Brisanje partizanske prošlosti: Kako je Boško Buha završio na licitaciji

Pre nekoliko dana pojavila se vest da je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika oglasila prodaju stečajne mase turističko ugostiteljskog preduzeća “Putnik” iz Prijepolja. Vest kao vest, privatizovana su onolika državna preduzeća, tolike su socijalističke fabrike gurnute u stečaj, a potom budzašto prodate novim bogatašima koje nipošto ne treba zapitkivati za poreklo prvog miliona. Bila bi to samo još jedna obična informacija iz tranzicionog Diznilenda da nema jednog sitnog detalja: u stečajnoj masi nalazi se i Memorijalni kompleks “Boško Buha” u selu Jabuka, između Prijepolja i Pljevalja. 

Ima još jedan detaljčić, samo za one koji su – što bi se danas reklo žargonom mladih političkih revolveraša zagledanih u svetlu budućnost – zaglavljeni u dubokoj prošlosti. Državi ovo nije prvi pokušaj da proda antifašistički memorijal koji je 1986. godine dobio status kulturnog dobra od izuzetnog značaja, što znači da se nalazi pod zaštitom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. 

Koga briga za partizanske bombaše

Pre tri godine pomenuta agencija takođe je istakla oglas za prodaju “Putnika”, sa sve Spomen domom „Boško Buha“, bronzanim spomenikom dečaku-borcu, Domom kulture, Domom pionira i omladine Jugoslavije, spomen-bistama posvećenim pionirima-partizanima od kojih su većina bili narodni heroji, kamenim belegom sa natpisom: „Ovde je 1943. godine poginuo pionir, borac i narodni heroj Boško Buha“ i 17 borova koji su posađeni na mestu pogibije slavnog bombaša (pošto je imao 17 godina kad su ga ubili četnici).

Tadašnji pokušaj privatizacije izazvao je velike otpore u javnosti, najupornije su bile dramska pedagoškinja Ivana Bogićević Leko i istoričarka Sanja Petrović Todosijević koje su pokrenule peticiju za odbranu Memorijalnog kompleksa. Pritisak je urodio plodom, pa je država izostavila memorijal iz stečajne mase. Potom je Ministarstvo kulture preporučilo da kompleks pređe u vlasništvo države kroz pravo preče kupovine, ali je nadležna Republička agencije za imovinu rekla da nije u finansijskoj mogućnosti da otkupi memorijal.

Jeste da živimo u zlatnom dobu, ali nema se para za kojekakve starudije iz prošlosti koje se ionako nalaze u derutnom stanju, a i posvećene su nekim sumnjivim tipovima, neposlušnoj deci koja nisu imala pametnija posla nego da idu u partizane i bore se protiv fašizma. Da je u pitanju neki spomenik kakvom četničkom kuriru ne bi bilo nikakvih problema, ali koga briga za partizanske bombaše.

Rasprodaja oslobodilačkih tradicija

Država je malo pričekala da se smire strasti, a sada se ponovo oglasila, raspisujući licitaciju za 28. januar. Javnost je ponovo burno reagovala, oglasila se Sanja Petrović Todosijević koja kaže: “Nadamo se da će se nešto desiti, verujemo da je nemoguće prodati memorijal Boško Buha jer je to do te mere apsurdno i poražavajuće i poništilo bi sve velike reči o tome kako nam je bitna prošlost i kako nam je stalo do važnih oslobodilačkih tradicija”. 

Usprotivilo se i Društvo konzervatora Srbije koje je poslalo protestno pismo brojnim državnim institucijama. U pismu, između ostalog, kažu: "Narodni heroj Boško Buha zbog svoje izuzetne hrabrosti i neustrašivosti, a kao simbol borbe i stradanja svih mladih u antifašističkim borbama tokom Drugog svetskog rata, zaslužio je i zadužio buduće generacije na sećanje makar kroz ovaj kompleks na Jabuci. Najmanje što možete danas, kao odgovorni donosioci odluka, jeste da odmah sprečite ponovo aktuelizovanu ideju otuđivanja ovog zajedničkog nasleđa jer je poštovanje i očuvanje Memorijalnog kompleksa posvećenog Bošku Buhi i drugim mladim borcima, koji su svoje živote dali u Drugom svetskom ratu, i više nego obaveza”. 

Posle pritiska javnosti javilo se i Ministarstvo kulture koje veli da su od nadležnih institucija zatražili obustavu prodaje. Kao što je tražilo i prošli put, pa se to završilo novom rasprodajom Boška Buhe i svega što je on predstavljao.

Temeljna revizija istorije

Sudbina memorijalnog kompleksa u Jabuci tipična je za društvo koje se pre tridesetak godina odreklo svojih najsvetlijih antifašističkih tradicija i udarnički krenulo u restauraciju gore prošlosti. Revizija istorije je tako temeljno izvršena da je ni akteri koji su u njoj učestvovali ne bi prepoznali, kad bi se nekim čudom vratili iz mrtvih. Četnički pokret je proglašen antifašističkim, pola veka nakon što su poraženi kao saradnici okupatora četnici su se našli na pobedničkoj strani. 

Nova naučna saznanja otkrivena u rojalističkim fantazijama regularno su ušla u nastavni program, pa đaci već godinama u školama uče da su se četnici borili protiv fašizma. Rehabilitovan je Draža Mihailović, kao i mnogi njegovi saborci. Imena narodnih heroja su brižljivo izbrisana sa plavih uličnih tabli, a ulice dobijaju nove nazive, po imenima zaslužnih četnika kojima se podižu i spomenici.

U takvoj paranormalnoj atmosferi sasvim je logično što su partizanski spomenici predati zubu vremena na čuvanje, pa su uglavnom zapušteni, oronuli i derutni. Memorijalni kompleks “Boško Buha” deli sudbinu ostalih spomenika posvećenih narodno-oslobodilačkoj borbi. Početkom devedesetih služio je kao centar za smeštaj izbeglica, a potom je prepušten laganom propadanju. Evropa nostra je pre dve godine nominovala jabučki memorijal za jedno od sedam najugroženijih kulturnih dobara u Evropi, što dovoljno govori o odnosu države prema svom antifašističkom nasleđu.

Politika zaborava

Srbijom već decenijama vladaju zatočnici nacionalističke i četničke zavetne misli kojima je partizanska borba za slobodu najveći trn u oku. Da ikako mogu, potpuno bi izbrisali ovaj period iz istorije, a ništa bolje ne bi prošla ni socijalistička Jugoslavija. Pošto vreme ima tu nezgodnu osobinu da je ireverzibilno, nemoguće je vremeplovom otputovati u prošlost i promeniti buduće događaje kao u SF filmovima, nacionalistički ideolozi rade ono što je u njihovoj moći – retuširaju, falsifikuju, prećutkuju, skrivaju i guraju najblistavije stranice prošlosti pod tepih.

Politika zaborava NOB-a i socijalizma je ključna strategija nacionalističke politike sećanja. Ništa ne boli nacionaliste kao herojska partizanska borba i društvo socijalne pravde i solidarnosti stvoreno nakon pobede nad fašizmom. U takvom društvu bilo je moguće da deca iz svih republika sagrade spomenik svojim vršnjacima koji su pali boreći se za slobodu. Organizovana je akcija solidarnosti u kojoj su pioniri skupljali novac za izgradnju Memorijalnog kompleksa kroz tzv. pionirski dinar. 

Kad je trebalo podići spomenik legendarnom bombašu, dečji list “Kekec” je raspisao konkurs „Kako zamišljam spomenik Bošku Buhi” na koji se javilo 6.069 pionira, a pobedio je rad Jadranke Berić, učenice iz Gornjeg Milanovca. Odluku je donela komisija kojom je predsedavao najznačajniji memorijalni arhitekta SFRJ, veliki umetnik, pisac i intelektualac Bogdan Bogdanović.

Stari i novi heroji

Boško Buha bio je heroj našeg detinjstva, ali za njega više nema mesta u društvu izraslom na šovinističkoj mržnji, ratu i zločinima. Sad su heroji sasvim drugačiji, ne liče na one neustrašive borce uz čije smo životopise odrastali. Nedavno je na kalemegdanskoj Grobnici narodnih heroja osvanuo grafit “Ratko Mladić je heroj, a ne ovi”. 

Anonimni skrnavitelj pod “ovima” misli na biste ispod kojih je ispisao svoje remek-nedelo. Tu se nalaze biste Ive Lole Ribara, Ivana Milutinovića, Đure Đakovića i Moše Pijade, koji su i sahranjeni u grobnici. Dakle, ljudi koji su se borili za slobodu i pravednije društvo nisu heroji, a heroj je general koji je ubijao civile, opsedao gradove, rukovodio najstrašnijim zločinima i genocidom.

U državi koja čuva mural Ratku Mladiću, Boško Buha može da završi samo na licitaciji. Hrabri dečak se nikako ne uklapa u zvaničnu verziju priče o Drugom svetskom ratu. Em je na Neretvi ratovao protiv četnika Pavla Đurišića, em je poginuo u zasedi koju su organizovali četnici Đorđija Lašića. Pošto je te činjenice nemoguće uklopiti u narativ o dva antifašistička pokreta, onda ih treba gurnuti u zaborav. 

Prošlost se ne može promeniti 

Ovoj dvojici četničkih komandanata Draža Mihailović je poslao čuvenu instrukciju 20. decembra 1941. godine, u kojoj je definisao ciljeve njihove borbe. Ciljevi su bili, na primer – stvoriti “veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije - Crne Gore - Bosne i Hercegovine - Srema - Banata i Bačke”. Bilo je i nekih higijenskih ciljeva: “Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata”, kao i čišćenje “Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa”. Pod “ne-nacionalnim elementima” Draža je podrazumevao komuniste i partizane, ostalo je jasno.

Rad na sprovođenju Dražinog programa u delo nastavio je Ratko Mladić pola veka kasnije, služeći se istim zločinačkim sredstvima. Zato nacionalistička elita čuva njegovo krvavo nasleđe, zato je Aleksandar Vučić lepio uličnu tablu s njegovim imenom i proglašavao Narodnu skupštinu sigurnom kućom za Ratka Mladića, zato je zločinac za veliki deo javnosti heroj. 

Da se ne lažemo, u stvarnosti status kulturnog dobra od izuzetnog značaja nema Memorijalni kompleks “Boško Buha”, već lik i delo Ratka Mladića. Ratni zločinac je postao ikona današnje Srbije, a partizanski bombaš i narodni heroj je stavljen na licitaciju. Boško Buha je sušta negacija nacionalističkog zloduha koji predugo vlada ovom zemljom, zato je obračun sa njim i celim partizanskim pokretom tako surov. 

Koliko god se revizionisti trudili da ponište nasleđe antifašizma, da ga sakriju, krivotvore, zatru, pa čak i rasprodaju, njihov poduhvat je osuđen na propast. Prošlost se naprosto ne može promeniti, a ono što se dogodilo – dogodilo se jednom zauvek. I trajaće sve dok ima onih koji će održavati živim priču o Bošku Buhi i ostalim hrabrim dečacima i devojčicama iz NOB-a. Kao što je napisao Duško Radović u pesmi za film o Bošku Buhi: “Nek nas sete ove slike / na tu decu, na te đake / što su mali, mali za vojnike / a veliki za junake”.

(zurnal.info)