da ih treba pažljivo birati. Toga sam se uvek držao, i u sportu i van njega i verovatno zato nemam problema da idem slobodno od Slovenije do Makedonije.
Pomjeraju se granice u svemu pa i u košarci? Recite mi,u odnosu na neka vremena od prije 20 godina i danas - da bi jedan košarkaš uspio na šta treba obratiti posebnu pažnju, šta je prioretet?
Evo, izaberite četiri trenera iz stare Jugoslavije. Možemo mi raditi non stop sa netalentovanim igračem ali nećemo uraditi ništa. Dakle, mora da se u jednom istorijskom momentu sklopi to da ima vrhunskog trenera koji izvanredno radi, daje mu šansu i poverenje. Uz njegov talenat, to je sve. Primer takvog rada sada je beogradski Partizan koji ima izvanrednog trenera, ima izvanredno talentovane igrače koji imaju velike domete, jednoga Veseliya koji ne da će otići u veliki evropski klub nego u Ameriku sigurno, kao što je otišao Veličković u Real Madrid, kao što će to isto sutra učiniti Marić..., dakle,to su talentovani igrači koji imaju vrhunske trenere i normalan život.
Pretpostavljam da primjere takvih igrača možete izdvojiti i iz Bosne i Hercegovine?
Mirza Teletović je izuzetno talentovan igrač. Imao sam prilike da ga treniram onako na brzinu jer je moj bivši igrač a tada trener Tau CeramiceVelimir Perasović imao problema sa zdravljem. On je izuzetan potencijal koji mora da se dogradi, da prodire recimo obe strane, da ne pravi faulove kada ne treba, a kad ga napravi da ga onda napravi "pravo", što kažu u Bosni... To će doći sa utakmicama. On je jedan izuzetan talentat i meni je krivo što nisam imao više vremena da radim s njim. Ali, mora još da radi na svom ličnom usavršavanju, što njemu nije teško jer sam primetio njegov izražen voljni momenat, voli da radi. Teološki morate voleti sport ili bilo koju profesiju koju radite i onda je sve puno lakše. Uz njega, veliki potencijal je sigurno mali Preldžić koji je kod Boše Tanjevića.
Niste baš ljubitelj NBA lige. Zbog čega?
-Uh, to je dugačka priča. Ako pođemo od toga da je košarka kolektivni sport i da ona ujedinjuje pet glava, pet filozofija i percepcija, u jednom deliću sekunde, i da je njena sveta misija kolektivnost, onda kako ja mogu da volim košarku u kojoj jedan čovek šutne 60 lopti?! Bez obzira što je on veliki igrač i što je njegovo ime Kobe Bryant. To nije košarka koju ja volim. To jeste magacin iz kojeg ja uzimam neke ideje, međutim današnja NBA liga ima puno igrača koji nisu obrazovani dovoljno, koji su preskočili Univerzitete, ima puno kriminala među igračima, droge... Ja se pitam zašto nema antidoping kontrole? Zašto kada dođemo na Olimpijske igre ti igrači traže da nema antidoping kontrole? Nema više ni velikih trenera koji su bili sinonimi tipa Bobby Knight, Dean Smith ili Frank Arnold. Treneri su danas, sa izuzetkom njih četiri-pet, drugovi igrača. Moj kum Kosta Jankov je ugledan skaut Golden Statea i prenosi mi informacije da najboljih treneri iz Evrope nikada ne bi mogli raditi u Americi. Zato što mi uvek držimo tu vrstu profesionalne distance, dok tamo trener izlazi vani sa igračima. Zbog toga ne volim NBA.
Ali ste zato svim srcem uz regionalnu NLB ligu?
Iz sve snage sam za tu ligu. Ponosan sam na činjenicu da sam jedan od idejnih tvoraca te lige, iako nemam nikakva akcionarska prava. Imao sam puno polemika, i dan-danas imam problema da ljude koji košarku gledaju površno ubedim da ta Liga ima svoju opravdanost, da tu Ligu više niko ne može da pomeri nego da je treba usavršavati. Ta liga je mnogostruko značajna, pogotovo za razvoj igrača. Pogledajte samo koliko je igrača iz Partizana ili FMP-a otišlo u inostranstvo. Za jednog igrača je mnogo važnija jaka liga nego trenažni rad. Ja sam čovek koji je sve bazirao na radu, za mene je rad sve, međutim ako bih trebao birati između vrhunskog rada i vrhunske lige, ja ću se uvek opredeliti za jaku utakmicu jer kroz jake utakmice mogu da radim a kroz trening ja ne mogu da igram utakmicu.
PROFIL: Božo Maljković
Trenerska karijera:Ušće Beograd (1971.-1979.), OKK Radnički Beograd (1979.-1981.), Crvena zvezda (1981.-1986., pomoćni trener), Jugoplastika Split (1986.-1990.), Barcelona (Španija, 1990.-1992.), Limoges (Francuska,1992.-1995.), Panathinaikos (Grčka, 1995.-1997.), Paris Rasing (Francuska, 1997.-1998.), Unicaja Malaga (Španija, 1998.-2003.), Real Madrid (Španija, 2004.- 2006.), Tau Ceramica (Španija, 2007.).
Trofeji: Euroliga (1989., 1990., 1993., 1996.), Kup Koraća (2001.), Prvenstvo Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Kup Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Prvenstvo Španije (2005.), Kup Španije (1991.), Prvenstvo Francuske (1993., 1994.), Kup Francuske (1994., 1995.), Kup Grčke (1996.), Evropski trener godine (1989., 1990.).
(zurnal.info)
">Najčešće spominjano trenersko ime na upražnjenoj selektorskoj klupi košarkaške reprezentacije BiH,uz Emira Mutapčića i Jasmina Repešu, je Božidar Maljković. Novinar Žurnala razgovarao je sa jednim od najtrofejnijih trenerskih stručnjaka u Evropi, vlasnikom četiri naslova prvaka Starog kontinenta sa tri različite ekipe
Imate li želju preuzeti reprezentaciju BiH ?
Znate kako, ja sam celi svoj život vodio klubove i to je moj izazov. Nikada do sada nisam vodio nijednu reprezentaciju. Jednostavno, naučio sam na taj dnevni ritam, naučio sam da sa igračima vodim male ratove na parketu, da svakodnevno ispravljam greške i iz tog razloga nisam preuzimao nijednu reprezentaciju. A nije da nisam imao poziva. Da sad ne licitiram koje su to selekcije, ali za sada me to ne interesuje. Što naravno ne znači da u jednom periodu mog život i ta ideja neće doći na svoje.
Iako niste direktno odgovorili, može se nazrijeti odgovor da vaš angažman u reprezentaciji BiH i nije opcija koja ima osnova?
Tako nekako. O tome sam pričao sa nekim svojim prijateljima, prvenstveno Bošom Tanjevićem, ali ništa više od toga. Moram priznati da su male šanse da ja preuzmem reprezentaciju BiH.
Koliko uopšte pratite košarku u BiH, mislim prvenstveno na reprezentaciju? Znate da smo nakon osamostaljenja bili stalni učenici EP ali nas posljednjih nekoliko ciklusa nema nigdje.
Naravno da pratim ne samo vašu košarku nego i košarku u cijeloj Evropi. Znam da je došlo do određenog pada ali to vam je tako kada na jednom mestu nemate na okupu sve ljude koji najbolje znaju o košarci. Treba puno strpljenja, puno rada i opšta mobilizacija. Bosna nije sada u ulozi favorita, nije u situaciji kao što je Španija, Srbija ili Slovenija koja ima puno dobrih igrača ili Francuska koja ima 11 NBA igrača ovog momenta, pa su opet šesti. Oni imaju puno više razloga za nezadovoljstvo nego vi. Košarka je uvek bila sport umnih ljudi, a ne sumnjam da ih BiH ima.
Pretpostavljam da ste u kontaktu sa trenerskim radnicima iz BiH? S kim se od njih najčešće čujete?
Najviše sa Bošom Tanjevićem. Poznajem puno ljudi, imao sam ovih godina puno kontakata. Inače sam uvek rado dolazio u Sarajevo. Mogu i onako malo prepotentno da kažem da imamo hotel na Igmanu kojeg smo promovisali baš mi iz Splita. Jugoplastika ga je otvorila i za nama su gore krenule mnoge ekipe. U Sarajevo sam uvek rado dolazio i družio se sa mnogim ljudima. Pimpek (Davorin Popović) i Mirza (Delibašić) kao da su imali doušnike gore. Ja bih došao i ne bi im se ni javljao, međutim onda oni zovu. Pošto nisam imao auto onda bi ga pozajmljivao od Draška Prodanovića, kako bi se vidio sa svojom rajom...
Kada vam se dogodi ponuda, šta je to što je osnov da biste je vi prihvatili? Možda je na početku karijere i bio novac ali danas, pretpostavljam, to nije u pitanju?
-Nikada nije bio novac. Nikada, stvarno. Moj je stav da ne mogu da ručam ili večeram dva ili tri puta. Novac jeste važna stvar u životu, ali ne i najvažnija. Ima puno važnijih stvari od toga. Mene je uvek vukao sportski motiv, da li mogu sa konkretnom ekipom da napravim najveći rezultat. Možda sam baš zahvaljujući toj logici u svim klubovima imao vrhunske rezultate. Nikad me nije povukao novac nego čist razum i sportska logika. Mislim da je košarka jedina stvar u koju se dobro razumem tako da sam pravio dobre procene. Novac nije bio bitan ni ranije kada sam bio mlađi, a pogotovo ne sada.
Ja čekam, jer ne radim poslednje dve godine i teško mi pada što ne radim. Baždaren sam tako. Ustajem ujutru sa željom da idem na trening i već ga planiram u glavi i onda se probudim i vidim da treninga nema.
Zašto je to tako? Zašto jedan takav trener dugo nema angažman ?
Zato što nema klubova u kojima mogu dobro da radim. Ne radi se ni o novcu ni o imenu kluba. Ja sam svoje ambicije zadovoljio. Jedini sam čovek koji je recimo trenirao i Barcelonu i Real Madrid. Nadam se da će koliko sutra neko još to da postigne. I osvajao Kup šampiona,bio osam puta na Final Fouru, radio u pet različitih zemalja, jedan od ljudi koji je pravio tu Jugoplastiku koja je proglašena najboljim timom svih vremena..., dakle, ja bih se zadovoljio i sa jednim projektom kao što je bio Unicaja. Da se u projektu od četiri godine od jednog prosečnog kluba napravi evropski vrhunski klub. Ja sam spreman otići i u taj Strasbourg o kojem se govorilo poslednjih meseci, ako su oni spremni da prave ozbiljnu stvar. Za tu ozbiljnu stvar naravno da je važan novac, ali ne novac za trenera i ne novac preko mere. Takvi transferi i jesu doveli evropski košarku na grane gde je sada. Kad se jednom poremete vrednosti onda ta košarka pati i ispašta kao što je slučaj sa Italijom. Zemlja koja je uvek bila jedna vrsta Hollywooda za velike umetnike sad je došla do toga da ima Sienu sa izuzetnim trenerom i pametnim direktorom i više nijedan ozbiljan klub. Pogledajte moju Crvenu Zvezdu gde sam ja potpredsednik. Evo, od juče imamo zvanični podatak revizorske kuće da nam je dug 9.600.000 eura. Kad se jednom napravi greška u sportu onda je to jako teško nadoknaditi.
Ostat ćete upamćeni kao trener koji je vodio najbolji tim svih vremena. Možete li nas bar nakratko podsjetiti kakva je bila ta generacija Jugoplastike sa Rađom, Kukočem, Sobinom, Ivanovićem, Sretenovićem, Perasovićem...
Ako su tu Jugoplastiku novinari svih zemalja Evrope pre dve godine proglasili za najboljih tim svih vremena koji je ikada igrao, onda ja tu nemam posebno šta za dodati. Jedino što mogu da kažem je da su ti momci bili teološki vezani za košarku. Osvojili su sve što se osvojiti može, u svim zemljama gde su bili. Ja sam posebno ponosan na jednu stvar, a to je da su svi ti igrači sa kojima sam bio četiri godine, u kasnijim karijerama bili ljudi koji su nosili barjak u radu. Nijedan trener nikada nije imao problema sa njima.
PoznatI ste kao trener koji je rado dočekan na svim prostorima bivše Jugoslavije. Je li tome razlog i činjenica da od vas skoro pa nikada nismo mogli čuti bilo kakva politička izjašnjavanja? Bili ste po strani kad je politika u pitanju.
Ja sam tako vaspitan. To izlazi iz moje kuće. Ja sam rođen u Hrvatskoj, moj otac je bio veliki levičar i od njega sam naučio da boja pasoša ne govori o kvalitetu čoveka. Svih ovih skoro 60 godina sam imao prijatelje, prave ljude svugde. Nikada ih nisam delio. Svi ti moji prijatelji nisu ni počeli niti su završili taj nesretni rat. Smatram da su reči dokumenta, kako reče Ivo Andrić, i da ih treba pažljivo birati. Toga sam se uvek držao, i u sportu i van njega i verovatno zato nemam problema da idem slobodno od Slovenije do Makedonije.
Pomjeraju se granice u svemu pa i u košarci? Recite mi,u odnosu na neka vremena od prije 20 godina i danas - da bi jedan košarkaš uspio na šta treba obratiti posebnu pažnju, šta je prioretet?
Evo, izaberite četiri trenera iz stare Jugoslavije. Možemo mi raditi non stop sa netalentovanim igračem ali nećemo uraditi ništa. Dakle, mora da se u jednom istorijskom momentu sklopi to da ima vrhunskog trenera koji izvanredno radi, daje mu šansu i poverenje. Uz njegov talenat, to je sve. Primer takvog rada sada je beogradski Partizan koji ima izvanrednog trenera, ima izvanredno talentovane igrače koji imaju velike domete, jednoga Veseliya koji ne da će otići u veliki evropski klub nego u Ameriku sigurno, kao što je otišao Veličković u Real Madrid, kao što će to isto sutra učiniti Marić..., dakle,to su talentovani igrači koji imaju vrhunske trenere i normalan život.
Pretpostavljam da primjere takvih igrača možete izdvojiti i iz Bosne i Hercegovine?
Mirza Teletović je izuzetno talentovan igrač. Imao sam prilike da ga treniram onako na brzinu jer je moj bivši igrač a tada trener Tau CeramiceVelimir Perasović imao problema sa zdravljem. On je izuzetan potencijal koji mora da se dogradi, da prodire recimo obe strane, da ne pravi faulove kada ne treba, a kad ga napravi da ga onda napravi "pravo", što kažu u Bosni... To će doći sa utakmicama. On je jedan izuzetan talentat i meni je krivo što nisam imao više vremena da radim s njim. Ali, mora još da radi na svom ličnom usavršavanju, što njemu nije teško jer sam primetio njegov izražen voljni momenat, voli da radi. Teološki morate voleti sport ili bilo koju profesiju koju radite i onda je sve puno lakše. Uz njega, veliki potencijal je sigurno mali Preldžić koji je kod Boše Tanjevića.
Niste baš ljubitelj NBA lige. Zbog čega?
-Uh, to je dugačka priča. Ako pođemo od toga da je košarka kolektivni sport i da ona ujedinjuje pet glava, pet filozofija i percepcija, u jednom deliću sekunde, i da je njena sveta misija kolektivnost, onda kako ja mogu da volim košarku u kojoj jedan čovek šutne 60 lopti?! Bez obzira što je on veliki igrač i što je njegovo ime Kobe Bryant. To nije košarka koju ja volim. To jeste magacin iz kojeg ja uzimam neke ideje, međutim današnja NBA liga ima puno igrača koji nisu obrazovani dovoljno, koji su preskočili Univerzitete, ima puno kriminala među igračima, droge... Ja se pitam zašto nema antidoping kontrole? Zašto kada dođemo na Olimpijske igre ti igrači traže da nema antidoping kontrole? Nema više ni velikih trenera koji su bili sinonimi tipa Bobby Knight, Dean Smith ili Frank Arnold. Treneri su danas, sa izuzetkom njih četiri-pet, drugovi igrača. Moj kum Kosta Jankov je ugledan skaut Golden Statea i prenosi mi informacije da najboljih treneri iz Evrope nikada ne bi mogli raditi u Americi. Zato što mi uvek držimo tu vrstu profesionalne distance, dok tamo trener izlazi vani sa igračima. Zbog toga ne volim NBA.
Ali ste zato svim srcem uz regionalnu NLB ligu?
Iz sve snage sam za tu ligu. Ponosan sam na činjenicu da sam jedan od idejnih tvoraca te lige, iako nemam nikakva akcionarska prava. Imao sam puno polemika, i dan-danas imam problema da ljude koji košarku gledaju površno ubedim da ta Liga ima svoju opravdanost, da tu Ligu više niko ne može da pomeri nego da je treba usavršavati. Ta liga je mnogostruko značajna, pogotovo za razvoj igrača. Pogledajte samo koliko je igrača iz Partizana ili FMP-a otišlo u inostranstvo. Za jednog igrača je mnogo važnija jaka liga nego trenažni rad. Ja sam čovek koji je sve bazirao na radu, za mene je rad sve, međutim ako bih trebao birati između vrhunskog rada i vrhunske lige, ja ću se uvek opredeliti za jaku utakmicu jer kroz jake utakmice mogu da radim a kroz trening ja ne mogu da igram utakmicu.
PROFIL: Božo Maljković
Trenerska karijera:Ušće Beograd (1971.-1979.), OKK Radnički Beograd (1979.-1981.), Crvena zvezda (1981.-1986., pomoćni trener), Jugoplastika Split (1986.-1990.), Barcelona (Španija, 1990.-1992.), Limoges (Francuska,1992.-1995.), Panathinaikos (Grčka, 1995.-1997.), Paris Rasing (Francuska, 1997.-1998.), Unicaja Malaga (Španija, 1998.-2003.), Real Madrid (Španija, 2004.- 2006.), Tau Ceramica (Španija, 2007.).
Trofeji: Euroliga (1989., 1990., 1993., 1996.), Kup Koraća (2001.), Prvenstvo Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Kup Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Prvenstvo Španije (2005.), Kup Španije (1991.), Prvenstvo Francuske (1993., 1994.), Kup Francuske (1994., 1995.), Kup Grčke (1996.), Evropski trener godine (1989., 1990.).
(zurnal.info)
">
:BOŽIDAR MALJKOVIĆ: Male su šanse da preuzmem reprezentaciju BiH
Prijavite se na newsletter Žurnala potpuno besplatno! Odabrali smo za Vas istraživačke tekstove objavljene proteklih 7 dana.
Sport
BOŽIDAR MALJKOVIĆ: Male su šanse da preuzmem reprezentaciju BiH
Najčešće spominjano trenersko ime na upražnjenoj selektorskoj klupi košarkaške reprezentacije BiH,uz Emira Mutapčića i Jasmina Repešu, je Božidar Maljković. Novinar Žurnala razgovarao je sa jednim od najtrofejnijih trenerskih stručnjaka u Evropi, vlasnikom četiri naslova prvaka Starog kontinenta sa tri različite ekipe
Imate li želju preuzeti reprezentaciju BiH ?
Znate kako, ja sam celi svoj život vodio klubove i to je moj izazov. Nikada do sada nisam vodio nijednu reprezentaciju. Jednostavno, naučio sam na taj dnevni ritam, naučio sam da sa igračima vodim male ratove na parketu, da svakodnevno ispravljam greške i iz tog razloga nisam preuzimao nijednu reprezentaciju. A nije da nisam imao poziva. Da sad ne licitiram koje su to selekcije, ali za sada me to ne interesuje. Što naravno ne znači da u jednom periodu mog život i ta ideja neće doći na svoje.
Iako niste direktno odgovorili, može se nazrijeti odgovor da vaš angažman u reprezentaciji BiH i nije opcija koja ima osnova?
Tako nekako. O tome sam pričao sa nekim svojim prijateljima, prvenstveno Bošom Tanjevićem, ali ništa više od toga. Moram priznati da su male šanse da ja preuzmem reprezentaciju BiH.
Koliko uopšte pratite košarku u BiH, mislim prvenstveno na reprezentaciju? Znate da smo nakon osamostaljenja bili stalni učenici EP ali nas posljednjih nekoliko ciklusa nema nigdje.
Naravno da pratim ne samo vašu košarku nego i košarku u cijeloj Evropi. Znam da je došlo do određenog pada ali to vam je tako kada na jednom mestu nemate na okupu sve ljude koji najbolje znaju o košarci. Treba puno strpljenja, puno rada i opšta mobilizacija. Bosna nije sada u ulozi favorita, nije u situaciji kao što je Španija, Srbija ili Slovenija koja ima puno dobrih igrača ili Francuska koja ima 11 NBA igrača ovog momenta, pa su opet šesti. Oni imaju puno više razloga za nezadovoljstvo nego vi. Košarka je uvek bila sport umnih ljudi, a ne sumnjam da ih BiH ima.
Pretpostavljam da ste u kontaktu sa trenerskim radnicima iz BiH? S kim se od njih najčešće čujete?
Najviše sa Bošom Tanjevićem. Poznajem puno ljudi, imao sam ovih godina puno kontakata. Inače sam uvek rado dolazio u Sarajevo. Mogu i onako malo prepotentno da kažem da imamo hotel na Igmanu kojeg smo promovisali baš mi iz Splita. Jugoplastika ga je otvorila i za nama su gore krenule mnoge ekipe. U Sarajevo sam uvek rado dolazio i družio se sa mnogim ljudima. Pimpek (Davorin Popović) i Mirza (Delibašić) kao da su imali doušnike gore. Ja bih došao i ne bi im se ni javljao, međutim onda oni zovu. Pošto nisam imao auto onda bi ga pozajmljivao od Draška Prodanovića, kako bi se vidio sa svojom rajom...
Kada vam se dogodi ponuda, šta je to što je osnov da biste je vi prihvatili? Možda je na početku karijere i bio novac ali danas, pretpostavljam, to nije u pitanju?
-Nikada nije bio novac. Nikada, stvarno. Moj je stav da ne mogu da ručam ili večeram dva ili tri puta. Novac jeste važna stvar u životu, ali ne i najvažnija. Ima puno važnijih stvari od toga. Mene je uvek vukao sportski motiv, da li mogu sa konkretnom ekipom da napravim najveći rezultat. Možda sam baš zahvaljujući toj logici u svim klubovima imao vrhunske rezultate. Nikad me nije povukao novac nego čist razum i sportska logika. Mislim da je košarka jedina stvar u koju se dobro razumem tako da sam pravio dobre procene. Novac nije bio bitan ni ranije kada sam bio mlađi, a pogotovo ne sada.
Ja čekam, jer ne radim poslednje dve godine i teško mi pada što ne radim. Baždaren sam tako. Ustajem ujutru sa željom da idem na trening i već ga planiram u glavi i onda se probudim i vidim da treninga nema.
Zašto je to tako? Zašto jedan takav trener dugo nema angažman ?
Zato što nema klubova u kojima mogu dobro da radim. Ne radi se ni o novcu ni o imenu kluba. Ja sam svoje ambicije zadovoljio. Jedini sam čovek koji je recimo trenirao i Barcelonu i Real Madrid. Nadam se da će koliko sutra neko još to da postigne. I osvajao Kup šampiona,bio osam puta na Final Fouru, radio u pet različitih zemalja, jedan od ljudi koji je pravio tu Jugoplastiku koja je proglašena najboljim timom svih vremena..., dakle, ja bih se zadovoljio i sa jednim projektom kao što je bio Unicaja. Da se u projektu od četiri godine od jednog prosečnog kluba napravi evropski vrhunski klub. Ja sam spreman otići i u taj Strasbourg o kojem se govorilo poslednjih meseci, ako su oni spremni da prave ozbiljnu stvar. Za tu ozbiljnu stvar naravno da je važan novac, ali ne novac za trenera i ne novac preko mere. Takvi transferi i jesu doveli evropski košarku na grane gde je sada. Kad se jednom poremete vrednosti onda ta košarka pati i ispašta kao što je slučaj sa Italijom. Zemlja koja je uvek bila jedna vrsta Hollywooda za velike umetnike sad je došla do toga da ima Sienu sa izuzetnim trenerom i pametnim direktorom i više nijedan ozbiljan klub. Pogledajte moju Crvenu Zvezdu gde sam ja potpredsednik. Evo, od juče imamo zvanični podatak revizorske kuće da nam je dug 9.600.000 eura. Kad se jednom napravi greška u sportu onda je to jako teško nadoknaditi.
Ostat ćete upamćeni kao trener koji je vodio najbolji tim svih vremena. Možete li nas bar nakratko podsjetiti kakva je bila ta generacija Jugoplastike sa Rađom, Kukočem, Sobinom, Ivanovićem, Sretenovićem, Perasovićem...
Ako su tu Jugoplastiku novinari svih zemalja Evrope pre dve godine proglasili za najboljih tim svih vremena koji je ikada igrao, onda ja tu nemam posebno šta za dodati. Jedino što mogu da kažem je da su ti momci bili teološki vezani za košarku. Osvojili su sve što se osvojiti može, u svim zemljama gde su bili. Ja sam posebno ponosan na jednu stvar, a to je da su svi ti igrači sa kojima sam bio četiri godine, u kasnijim karijerama bili ljudi koji su nosili barjak u radu. Nijedan trener nikada nije imao problema sa njima.
PoznatI ste kao trener koji je rado dočekan na svim prostorima bivše Jugoslavije. Je li tome razlog i činjenica da od vas skoro pa nikada nismo mogli čuti bilo kakva politička izjašnjavanja? Bili ste po strani kad je politika u pitanju.
Ja sam tako vaspitan. To izlazi iz moje kuće. Ja sam rođen u Hrvatskoj, moj otac je bio veliki levičar i od njega sam naučio da boja pasoša ne govori o kvalitetu čoveka. Svih ovih skoro 60 godina sam imao prijatelje, prave ljude svugde. Nikada ih nisam delio. Svi ti moji prijatelji nisu ni počeli niti su završili taj nesretni rat. Smatram da su reči dokumenta, kako reče Ivo Andrić, i da ih treba pažljivo birati. Toga sam se uvek držao, i u sportu i van njega i verovatno zato nemam problema da idem slobodno od Slovenije do Makedonije.
Pomjeraju se granice u svemu pa i u košarci? Recite mi,u odnosu na neka vremena od prije 20 godina i danas - da bi jedan košarkaš uspio na šta treba obratiti posebnu pažnju, šta je prioretet?
Evo, izaberite četiri trenera iz stare Jugoslavije. Možemo mi raditi non stop sa netalentovanim igračem ali nećemo uraditi ništa. Dakle, mora da se u jednom istorijskom momentu sklopi to da ima vrhunskog trenera koji izvanredno radi, daje mu šansu i poverenje. Uz njegov talenat, to je sve. Primer takvog rada sada je beogradski Partizan koji ima izvanrednog trenera, ima izvanredno talentovane igrače koji imaju velike domete, jednoga Veseliya koji ne da će otići u veliki evropski klub nego u Ameriku sigurno, kao što je otišao Veličković u Real Madrid, kao što će to isto sutra učiniti Marić..., dakle,to su talentovani igrači koji imaju vrhunske trenere i normalan život.
Pretpostavljam da primjere takvih igrača možete izdvojiti i iz Bosne i Hercegovine?
Mirza Teletović je izuzetno talentovan igrač. Imao sam prilike da ga treniram onako na brzinu jer je moj bivši igrač a tada trener Tau CeramiceVelimir Perasović imao problema sa zdravljem. On je izuzetan potencijal koji mora da se dogradi, da prodire recimo obe strane, da ne pravi faulove kada ne treba, a kad ga napravi da ga onda napravi "pravo", što kažu u Bosni... To će doći sa utakmicama. On je jedan izuzetan talentat i meni je krivo što nisam imao više vremena da radim s njim. Ali, mora još da radi na svom ličnom usavršavanju, što njemu nije teško jer sam primetio njegov izražen voljni momenat, voli da radi. Teološki morate voleti sport ili bilo koju profesiju koju radite i onda je sve puno lakše. Uz njega, veliki potencijal je sigurno mali Preldžić koji je kod Boše Tanjevića.
Niste baš ljubitelj NBA lige. Zbog čega?
-Uh, to je dugačka priča. Ako pođemo od toga da je košarka kolektivni sport i da ona ujedinjuje pet glava, pet filozofija i percepcija, u jednom deliću sekunde, i da je njena sveta misija kolektivnost, onda kako ja mogu da volim košarku u kojoj jedan čovek šutne 60 lopti?! Bez obzira što je on veliki igrač i što je njegovo ime Kobe Bryant. To nije košarka koju ja volim. To jeste magacin iz kojeg ja uzimam neke ideje, međutim današnja NBA liga ima puno igrača koji nisu obrazovani dovoljno, koji su preskočili Univerzitete, ima puno kriminala među igračima, droge... Ja se pitam zašto nema antidoping kontrole? Zašto kada dođemo na Olimpijske igre ti igrači traže da nema antidoping kontrole? Nema više ni velikih trenera koji su bili sinonimi tipa Bobby Knight, Dean Smith ili Frank Arnold. Treneri su danas, sa izuzetkom njih četiri-pet, drugovi igrača. Moj kum Kosta Jankov je ugledan skaut Golden Statea i prenosi mi informacije da najboljih treneri iz Evrope nikada ne bi mogli raditi u Americi. Zato što mi uvek držimo tu vrstu profesionalne distance, dok tamo trener izlazi vani sa igračima. Zbog toga ne volim NBA.
Ali ste zato svim srcem uz regionalnu NLB ligu?
Iz sve snage sam za tu ligu. Ponosan sam na činjenicu da sam jedan od idejnih tvoraca te lige, iako nemam nikakva akcionarska prava. Imao sam puno polemika, i dan-danas imam problema da ljude koji košarku gledaju površno ubedim da ta Liga ima svoju opravdanost, da tu Ligu više niko ne može da pomeri nego da je treba usavršavati. Ta liga je mnogostruko značajna, pogotovo za razvoj igrača. Pogledajte samo koliko je igrača iz Partizana ili FMP-a otišlo u inostranstvo. Za jednog igrača je mnogo važnija jaka liga nego trenažni rad. Ja sam čovek koji je sve bazirao na radu, za mene je rad sve, međutim ako bih trebao birati između vrhunskog rada i vrhunske lige, ja ću se uvek opredeliti za jaku utakmicu jer kroz jake utakmice mogu da radim a kroz trening ja ne mogu da igram utakmicu.
PROFIL: Božo Maljković
Trenerska karijera:Ušće Beograd (1971.-1979.), OKK Radnički Beograd (1979.-1981.), Crvena zvezda (1981.-1986., pomoćni trener), Jugoplastika Split (1986.-1990.), Barcelona (Španija, 1990.-1992.), Limoges (Francuska,1992.-1995.), Panathinaikos (Grčka, 1995.-1997.), Paris Rasing (Francuska, 1997.-1998.), Unicaja Malaga (Španija, 1998.-2003.), Real Madrid (Španija, 2004.- 2006.), Tau Ceramica (Španija, 2007.).
Trofeji: Euroliga (1989., 1990., 1993., 1996.), Kup Koraća (2001.), Prvenstvo Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Kup Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Prvenstvo Španije (2005.), Kup Španije (1991.), Prvenstvo Francuske (1993., 1994.), Kup Francuske (1994., 1995.), Kup Grčke (1996.), Evropski trener godine (1989., 1990.).
(zurnal.info)
goran kokotović
Najčešće spominjano trenersko ime na upražnjenoj selektorskoj klupi košarkaške reprezentacije BiH,uz Emira Mutapčića i Jasmina Repešu, je Božidar Maljković. Novinar Žurnala razgovarao je sa jednim od najtrofejnijih trenerskih stručnjaka u Evropi, vlasnikom četiri naslova prvaka Starog kontinenta sa tri različite ekipe
Zašto je to tako? Zašto jedan takav trener dugo nema angažman ?
PoznatI ste kao trener koji je rado dočekan na svim prostorima bivše Jugoslavije. Je li tome razlog i činjenica da od vas skoro pa nikada nismo mogli čuti bilo kakva politička izjašnjavanja? Bili ste po strani kad je politika u pitanju.Trofeji: Euroliga (1989., 1990., 1993., 1996.), Kup Koraća (2001.), Prvenstvo Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Kup Jugoslavije (1988., 1989., 1990.), Prvenstvo Španije (2005.), Kup Španije (1991.), Prvenstvo Francuske (1993., 1994.), Kup Francuske (1994., 1995.), Kup Grčke (1996.), Evropski trener godine (1989., 1990.).
