Priča o Dušici iz Kraljeva: Javnost i mediji, poslednja odbrana od porodičnog nasilja

Na protestu “Srbija protiv nasilja” održanom u subotu u Beogradu govorila je Dušica Sremčević iz Kraljeva. Dušica je ovako započela svoj govor pred okupljenim demonstrantima: “Ja sam ovde jer branim svoj život. Drugi način nisam imala. Niko me nije čuo. Prema tome, morala sam da apelijem na društvenim mrežama da bi me ljudi čuli i moju priču podelili. Ovim putem želim da zahvalim svima njima koji su u velikom broju taj moj apel podelili i uputili me na novinare koji su moju priču kroz medije propratili. Da nije bilo njih uverena sam da bih sada bila samo broj. Jer mi žene ovde u Srbiji se samo numerišemo. Četvrta žrtva nasilja, deseta žrtva nasilja, dvadeset peta… Nažalost, moj broj je zauzela Gordana iz Boleča. To je trebalo moj broj da bude”.

Dušica je 13 godina provela u braku u kom je trpela fizičko i psihičko zlostavljanje. Na kraju je skupila hrabrost, razvela se i povela svoja dva maloletna sina sa sobom. Iznajmila je stan i radila dva posla kako bi mogla da izdržava decu. Od bivšeg muža nije tražila ništa od zajednički stečene imovine, jer je znala s kim ima posla. Nasilnik je, naravno, nije ostavljao na miru, ređale su se uvrede i pretnje, uglavnom preko dece. Prošle godine, 26. oktobra, bivši muž je sačekao Dušicu ispred iznajmljenog stana i surovo je premlatio. Tukao ju je po glavi dok se nije onesvestila, a potom je nastavio da joj zadaje udarce, iako je bila u besvesnom stanju.

Kad sistem zakaže

Nasilnik je pokušao da pobegne u Crnu Goru, ali ga je policija uhapsila na granici. Viši sud u Kraljevu osudio ga je na samo tri meseca zatvora, jer su mlaćenje onesvešćene žene i tri polomljena zuba okarakterisani kao “lakše telesne povrede”, a i nije reč o ponovljenom delu. Tako glasi obrazloženje suda, takva je naša sudska praksa prema rodno motivisanom nasilju, takav je birokratski rečnik koji skriva užas i patnju. Nikom iz pravosuđa nije palo na pamet da krivično delo okarakteriše kao, šta ja znam, pokušaj ubistva. Kad ženu onesvestiš od batina, potom nastaviš da je premlaćuješ, pa na kraju pokušaš da pobegneš iz zemlje, jer si ženu možda ubio – laiku poput mene to deluje kao pokušaj femicida, ali očigledno pravnici znaju bolje.

Nakon što je izdržao kaznu, nasilnik je nastavio da preti, uglavnom preko mlađeg sina. Dušica je podnela tužbu za naknadu štete, što je nasilnika izbezumilo. Mlađi sin ga je posetio, a kad se vratio kod majke, odmah joj je rekao da povuče tužbu, jer je otac zapretio da će da je ubije, da ju je prošli put samo izudarao, a sada će ići do kraja. Dušica je rekla sinu da pozove oca i da uključi spikerfon. Nasilnik je razgovarajući sa sinom ponovio pretnju više puta, rekao mu je da će on i njegov brat će ostati bez oba roditelja, da je za pravdu spreman da ubije 20 ljudi i da robija 40 godina. Da, nasilnik misli da je njemu naneta nepravda, valjda tako što ne može žrtvu da zlostavlja i premlaćuje do mile volje, a da to prođe nekažnjeno. Nekada se znao red, oženiš se, dobiješ decu, pa onda do kraja života možeš mirno da maltretiraš i ženu i decu, a da te niko ne uznemirava u toplom porodičnom gnezdu.

Nakon razgovora, Dušica je odmah sa mlađim sinom otišla u policiju i podnela prijavu, odnela je i snimak razgovora sa otvorenim pretnjama ubistvima. Inspektor je bio na vezi sa javnim tužiocem, poslušali su snimak, obavestili Dušicu i dete da to nije dokaz, i ništa nisu preduzeli. Uplašena za svoj i život svoja dva sina, Dušica je potražila pomoć od javnosti i medija, jer su institucije zakazale i odbile da ih zaštite. Na društvenim mrežama je sve opisala, dodajući da zna kako nasilnika ništa neće zaustaviti i kako se boji za svoju decu. Na kraju je zamolila: “Za svoj život odavno ne marim. Molim nekog da me uputi na medije da ispričam svoju priču dok sam još živa. Da se čuje i vidi kako se postupa u ovoj zemlji”.

Pod pritiskom medija

Ljudi su masovno delili njenu priču, a mediji su se odazvali i razgovarali s njom. U jednom od tih razgovora Dušica je rekla: “Ako budem mrtva, imajte u vidu da je jedna žena apelovala, a niko je nije čuo. Neka to bude okidač za neki viši cilj”. Tek nakon pojavljivanja u medijima, institucije su reagovale na pritisak, nasilnik je uhapšen, određen mu je pritvor od 30 dana, a tužilac je naložio da ga krivično gone. Centar za socijalni rad u Kraljevu zaključio je da nasilnik nije adekvatno kažnjen i da postoji visok rizik da će ponovo počiniti nasilje. Dušici su ponudili boravak u Sigurnoj kući, kao i novčanu i pravnu pomoć.

Na kraju govora koji je održala u subotu, Dušica je rekla: “Sada kao majka, kao žena, postavljam pitanje šta će biti posle 30 dana, da li će da ga puste, da li će ponovo da ga osude, da li će ponovo njegova advokatica da izdejstvuje tri meseca za njega, ili ću ja ceo život da živim u ovoj zemlji u strahu da li će da me ubije, da će da ubije moju decu i još 20 ljudi”. Potom se obratila predsedniku i premijerki: “Za kraj bih pozvala predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Srbije Anu Brnabić, pošto kažu da u ovoj zemlji funkcioniše sve, da dobro zapamte ovo lice, jer je moj život u njihovim rukama. Ne želim više da ikada iko prođe kroz ovo kao što sam ja”.

Predsedničko ohrabrenje nasilnicima

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić reagovao je na govor žene koja je hrabro istupila, osetljiv je to čovek, pogode ga patnja i nepravda, pa ne može da oćuti. Gostujući na TV Pink, Vučić je ovako prokomentarisao čitav slučaj: “Ne znam da li je bilo u Beogradu, Kraljevu, Leskovcu. Pustili su damu koja je izašla i rekla… Nju je valjda suprug tukao. Uhapšen je. Izdržao je kaznu. Izašao iz zatvora. Logično je da izađete iz zatvora i kada ubijete nekog, a ne kada izdržite kaznu za lakša krivična dela. A ona kaže Vučiću, Brnabić, vi ste mi krivi ako mi se nešto desi posle toga”.

Naravno, predsednik je odmah zaključio da to mediji i političari  pokušavaju da zloupotrebe. Briga njega za institucije koje ne rade svoj posao, za nasilnika koji preti smrću, za porodično nasilje, za femicide. Vučić je uvek jedina i najveća žrtva: “Kriv sam zato što se neko udao, bio izložen nasilju, država reagovala, uhapsila i što bi neko u budućnosti mogao da izvrši neki napad. I onda se pitate da li postoji nešto za šta nisam kriv”. Zanimljiv solilokvij najmoćnijeg čoveka u Srbiji, deluje dosta ohrabrujuće na sve nasilnike i potencijalne ubice.

Ni reči o tome zašto sistem na čijem je čelu nije u stanju da zaštiti žrtve porodičnog nasilja, ni reči o tome da bi trebalo poboljšati pravnu regulativu ili bar naterati tužilaštva i sudove da se drže postojećih zakona i ozbiljnije gone i izriču oštrije kazne nasilnicima. Ni reči o eventualnoj prevenciji porodičnog nasilja i femicida. Ni reči o tome da on ima nekakvu odgovornost, kad je već svu vlast prigrabio za sebe, protiv svih zakona i vrhovnog pravnog akta. Radikal ostaje radikal, nema tu pomoći.

Relativizacija pretnji i napada

Dušica je odgovorila predsedniku koji ne zna ni za stid ni za sram, a do žrtava mu je stalo kao do lanjskog snega. “Kako ohrabriti žene da prijave nasilje, kada čujete predsednika kako kaže ‘odležao je tri meseca, šta hoćete?’. Ne samo što institucije relativizuju pretnje i napade koje doživljavamo, već očigledno to radi i predsednik. Nemam nade da će se broj ubistava žena u Srbiji smanjiti”, kaže Dušica. Dodala je i da je jasno optužila Viši sud u Kraljevu kao krivca zbog male kazne za pokušaj njenog ubistva, te da nije tačno ono što predstavnici vlasti uporno govore - da sistem funkcioniše.

“Ja sam prijavila nasilje, i šta sam dobila? Da mi se preko deteta preti smrću. I ne samo meni, imam audio snimak u kom moj bivši suprug kaže da će ubiti još 20 ljudi, i da je spreman da odleži 40 govora u zatvoru. Šta ćemo sa tim pretnjama? Ko će biti odgovoran za ono što je rekao da će učiniti? S obzirom na ono što sam čula, nemam čemu dobrom da se nadam”, zaključila je Dušica na kraju svog komentara predsednikove izjave.

Nepoverenje u institucije

Dušica Sremčević se obraćala institucijama, prijavljivala bivšeg supruga, ali su reakcije nadležnih bile ili mlake i nedovoljne ili potpuno nepostojeće. Pokušaj ubistva sud je mirno tretirao kao nanošenje lakših telesnih povreda, određujući minornu kaznu počiniocu, što je jasna poruka svim nasilnicima u Srbiji. Čak i kad se žrtva ohrabri da prijavi nasilje, čak i kad nasilnik bude osuđen, to po pravilu bude manje od onog što zaslužuje. A događa se i da uopšte ne bude kažnjen. Na kraju su nadležni odbili da zaštite Dušicu i njenu decu, uprkos otvorenim, višekratno ponovljenim pretnjama srmću.

Dušica je imala poverenja u instituciju sve dok je nisu potpuno izneverile, sve dok nije postalo jasno da između nasilnika i nje ne stoji niko, ni policija, ni tužilaštvo, ni sud, ni država. I onda je učinila jedino što joj je preostalo: obratila se javnosti. I samo zahvaljujući tome su Dušica i njena dva maloletna sina danas živi. Naša sredina jeste najvećim delom patrijarhalna, mizogina, seksistička i sklona opravdavanju nasilja nad ženama, ali ipak postoji i drugi, bolji, solidarniji, normalniji deo javnosti koji se ovog puta odazvao apelu zlostavljane žene i upalio alarm za uzbunu.

Priča o Dušici Sremčević iz Kraljeva nije tipična. Za žrtve porodičnog nasilja javnost sazna tek kad bude prekasno, iz crne hronike, kad stradaju kao žrtve muževa ili partnera, bivših i sadašnjih. Ili kad nasilnik poželi da čin ubistva podeli sa javnošću, pa ga emituje uživo, kao što je to učinio ubica Nizame Hećimović. Nizama je takođe imala poverenja u institucije, prijavljivala je nasilje, sklanjala se od nasilnika, ali su je institucije izneverile i prepustile krvniku.

Tokom 2021. i 2022. u BiH je ubijeno 19 žena. U istom periodu u Srbiji je ubijeno 45 žena i jedna devojčica. Dok femicid poprima ogromne razmere, nadležne institucije kao što su policija, tužilaštvo, sudovi, centri za socijalni rad istrajno rade na normalizaciji porodičnog nasilja. I na izbegavanju sopstvene odgovornosti, čemu se svom snagom pridružio i predsednik Srbije. Iza nerada institucija koje tolerišu nasilnike stoji duboko ukorenjeni patrijarhalni sistem sa svojim izopačenim mizoginim predstavama, široko rasprostranjenim u svim slojevima društva. U takvim okolnostima, institucije mogu biti primorane da rade svoj posao jedino pod snažnim pritiskom. Pokazalo se da su mediji i javnost poslednja odbrana od femicida. Bar u slučaju Dušice Sremčević. Bar za sada.

(zurnal.info)