Zona sumraka u Srbiji: Dok brani teroriste, država nema empatije za ubijenu djecu

Prošlo je pet meseci od masovnih ubistava u Beogradu i okolini Mladenovca. HRT je napravio emisiju u nekoliko nastavaka o masakru u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u kojoj su razgovarali sa porodicama žrtava o strašnoj tragediji koja ih je zadesila. Radio-televizija Srbije nije snimila nikakvu emisiju, ni o “Ribnikaru”, ni o Duboni i Malom Orašju.

Porodice žrtava, njihovi rođaci, prijatelji, komšije, poznanici – plaćaju redovno pretplatu za javni servis Srbije, ali se njihovom mukom bavi javni servis druge zemlje. One zemlje protiv koje naprednjaci i režimski mediji svako malo vode kampanje mržnje, predstavljajući susede kao naše vekovne neprijatelje. Uzaludan je to trud, očigledno je da nama pored ovakve vlasti i medija nikakvi neprijatelji nisu potrebni.

Zidovi ćutanja i ravnodušnosti

Bagatelisanje majskih zločina na RTS-u nije nikakav izuzetak, već čvrsto pravilo koje važi i za sve druge institucije sistema. Tabloidi se bave počiniteljima zločina, donose vesti o poslovima i danima maloletnog ubice iz osnovne škole, jure klikove i čitanost, krvožedno i senzacionalistički, kako jedino i umeju. Ni posle pet meseci nije završeno psihijatrijsko veštačenje dečaka-ubice iz “Ribnikara”, iako je zakonski rok za to odavno prošao.

U Duboni i Malom Orašju situacija je još gora. Porodice žrtava osećaju se izolovano i napušteno, medicina i forenzika celog slučaja rade sporo, na pitanja zašto je to tako, institucije odgovaraju da je to uobičajeno, da ima slučajeva koji kasne i po šest meseci. Niko ne zna kakvi su rezultati istrage koji bi trebalo da pokažu ko je odgovoran za to što ubica ranije nije adekvatno kažnjavan za svoja nepočinstva, što mu je kasnije omogućilo da izvrši masakr. Država ne čini ništa da pomogne tim ljudima kako bi nekako prebrodili tragediju, kako bi nastavili sa svojim životima. Na sve strane stoje samo zidovi ćutanja, nehaja i ravnodušnosti. 

Takav razvoj događaja mogao se predvideti odmah pošto su ubistva počinjena, videlo se po reakciji najviših državnih funkcionera da ih nije briga za mrtvu decu i omladinu, da se država time neće posebno baviti, da im je stalo samo do toga da im ti jezivi događaji ne utiču na rejting. U emisiji na HRT-u otac ubijene Ane Božović, Ivan, ispričao je kako su se roditelji okupili tri nedelje nakon tragedije, postavili pitanje da li je nekog kontaktirao neko iz institucija i odgovor svih je bio isti – ne. “Kad su vam potrebni država i institucije, vi vidite da to ne funkcioniše”, kaže Ivan Božović. Kako ono reče premijerka Ana Brnabić, sistem nije zakazao? Zaista nije, sistem funkcioniše savršeno, kao valjak, mrveći sve pred sobom.

Bacanje jaja na sistem

Da sistem besprekorno radi videlo se u slučaju Aide Ćorović koja je ovih dana osuđena jer je, po mišljenju Prekršajnog suda, remetila javni red i mir u novembru 2021. godine kad je gađala jajima mural Ratka Mladića. U presudi stoji da je Ćorović „nepristojnim ponašanjem narušila javni red i mir na taj način što je bacala jaja u pravcu stambene zgrade“ u Njegoševoj ulici, te da je potom vređala policijske službenike prilikom vršenja službene dužnosti. Zato joj se presudom nalaže da plati kaznu od 100.000 dinara.

Dakle, oslikavanje murala sa likom osuđenog ratnog zločinca, masovnog ubice, zapovednika opsade, genocida i etničkog čišćenja – nije remećenje javnog reda i mira, ali gađanje te zlikovačke freske jeste. Nije Ćorović bacala jaja u pravcu stambene zgrade, kako veli sudija, već u pravcu lika jednog od najvećih zločinaca u srpskoj istoriji.

Da je Mladićev lik bio naslikan na kartonu, žardinjeri ili bilbordu – Ćorović bi jaja frljnula u tom pravcu. Dalje, tom prilikom je nekolicina muškaraca u civilu grubo zgrabila Aidu i odvukla je nasilno sa sobom. Nisu se ni predstavili, ni legitimisali, svako razuman bi pomislio da je reč o nekim navijačima, ekstremnim desničarima ili nekim sličnim ljubiteljima ratnih zločinaca, a ne o policajcima. Tako da ni stavka o vređanju službenih lica ne stoji.   

Murali pod državnom zaštitom

Međutim, dotični mural u Njegoševoj ulici nalazio se pod posebnom zaštitom države, obilazio ga je lično tadašnji ministar policije Aleksandar Vulin da se uveri je li sve u redu s njegovim voljenim đeneralom, potom su tu redovno stražarila neka sumnjiva lica, a institucije su činile sve da mural ne bude uklonjen. Mural koji se, usput budi rečeno, nalazi u neposrednoj blizini OŠ “Vladislav Ribnikar”. Sličnim muralima, stensilima, grafitima koji veličaju Ratka Mladića prekriveni su zidovi širom srpskih gradova, što je deo državnog projekta glorifikacije ratnog zločinca i njegovih zlodela.

Tu su i podjednako gusto raspoređeni grafiti “Kad se vojska na Kosovo vrati”, takođe nastali pod okriljem države, što se i videlo pre neki dan kad su usnimljena dva omladinca u majicama sa natpisom “Aleksandar Vučić” dok su ispisivali dotičnu poruku na zidu. Aktivisti okupljeni oko udruženja “Krokodil” zato plaćaju kazne, jer su prekrečili jedan od ovih murala što pozivaju na novi kosovski boj. Za razliku od žrtava i njihovih porodica, murali posvećeni ratnom huškanju i masovnom ubici uživaju sva prava i svu zaštitu državnih institucija.

Teroristi na slobodi

Sistem savršeno funkcioniše i u slučaju Milana Radoičića. Čovek je mirno ušetao u policijsku stanicu, priznao da je predvodio terorističku grupu koja je ubila kosovskog policajca, ranila još dvojicu, a usput su poginula i tri člana grupe. Zatim je mirno izašao na slobodu, Nakon nekoliko dana ipak je priveden, stavljen je u pritvor, ali u njemu nije sastavio ni 24 sata, pušten je da se brani sa slobode, samo mu je zabranjeno da napušta Srbiju i da ide na Kosovo. Ovo poslednje je razumljivo, na Kosovu bi mu pošteno sudili, a možda bi ga uzeli i za svedoka-saradnika, ako bi bio voljan da otkrije ko stoji iza čitave akcije u Banjskoj. Jeste Radoičić verni saradnik i saveznik Aleksandra Vučića, ali možda je ipak bolje ne stavljati njegovu lojalnost na tako tešku kušnju.

Radoičiću se stavljaju na teret udruživanje radi vršenja krivičnih dela, nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet vatrenog oružja i eksplozivnih materija, kao i teška dela protiv opšte sigurnosti. Sasvim je normalno da osoba osumnjičena za ovako teška krivična dela bude na slobodi, jer ne predstavlja opasnost ni za koga. Šta je sa ostalim članovima grupe koji su dobro naoružani i organizovani, da li policija traga za njima, da li se njima uopšte bave istražni organi, gde su, šta rade – o tome javnost nema blagog pojma.

Najverovatnije im ne preti nikakva opasnost od utamničenja i sudskog gonjenja, jer je reč o herojima, a i državi nije baš u interesu da se otkrije ko je sve učestvovao u terorističkom napadu. U međuvremenu su postradali teroristi proglašeni kosovskim junacima palim za otadžbinu, pa se i njima u čast slikaju murali, a navijači razvijaju transparente sa njihovim likovima, skandirajući miroljubivi poklič “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!” Ta parola bi mogla mirno da bude proglašena i za kategorički imperativ Vučićeve Srbije, sa variranjem nacije kojoj se preti istrebljenjem, a može i da se dovede do krajnje konsekvence i da zadobije konačni oblik – “Ubij, zakolji, da ništa ne postoji!”

Zločinački sistem nikada ne zakazuje

Kad ovako posložimo činjenice, dolazimo do jezivih, ali jedino mogućih i logičnih zaključaka. Državi Srbiji je više stalo do murala Ratka Mladića nego do mrtve dece i omladine. Naprednjačka država brine o teroristima, ubicama, zločincima, za njih ima samo reči hvale i pijeteta, ali za porodice pobijenih osnovaca, mladića i devojaka nema ni reči utehe, ni ispruženu ruku, ni pomoć nadležnih institucija, ni zrno empatije, ni minimum dužne pažnje i ljudskosti.

Svaki član vladajućeg kartela, svaki kriminalac, kontroverzni biznismen, terorista, ratni zločinac, huškač, propagandista, svaki mogući ljudski šljam može da računa na pomoć državnih funkcionera, na brigu, podršku i zaštitu. Svi ostali, obični, nenapredni građani Srbije, oni koji nisu deo povlašćene klike, dakle milioni ljudi – ne mogu da dobiju od države ništa, čak ni ono što im po zakonu pripada. Ako ste imali nesreću da vam deca, braća, sestre, rođaci, drugovi, prijatelji poginu u masovnom ubistvu – političare, državne institucije, lojalne medije, nadležne službe jednostavno za vas neće biti briga.

Čak ni kad se društvo pokrene, pa reaguje masovnim protestima protiv nasilja, solidarišući se sa porodicama ubijenih, odajući poštu žrtvama, i to bude kratkog daha, jer opozicija nije uspela da politički artikuliše nagomilano nezadovoljstvo, bes i žudnju za promenom. Pridavljeno višedecenijskim tumaranjem, opterećeno zločinačkim nasleđem, pritisnuto razbojničkom bandom na vlasti, nevoljno da se istinski suoči sa sopstvenom slikom u ogledalu, društvo je postalo nemoćno da se izbori sa zlom koje je samo iznedrilo. Tako to biva kad bez ikakvog razloga uništiš društveni poredak, pa na toj ruševini izgradiš zločinački sistem koji nikada ne zakazuje.

(zurnal.info)