U prijavi za privremeni boravak u Rusiji, koji bi vremenom trebalo da dovede do stalnog nastanjenja i dobijanja državljanstva, građani evropskih i drugih dekadentnih zemalja treba da navedu kako su odbacili odbacili politike svojih država, koje “imaju za cilj da ljudima nametnu destruktivne neoliberalne ideale koji su u suprotnosti sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima”.

Vijest o smrti glavnog ruskog opozicionara i jednog od najglasnijih Putinovih kritičara Alekseja Navaljnog, odjeknula je u svjetskim medijima. Iz njegovog tima upiru prstom u samog Vladimira Putina, tvrdeći da je on odgovoran za smrt Navaljnog. Mi podsjećamo na njegove najvažnije istrage u kojima je javnosti prezentirao konkretne dokaze u vezi s korupcijom u koju su uključeni najviši zvaničnici Kremlja, ruski oligarsi i regionalne elite, uključujući i Vladimira Putina.

Aleksej Navaljni umro je 16. februara u zatvoru u ruskom autonomnom okrugu Jamalo-Nenec, na dalekom sjeveru ove države. Njegov tim tvrdi da je ubijen i da ga je ubio - Vladimir Putin. Sve ono što se dešavalo Alekseju Navaljnom prije smrti – od zabrana okupljanja i hapšenja, preko trovanja nervnim agensom novičokom, pa sve do, kako mnogi ocjenjuju, politički montiranim sudskim procesima – idu u prilog tezi da je Navaljni zaista ubijen.

Pouzdani izvori Žurnala navode da je Amir Kabiri prije desetak dana u MUP-u HNK davao izjavu na okolnosti nekoliko krivičnih prijava koje se odnose na poslovanje „Aluminij industrije“ nakon što je ova novonastala firma anektirala Aluminij. Davanje izjave je organizovano u večernjim satima, kako bi bilo što manje „očiju“ u cijeloj operaciji.

Kad neka propagandna floskula bude ponovljena deset hiljada puta, na kraju se na nju priviknemo, koliko god budalasto zvučala. Negiranje drugih nacija postalo je nešto toliko uobičajeno u srpskom javnom polju da se tome više ne čude ni oni koji o tome kritički pišu. Šta drugo očekivati od javnosti koja je već decenijama ogrezla u nacionalističko bulažnjenje?

Čime je to poverenica ratnog zločinca Vladimira Putina oduševila srpske poete i naučnike? Govoreći im ono što žele da čuju, ono što i sami ponavljaju već decenijama, kako drugačije. Natalija Naročnicka je zborila kako “za samu Srbiju, koja se nalazi na granici delovanja rivalskih geopolitičkih sistema, vođenje nezavisne spoljne politike predstavlja gotovo nemoguć zadatak”. Pod nezavisnom spoljnom politikom podrazumeva se, naravno, podanička odnos prema ruskom diktatoru i sprovođenje njegovih ciljeva na Balkanu kao što su, na primer, destabilizacija susednih zemalja, odbijanje ulaska u NATO, te lažni evropski put.

U ponedjeljak 31.oktobra pogledajte prvi od četiri filma Žurnalovog dokumentarnog serijala o metodama ruskog i ne samo ruskog uticaja na Bosnu i Hercegovinu te druge zemlje Balkana.

Vučić ide po svetu i – rečnikom Miloševićeve ratne propagande – “širi istinu o Srbiji”. Predsednik se i dalje drži narativa koji ga je odveo među radikale, po kojem Srbija nije učestvovala u ratovima devedesetih, nije bilo agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, nije bilo zločina nad Albancima na Kosovu, Srbija je apsolutno nevina, uprkos milionima dokaza. Na žalost prvog naprednjaka, ceo svet zna da pomenuta paralela nema veze s mozgom, te da se jedino može porediti politika socijalističko-radikalskog režima sa današnjom Putinovom zločinačkom agresijom.

Lavrov's visit failed because Russian officials, no matter how much they despised every form of order and legality, still have to respect the laws of physics, whether they want to or not. It is not clear how the agreement on the visit was reached at all, whether Aleksandar Vučić invited the Russian minister to come for a glass of conversation or Lavrov invited himself, and such an offer is never rejected in putinophile Serbia.

Zar je tako teško reći da je ubijanje i razaranje zlo, da treba biti na strani žrtve, a ne zločinca, da je to elementarna moralna obaveza svakog čestitog ljudskog bića. Razlikovati napadača i napadnutog - šta je tu tako komplikovano?

Uprkos napetostima i incidentima, stručnjaci i analitičari tvrde - sve dok se Ukrajina nastavlja braniti, nema prijetnje za Moldaviju

Putinova ideološka mašinerija već godinama zloupotrebljava ovaj praznik i sećanje na Drugi svetski rat kao instrument sveopšte militarizacije društva i pripremu za nove ratove. Nije ni čudo što se takve zloupotrebe dobro primaju u srpskom društvu.

U silnim geopolitičkim pričama, ekonomskim računicama, ispraznim pozivanjima na evropske vrednosti, u tom nepresušnom trućanju o interesima i ćaru – niko da se seti nečega mnogo važnijeg: da li želimo da budemo deo sveta koji se suprotstavlja agresorskom pokolju i pomahnitaloj tiraniji ili želimo da budemo deo sveta koji tiraniše, zlostavlja i ubija koga god poželi

Milorad Dodik zna da nije uputno izdati Putina. Međutim, onaj ko je jednom izdao one koji su ga etablirali na političkoj sceni u BiH, u stanju je isto ponoviti i sadašnjim „gazdama“. Zato danas za svaki slučaj, nekoliko “Despota” stražari ispred Dodikove rezidencije.

Vjerovatnost državnog udara može se povećati ako rat protiv Ukrajine postane nepopularan u Rusiji i ako Kremlj pretrpi velike poraze u Ukrajini. Ovom scenariju može pridonijeti i daljnje pogoršanje ekonomske situacije u samoj Rusiji.

Fizička udaljenost Bosne i Rusije ipak predstavlja nekakvu prepreku čak i za kremaljske nadljude, ruske trupe ne bi mogle tako lako da se iskrcaju na Balkan, pa će biti da Kalabuhov zapravo preti kako će ščepati svoju omiljenu babušku Milorada Dodika u ruke i njime raspaliti po Bosni dok je ne pretvori u zbirku ruševina na sprženoj zemlji. Nije Dušanka Majkić na početku ruskog upada u Ukrajinu uzalud podsećala i pretila.

Analiza novinara nezavisnog The Kyiv Independenta Olega Shukova o tome da li je i u kojoj mjeri moguć nuklearni rat između Rusije i Zapada.

Hapšenje i zlostavljanje demonstranata, zabrana slobodnih medija, proganjanje nezavisnih intelektualaca, etiketiranje kritičara režima kao stranih agenata, obespravljivanje građana, izolacija od sveta, zatiranje drugačijeg mišljenja, imperijalni snovi, nepriznavanje granica, upadanje u susedne zemlje – to su odlike države u kakvoj bi ogroman broj ljudi želeo da živi. Vučić se trudi iz petnih žila da nam priušti nešto slično, ali to očigledno nije dovoljno da zadovolji potrebe ropskih duša. Njih bi srećnim učinio samo status ruske gubernije.

Pitanje svih pitanja jeste koliko može biti održan ruski uticaj na Bosnu i Hercegovinu. Milorad Dodik želi zadržati status važnog ruskog faktora, Dragan Čović isto tako. Ostali dio političke scene misli da će uticaj Rusije nestati tek tako i da će Evropa i SAD odraditi sve ono što su oni propustili prethodnih godina, „spavajući“ dok su Dodik i Čović radili „svoj posao“.