Stranka apsolutnog srpskog jedinstva: Ili si u čoporu il’ te neće biti

Prošlo je više od pola veka otkad je Radomir Konstantinović pisao da je osnovna odlika duha palanke nagon za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena.

„Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta”, samo što taj idealni, apsolutno otvoreni svet ne postoji u realnosti, on je takođe plod ustrašene fantazije duha plemena u agoniji. „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet”, pisao je Konstantinović u “Filosofiji palanke”.

A važi i obrnuto: „Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje po-stvari, da ga nađe u jednom njemu savršeno saobraznom svetu?“

Naravno, u pravu je Konstantinović, nemoguće je stvoriti zajednicu u kojoj bi vladalo apsolutno jednoumlje, pre svega zato što je čovek po prirodi protivurečno biće, iznutra raspinjano antagonističkim silama, ali i zato što su ljudi međusobno različiti. Svako društvo je po prirodi pluralistično, nipošto monolitno, a u prokrustovsku jednoobraznost može se sabiti samo teškim mentalnim nasiljem nad ljudskom inividualnošću. Čak je i u Hitlerovom i Staljinovom totalitarizmu bilo ljudi koji su mislili drugačije i za to plaćali skupu cenu, ali čak ni najradikalniji i najmoćniji oblici prinude nisu bili u stanju da iskorene slobodnu misao iz čitavog društva.

San o ujedinjenju vaskolikog srpstva

Međutim, iako duh palanke nema svoj svet, ne događa se baš retko da se težnja ka totalnom saglasju ovaploti i zaposedne skoro čitavo društvo, opasno se približavajući idealu apsolutnog jedinstva. U takvim trenucima, kad svi pevaju u horu istu pesmu, a srca im bukte istim žarom, postaje jasno da bi žuđeni „srpski svet“ zapravo trebalo da bude otelotvorenje ideala totalne monolitnosti. Masovna histerija koja već danima vlada u javnosti zbog Novaka Đokovića tipičan je primer ostvarenja sna o ujedinjenju vaskolikog srpstva. A ni proslava neustavnog rođendana Republike Srpske nije loš pokazatelj ovdašnjeg stanja nesvesti, mada tom prilikom nije postignut tako visok procenat sveopšteg jedinstva kao u slučaju Đoković. Na primer, nije baš cela opozicija čestitala praznik Dodiku i svima koji slave. 

Na nezavisnim televizijama nije mogla da se čuje neka prigodna oda RS-u iz usta nekog optuženika za ratne zločine u bekstvu, ali je moglo da se čuje kako je svečarski entitet nastao u miru i nema nikakve veze s ratom, kako je reč o „entitetu koji, i pored priznanja u Dejtonu, drugi deo BiH nikada nije prihvatio kao činjenicu“, te da je „po mnogima, jedini ostvareni ratni cilj srpskog naroda tokom devedesetih“. Nije po mnogima, već po Dobrici Ćosiću, kreatoru zla, ovo su njegove reči. Naravno, nije pomenuto da su osnivači Republike Srpske listom osuđeni u Hagu za zločine protiv čovečnosti i genocid, što je upisano u ratne ciljeve i potvrđeno na Skupštini Republike Srpske 1992. godine. 

Čemu te podele?

Lepo je videti da najednom prestaju svi sporovi unutar onog što ljubitelji militarističke naracije zovu milozvučnim imenom „srpski nacionalni korpus“. Zaista, čemu više te podele, razlike, razdvajanja, raznorodnosti i slične inokoštine? Večno se delimo na partizane i četnike, zapadnjake i rusofile, izdajnike i patriote, prvu i drugu Srbiju, one što tvrde da je u Srebrenici počinjen genocid i one što preferiraju sintagmu „strašan zločin“, na vlast i opoziciju, demokrate i radikale, levičare i desničare, dželate i žrtve – umesto da se svi lepo udružimo oko nekog cilja, da svi mislimo kao jedan i manemo se ćoravog individualističkog posla. Lepo kaže narodna poslovica – „Samo sloga Srbina spasava“, a ko bi razuman mogao da se usprotivi narodnoj mudrosti?

Oko nepravde nanete Đokoviću ujedinili su se svi mogući akteri javnog života, najzad su našli zajednički jezik Aleksandar Vučić i opozicionari, kontrolisani i nezavisni mediji, tabloidni i profesionalni novinari, patriote i izdajnici, pisci i polupismeni, patrijarh i nevernici, svi i još poneko. Ko god je ispoljio kakvo apartno mišljenje koje se ne uklapa u sveopštu horsku popevku, taj je proglašen neprijateljem i sramotom, svejedno da li je reč o naše gore listovima ili o Rafaelu Nadalu, sve je to deo jedne te iste antisrpske zavere. Šta tu ima da se misli kad je jedan sportski novinar sve lepo definisao: “On je Novikron! Živi dokaz da Srbima smeš da ukradeš sve, ali ne smeš dve stvari – slobodu i ponos!”

Kad zavlada sveopšte jednoumlje, nema mesta za drugačije, jeretičke glasove – osim na lomači. Na kraju, tome jedinstvo i služi, e da bi se vršilo nasilje nad nepokornima, onima što stalno nešto zakeraju, izdvajaju se iz društva, štrče i kvare opštu sreću. A sve u ime nekog proizvoljno proglašenog totema i nacionalne svetinje. U takvom sistemu vrednosti koji očevidno naginje totalitarizmu, pomenuta sloboda je prilično originalno shvaćena, kao sloboda za inaćenje svetu i bivanje mimo sveta. Na primer, kao sloboda da se ne vakcinišeš, ili da oboliš od kovida pa se mirno šetkaš naokolo i širiš zarazu. Ili kao sloboda da svi budemo složni, da mislimo isto i stopimo se u opštoj sabornosti. Takva je ta sloboda, pomalo čudnovata i posebna, toliko ekscentrična da ne priznaje nikakvu slobodu mišljenja ili govora. 

Teniski teren je sveta srpska zemlja

Đoković je proglašen za srpskog Isusa Hrista koji prolazi Golgotu, razapinju ga baš kao i Bogočoveka onomad, ali uzalud. Red je bio da dočekamo novog mesiju, nismo ga videli još od 1987. godine, kad se pojavio Slobodan Milošević s oreolom oko glave. Kasnije smo probali s Koštunicom, ali njemu nije ležala uloga spasitelja, Vučić se sam nameće za sina Božjeg koji je došao među nas kako bi izbavio Srbiju od apokalipse i vekovnih neprijatelja koji vrebaju iz susedstva i belog sveta, ali to samozvanstvo ne prolazi baš najbolje. Svetski broj jedan nam je poslednja šansa za utoljavanje mesijanske žeđi, ako nas i on izda, ostaćemo čemerni, depresivni i prepušteni sveopštoj nacionalnoj čamotinji. Doduše, sin svetla s reketom u ruci neće moći da nas povede u nove ratne pohode, iako je raspoloženje za okršaj uzelo maha, ali daj šta daš u ovoj nestašici pomazanika Božjih, mesiji se u bekhend paralelu ne gleda.

Nema potrebe za detaljnom analizom histerije oko Đokovića, pošto je reč o univerzalnom fenomenu koji smo već viđali, a nema sumnje da od njega nećemo pobeći ni u budućnosti. Suštinu čitave stvari opisao je Vuk Perišić još pre 11 godina, u tekstu „Kad zaboraviš juli“, napisanom povodom Dana ustanka protiv fašizma. Perišić piše da je sport jedina oblast ljudskog delovanja u kojoj nacionalisti “pristaju na svjetski teatar i na univerzalno vrednovanje”, sport je njihova jedina uteha. „Simbolički, sport je nastavak rata drugim sredstvima. Sport dakle ne implicira prihvaćanje svijeta i prihvaćenje sebe kao dijela svijeta. Sport je borba u kojoj se svijet pobjeđuje. Samo u sportu jugoslavenski nacionalizmi mogu nadigrati i pokoriti svijet”, zaključuje Perišić. 

U nacionalističkoj mitološkoj fantaziji teniski teren je sveta srpska zemlja, na njemu se svetimo neprijateljima za sve nepravde koje su nam nanete. Teniski teren je polje časti, tu se vodi odsudna bitka za opstanak našeg naroda koji se nakon neuspešnog imperijalnog pohoda povukao na rezervni položaj, u kladionicu, odakle užagrenih očiju prati stanje sopstvene sudbine - trenutni rezultat na ekranu. U istoj mitologiji, teniser nije samo čovek, već polubožansko biće, sveti ratnik, izaslanik nacije u dvoboju sa velikim svetskim silama, a svaka njegova pobeda postaje crveno slovo u kalendaru Pravoslavne teniske crkve, obojeno krvlju i znojem pobeđenih. I to nema nikakve veze sa stvarnim Novakom Đokovićem koji prosto igra tenis najbolje što ume.

Opelo za pluralizam

Zapleteni u konspirološke teorije, resantiman i ozlojeđenost, mentalni žitelji “srpskog sveta” koriste svaku priliku da se homogenizuju i manifestuju nacionalno jednoglasje. Sve može da posluži kao povod za ujedinjenje: Đoković, Dan Republike Srpske, litije u Crnoj Gori, proglašavanje Andreja Nikolaidisa teroristom, nekoliko kritičkih rečenica Borisa Dežulovića na račun Beograda, film o genocidu u Srebrenici… Izbor je praktično beskrajan. 

Distanciranom posmatraču koji se nagledao masovnih ispoljavanja žudnje za potpunom monolitnošću čitava predstava bi bila pomalo dosadna da nije njome opkoljen sa svih strana. U jeku medijskog divljanja i kolektivnog zavijanja u čoporu, postaje jasno da ovde od političkog pluralizma, od kulturne i svake druge polifonije nema ništa, jer su dominantna uverenja, želje i fantazmi na sasvim suprotnoj strani. Ovde postoji samo jedna politička struja koju bismo mogli da nazovemo Stranka apsolutnog srpskog jedinstva. Dotična partija povremeno menja imena, vođe, retoriku i perje, ali program uvek ostaje isti. Osnovna programska načela jedine autohtone srpske stranke mogu se čuti u pesmi “Čopor” benda Klopka za pionira: “U čoporu sanjam / Čoporu se klanjam / U čoporu strah me nije / Čopor može da ubije / Moj čopor / Misli mesto mene (…) Ne napuštaj čopor / Ko će da te štiti / Ili si u čoporu / Il’ te neće biti”.

(zurnal.info)