slijedom putinove doktrine: Kad Vučićevi naprednjaci krenu u denacifikaciju

Dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izvodio još jednu pokaznu vežbu u popularnoj disciplini “Srpska se truba s Kosova čuje”, funkcioneri njegove stranke su se rasporedili po borbenim položajima, u skladu sa ratnim rasporedom koji im je Vučić dodelio, odakle su izvršavali vojne zadatke. Jedan od viđenijih huškača, Vladimir Đukanović, napisao je na svom Tviter nalogu diskretnu poruku žiteljima Kosova, ali i svim ostalima koji imaju nesreću da se graniče sa naprednom Srbijom: „Sve mi se čini da će Srbija biti prinuđena da krene u denacifikaciju Balkana. Voleo bih da grešim“.

Đukanović je član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, narodni poslanik, te advokat za specijalne operacije. Uprkos tome što nema nikakvo advokatsko iskustvo, baš njemu je dopalo da zastupa vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi Predraga Koluviju i bivšu državnu sekretarku u Ministarstvu unutrašnjih poslova Dijanu Hrkalović. Dakle, nije u pitanju neki sporedni član ili minorni nameštenik vladajuće partije, već jedan od najbližih Vučićevih saradnika i čovek od poverenja, njegov saborac iz davnih radikalskih dana kad su zajedno širili mržnju prema svemu što nije srpsko.

Napredni denacifikator

Nije se Đukanović zaustavio na jednom tvitu. Na njegovu gnusnu objavljotinu burno su reagovali ljudi koji nisu obožavaoci Putinove agresije na Ukrajinu pod pomalo zaboravljenim izgovorom “denacifikacije”, a nisu baš ni oduševljeni idejom da Srbija ponovo krene u agresorske ratove po komšiluku. Na sve to Đukanović je uzvratio: „U bre, ala se uzjogunio dvojkakrugaški svet što napisah da će Srbija možda morati da pokrene denacifikaciju Balkana. Razumem to, oni su uvek podržavali svakog srpskog neprijatelja, od ustaša, balista, handžarovaca… To su činjenica bili nacisti, a dvojkakrugaškom svetu srcu mili”.

Dok je funkcioner SNS-a po društvenim mrežama najavljivao nove ratove, potencijalna etnička čišćenja, razaranja i pokoji genocid, njegov šef je pred kamerama po ko zna koji put bezuspešno glumio mirotvorca. Uvek je isti scenario Vučićevog propalog komada: prvo izazove tenzije i nemire, najavi mogućnost rata iz ko zna kojih razloga, proglasi Srbe ugroženom vrstom, a potom moli za mir i smirivanje napetosti. Naprednjačka kamarila najviše podseća na one kriminalce iz filmova koji vlasnicima radnji, restorana, prodavnica u svom kraju naplaćuju zaštitu – uzimaju im reket kako bi ih štitili od sebe.

Slavno je za ličnu kartu mreti

Doduše, Vučiću to apelovanje na mir baš i ne ide od ruke, teško mu je da se uživi u ulogu onog ko sprečava konflikte, prosto mu ne leži. Nakon što je pozvao sve sukobljene strane na razum, predsednik je zaključio:  „Ne budu li hteli da sačuvaju mir, ja vam saopštavam – Srbija će pobediti“. Pa da, poslednji put je Vučić pobedio NATO pakt 1999. godine, dok je bio ministar informisanja i cenzurisanja, šta mu je teško da pobedi još jednom najjaču vojnu alijansu u istoriji sveta. A sve to zbog namere kosovskih vlasti da uvedu nov režim prelaska granice, sve zbog srpskih ličnih karti i registarskih tablica koje više ne bi trebalo da važe na Kosovu.

Ne sećam se da su predsednika i njegove naprednjake glasači na izborima izabrali da bi uveli državu u rat zbog tričavih dokumenata, tog predizbornog obećanja nije bilo. Izabrali su ih da bi rešavali probleme raznih vrsta, pa i ove administrativne prirode, da bi ljudima olakšali život, a ne da bi ih terali da daju život za otadžbinu i automobilske tablice. Što bi rekao drevni rimski pesnik: Slavno je za ličnu kartu mreti!

Lažni pokajnik

Đukanović je dugo razmišljao odakle da krene u pohod denacifikacije, po uzoru na Putina. Prvo je hteo da izvrši invaziju na Kosovo, ali onda je shvatio da ga ne bi pustili da pređe granicu, pa je taj plan odložio za kasnije. A i nije baš mislio da lično sprovodi sopstvene zamisli u praksu, nije on topovsko meso, već političko krilo potencijalnog zločinačkog poduhvata. U zločinu, baš kao i u svakom drugom ozbiljnom poslu, najvažnija je dobra podela rada. Đukanoviću, kao planeru buduće denacifikacije i političkom vođi, ne priliči da rizikuje glavu u nekom rovu ili na prvoj liniji fronta. Zna se ko treba da gine, njegov voljeni narod u koji se neprekidno zaklinje, a zna se i ko treba da bude u udobnoj pozadini, da gradi karijeru i profitira na tuđim leševima. Jer ako nema političara i kontroverznih biznismena koji izvlače korist iz ratnog sukoba, rat stvarno ne bi imao nikakvog smisla.

Na kraju se Đukanović opredelio da svoj denacifikatorski pohod započne na poznatom, domaćem terenu, u studiju TV Pink, u koji se uputio iste večeri. Tu je odmah zaigrao ulogu pokajnika, čoveka koji se ogrešio o voljenog vođu, pa se posuo pepelom po glavi. “Ja sam dužan kompletnoj javnosti da se ovde izvinim. Ja sam danas bio strašno neodgovorna osoba, nažalost, eto prihvatam to. Napisao sam jedan tvit više u šali koji je izazvao neverovatnu lavinu. Napravio sam veliki problem Aleksandru Vučiću i svojoj zemlji zbog tog tvita, ali eto prihvatam svoju odgovornost”, rekao je Đukanović u nastupu tobožnjeg kajanja.

Vučićev igrokaz

Uvek su uloge u ovim Vučićevim igrokazima isto podeljene. Njegovi saradnici, razni jastrebovi na čelu sa Aleksandrom Vulinom i sličnim raspirivačima mržnje, zaduženi su za stvaran je tenzija, pretnje ratom, haosom i sukobima. Potom Vučićevi tabloidi razrađuju zadate teze do besvesti, najavljuju pakao za Srbe, napadaju okolne narode i države, raspiruju autoviktimizacijsku priču, stavljaju stanovništvo u stanje borbene gotovosti. Na kraju, kad atmosfera dostigne usijanje, kad svi pomisle da rat samo što nije počeo – pojavljuje se Vučić sa svojim porukama mira i stabilnosti.

Pošto je saradnike zadužio za ratno huškanje, on pored njih dođe nešto kao majka Tereza. Zato i Đukanović na Pinku glumi kako je radio nešto suprotno volji vrhovnog gospodara Srbije, a mnogo je verovatnije da su se sve unapred dogovorili, možda čak i pominjanje famozne denacifikacije. I ta providna šarada svaki put prolazi kod velikog dela biračkog tela. U prilog tezi da je reč o unapred spremljenom scenariju u kojem se tačno zna ko šta radi i priča, govori i činjenica da je Đukanović sutradan nastavio da piše o denacifikaciji, kao da se ništa nije dogodilo, kao da prethodne večeri nije poslao predsedniku pokajničku poruku.

Stanje neprestane borbene gotovosti

Naprednjaci su se poslednjih godina izveštili u izazivanju tenzija sa praktično svim državama u okruženju, to je jedan od temeljnih stubova njihove takozvane politike. Koriste svaku priliku za destabilizaciju Balkana, za stvaranje nemira, te za držanje sopstvenih građana u stanju neprestane borbene gotovosti. Njihovi tabloidi na čelu sa “Informerom” svakog drugog dana najavljuju rat, samo se u tim najavama menjaju protivnici Srbije, nekad su to Albanci, nekad Hrvati, pa Bošnjaci, Crnogorci, a često i vasceli zapadni svet. I to stanje nepretrgnutih napetosti nikada ne prestaje: samo što je Vučić okončao prepucavanje sa Hrvatskom oko nepostojeće posete Jasenovcu, odmah je otvorio novi front prema Kosovu. A za neki dan će ponovo biti na redu Hrvatska, kao i svake godine u vreme godišnjice akcije “Oluja”. A posle će već neko treći doći na red.

Nema sumnje da bi naprednjaci koji nisu nikad odustali od radikalske, velikosrpske agende koliko sutra krenuli u nove ratne sukobe, kad bi procenili da im se to isplati i da su međunarodne političke okolnosti malo drugačije. Tome su se ponadali kad je Rusija započela agresiju na Ukrajinu, to ovdašnji nacionalisti čekaju već decenijama, uzdajući se da će Vladimir Putin srušiti međunarodni poredak i tako pružiti šansu srpskim snagama za drugo poluvreme i konačni obračun sa susedima. Otuda i ovo Đukanovićevo pozivanje na denacifikaciju, po uzoru na Putinovo rušenje Ukrajine i satiranje Ukrajinaca.

Takav scenario napredno-nacionalistička Srbija priželjkuje i za Balkan, to čak i ne kriju, kao što vidimo iz primera jednog od vodećih funkcionera SNS-a. Poklonicima zločina i masovnih ubica, srpskih i ruskih, klanja i patnje nikad dosta, njihova jedina životna radost je izazivanje ljudske nesreće u što većim razmerama i količinama. Sreća je samo što Putinu rat ne ide kako je planirao, zahvaljujući herojskom otporu Ukrajine, tako da famozne promene međunarodnih okolnosti u smeru koji priželjkuju nacionalisti neće biti. A i okruženost Srbije NATO paktom naprednjačkim jastrebovima sužava prostor za pravljenje nemira, pa im uglavnom preostaje da izazivaju bure u čaši vode. I da sanjaju vlažne snove o jedinstvenoj vrsti denacifikacije u istoriji, onoj koja se vrši nacističkim sredstvima.  

(zurnal.info)