BiH kao meta: Kalabuhov prijeti ratom, a Vulin Srpskim svetom

Ambasador Rusije u Bosni i Hercegovini Igor Kalabuhov ovih dana istrajno pokušava da pojmu „diplomatski“ da jedno sasvim novo značenje. Do sada se taj pridev u prenesenom značenju odnosio na govor koji je uvijen, dvosmislen i suptilan, ali je Kalabuhov, ponet agresijom ruskih trupa na Ukrajinu, rešio da ga malo osveži. Gostujući na Federalnoj Televiziji, ruski ambasador je mrtav hladan upozorio zemlju u kojoj trenutno obavlja dužnost: „Ako ona (BiH) odluči da bude članica bilo čega to je unutrašnja stvar. Ali druga stvar je naša reakcija. Na primeru Ukrajine mi smo pokazali šta očekujemo. Ako bude pretnja, mi ćemo reagovati”.

Tako izgleda putinovska diplomatija ovih dana – kao otvorena pretnja ratom, totalnim uništavanjem zemlje, masovnim ubijanjem stanovništva i porobljavanjem. Ako BiH, kao nezavisna i suverena država koja nije vazal Ruske Federacije, donese odluku da uđe u NATO – Rusija bi mogla i u Bosni da izvede neku malu “specijalnu vojnu operaciju”, po uzoru na onu koja se upravo odvija u Ukrajini. Sa stanovišta kremaljske mahnitosti, sasvim je logično da bi Bosna kao članica NATO-a ugrožavala Rusiju, jer se gotovo graniči sa ovom velikom zemljom, razdvajaju ih samo Srbija, Rumunija i Ukrajina, takoreći ništa. 

Fizička udaljenost Bosne i Rusije ipak predstavlja nekakvu prepreku čak i za kremaljske nadljude, ruske trupe ne bi mogle tako lako da se iskrcaju na Balkan, pa će biti da Kalabuhov zapravo preti kako će ščepati svoju omiljenu babušku Milorada Dodika u ruke i njime raspaliti po Bosni dok je ne pretvori u zbirku ruševina na sprženoj zemlji. Nije Dušanka Majkić na početku ruskog upada u Ukrajinu uzalud podsećala i pretila:  “Da podsjetimo: Moskva je u martu 2021. rekla da će reagovati ako BiH preduzme korake ka pridruživanju NATO-u. Nemojte poslije da niste znali“.

Izokrenuta priča

Zanimljiv je taj svet fantazija u kojem žive funkcioneri Kremlja i njihova posluga, toliko dugo obmanjuju i sebe i sve oko sebe da su i sami počeli da veruju u sopstvene laži. Sve je u tom Ruskom svetu okrenuto naglavce, kao u Ćopićevoj “Izokrenutoj priči”: “Tek je brdo izišlo iza sunca, a krevet skoči iz prostranog čiče, navuče noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kuću na vratima”… Po kremaljskoj doktrini, svaka država koja planira ulazak u NATO predstavlja potencijalnu pretnju za Rusiju, odmah se otvara mogućnost vojnog sukoba i rata, jer bi nova članica mogla da napadne ovu veliku, ali izrazito miroljubivu zemlju koja nikome ne preti. Tako to izgleda u kremaljskoj verziji izokrenute priče. 

Realnost u kojoj živimo svi mi, ostali, koji više verujemo svojim očima nego rečima Putinovih poslušnika, izgleda malo drugačije. Neke države s kojima se Rusija graniči odavno su u NATO-u: Estonija i Letonija su članice severnoatlantskog saveza već 18 godina. Da nisu možda Estonija ili Letonija atakovale na Rusiju? Nisu. Ali je zato Rusija napala Ukrajinu bez ikakvog razloga, otcepila Krim, a pre toga je slične poduhvate vršila po Gruziji i Moldaviji – koje takođe nisu članice NATO saveza. Dakle, ulazak u NATO nije pretnja Rusiji, već kakvo-takvo osiguranje od agresivne, imperijalne politike Kremlja koji ne preza ni od upotrebe vojne sile protiv miroljubivih suseda koji je ničim ne ugrožavaju.

Doduše, otkad je ruska armada počela da razara i ubija po Ukrajini, ni članice NATO-a se ne osećaju baš sigurno. Estonija i Letonija su tražile pojačano prisustvo NATO snaga zbog potencijalnih pretnji iz Rusije. Pre par dana lider Jedinstvene Rusije Dmitrij Medvedev je otvoreno zapretio Poljskoj, najavljujući da će ih “skupo koštati” najavljena derusifikacija privrede. Vladimir Putin je već trećeg dana invazije zapretio svim zapadnim zemljama koje planiraju da pomognu Ukrajini da se odbrani od agresora – upotrebom nuklearnog oružja. Nisu sigurne ni druge zemlje koje nisu u NATO savezu, pre svega Švedska i Finska na koje su se obrušili ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, njegova portparolka Marija Zaharova i ruski ministar odbrane (ruski: napada i agresije) Sergej Šojgu. Kremaljska vrhuška je zapretila Finskoj i Švedskoj da će snositi opasne vojne i političke posledice ukoliko se priključe NATO-u. 

Imperijalne težnje

Nije se ni Igor Kalabuhov zaustavio samo na pretnjama Bosni i Hercegovini. Gostujući na Face TV-u, postavio je retoričko pitanje voditelju: “Otkud vi znate da nemamo planove protiv Hrvatske, Poljske i Bugarske, kao članice NATO-a?” Potom je precizirao: “Mi imamo planove protiv NATO-a, pravimo geostrateške planove i na osnovu toga procenjujemo odakle nama stižu pretnje”. Kalabuhovu drži tercu notorni Aleksandar Vulin koji je na panel diskusiji u Bijeljini ponovo najavljivao stvaranje Srpskog sveta, čisto da ruske gazde i ostatak javnosti ne pomisle da se Srbija uplašila sankcija i odustala od imperijalnih težnji. Srbijanski ministar policije reče da čvrsto veruje u “potrebu da Srbi postanu jedinstven politički narod”, te da je “Srpski svet nužnost ove generacije”. 

Ima Vulin i objašnjenje: “Ne budemo li mi stvorili srpski svet, bojim se da nećemo imati šta da ostavimo budućoj generaciji”. Šteta što Vulin nije precizirao na šta tačno misli, da li su još aktuelne granice Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica, da li je možda i Makedonija planirana za provinciju Srpskog sveta, te da li će dotični imati status ruske gubernije kad Kremlj najzad osvoji Evropu, ili će imati fiktivnu samostalnost, poput Belorusije kojom nelegitimno vlada Putinov namesnik. Čisto da znamo kako ministar vidi sebe, Dodika i Vučića: kao balkansku verziju Ramzana Kadirova ili Aleksandra Lukašenka.

Glad za veličinom

Rusija je napadom na Ukrajinu definitivno sebe isključila iz sveta, a svakodnevnim sprovođenjem kampanje terora, besomučnim razaranjem čitave zemlje, bombardovanjem bolnica, porodilišta, vrtića, škola, pozorišta, naselja, spomenika kulture i svih drugih civilnih objekata – preinačila se u terorističku državu koja predstavlja pretnju čitavom svetu. I njeni politički funkcioneri, kao i diplomatski kor počeli su da se ponašaju u skladu sa novom ruskom politikom koja bi se mogla sažeti u jedan uzvik iz stripa “Družina od vješala”: “Udri i ubij! Zgromi i polomi!” Pretnje su upućene čitavom zapadnom svetu, kremaljski propagandisti i ideolozi tako i vide rat u Ukrajini: kao sukob dve civilizacije, ruske i zapadnjačke. 

Kremaljski hazjajin na balkanskom terenu i dalje može da računa na svoje verne marionete poput Dodika, Vučića i ostalih Vulina. Ne spajaju ih samo lukrativne veze, već i slična imperijalna ideologija koja dolazi od manije veličine. I Rusija i Srbija već vekovima umišljaju da su velike zemlje, fantaziraju o sopstvenoj posebnosti i nadmoćnosti nad drugima, a gorka je istina da nikome nemaju ništa da ponude. Da parafraziram jednog ruskog novinara - da Putinov režim nema nuklearne bombe koje je nasledio od prethodnih vlasti, te gas i naftu koju mu je dao Bog, niko na svetu s njim ne bi razgovarao. Srbija je još grđa, jer čak ni to ne može da ponudi, a posle se iščuđava što je susedi diskretno izbegavaju ili nastoje da pobegnu od nje glavom bez obzira.

Pošto nikog ne mogu da privuku sebi, niko ne bi baš dobrovoljno da uđe u čvrsti stisak Rusije i Srbije, niko nije zainteresovan da bude njihov vazal ili rob, onda ove dve zemlje pribegavaju sili, pa svako malo krenu u patronažni obliazak susedstva, ne bi li osvojile koju teritoriju i tako nahranile svoju glad za veličinom. Kad već nisi u stanju da središ prilike u svojoj zemlji, da urediš sopstveno društvo i rešiš svoje probleme – šta ti drugo preostaje nego da napadaš i zlostavljaš one koje imaju nesreću da su se obreli u tvojoj blizini. I tako već nekoliko stotina godina, uvek ista priča sa uvek istim ishodom, poraznim po sve.

Izvorište mraka, surovosti i represije

Kao ilustracija ove rđave beskonačnosti i večnog ponavljanja istog može da posluži sledeći citat: “Za demokrate tog perioda Rusija je u velikoj meri predstavljala ono što su fašističke sile predstavljale u naše vreme: vrhovnog neprijatelja slobode i prosvećenosti, izvorište mraka, surovosti i represije, državu koju najčešće i najžešće prokazuju sopstveni izgnani sinovi, zlu silu koju opslužuju bezbrojni špijuni i dostavljači i čija se ruka krije iza svakog političkog razvoja događaja koji je nepovoljan za rast nacionalne ili pojedinačne slobode u Evropi”. 

Na prvi pogled čitalac bi rekao da je ovde opisana Rusija naših dana, da je ovo portret Putinovo režima koji je ušao u sukob sa demokratskim svetom. I ne bi bio u pravu. Citat potiče iz knjige “Ruski mislioci” Isaije Berlina, iz eseja “Rusija i 1848.”, a odnosi se na Rusiju iz epohe cara Nikolaja I Pavloviča. Ovako su liberalni evropski krugovi doživljavali Rusiju nakon što je ruska vojska ugušila revoluciju u Mađarskoj 1849. godine, a ruski uticaj bio presudan u suzbijanju revolucija u drugim krajevima Austrijskog carstva i Prusije. Prođe preko 170 godina, a kao da se ništa nije promenilo. Što bi rekao naš narod: Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. Sve ide po starom, samo su žrtve nove.

(zurnal.info)