Rusko-srpsko prijateljstvo: Vučićeva doktrina vrdanja

Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku pojavio se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, mada bi bilo bolje da se sakrio pod onaj kamen koji je prizivao pre nekoliko meseci i pravio se da je mrtav. Održao je govor pred gotovo praznom salom, mada bi mnogo bolje bilo da je ćutao. Predsednik se odao komediji zabune, umesto zasedanja Generalne skupštine UN prisnilo mu se da je na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke ili na nekoj sesiji u Centralnoj otadžbinskoj upravi Srpske radikalne stranke, pa je besedio u skladu sa zamišljenom publikom.

Za razliku od ostalih svetskih državnika zabrinutih zbog sudbine Ukrajine i Putinovih pretnji nuklearnim ratom, naš predsednik ima druge brige. Njemu je ruska agresija na Ukrajinu samo zgodna prilika da još jednom ponovi ko je najveća žrtva u svemiru i okolini. Nije teško pogoditi – upravo zemlja koja ima nesreću, doduše samoskrivljenu, da je on vodi. Ne zna Vučić ni za stid ni za sram, a kasno mu je da nauči, pa je mirno prozborio kako smo ”od mnogih govornika čuli priče o agresiji i narušavanju teritorijalnog integriteta Ukrajine”, ali da je sve to gotovo nevažno u odnosu na pravu tragediju koja je zadesila Srbiju.

Masno laganje praznih stolica

“Istina je da je prvi put narušen integritet jedne zemlje u Evropi kada je Srbija napadnuta, a da nije izvršila napad na bilo koju drugu suverenu zemlju”, izgovorio je Vučić mrtav hladan, a potom se žalio kako se to uporno prećutkuje, kako godinama postavlja pitanje “liderima mnogih zemalja – u čemu je razlika između suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine i suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, koji je grubo narušen, a čemu mnogi od vas daju međunarodno priznanje i legitimitet?”

Zaista deluje da nam se predsednik zabunio, jer ljudi kojima se obraća dobro znaju šta se događalo na Balkanu devedesetih. Nisu svetski lideri lobotomizovana srpska javnost, izložena na milost i nemilost nacionalističkim huškačkim medijima, pa da može svaka budala da im prodaje rog za sveću. Doduše, narečeni lideri ga nisu ni slušali, Vučić se obraćao praznim stolicama, ko zna, možda su mu one poverovale.

Vučić ide po svetu i – rečnikom Miloševićeve ratne propagande – “širi istinu o Srbiji”. Predsednik se i dalje drži narativa koji ga je odveo među radikale, po kojem Srbija nije učestvovala u ratovima devedesetih, nije bilo agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, nije bilo zločina nad Albancima na Kosovu, Srbija je apsolutno nevina, uprkos milionima dokaza. Na žalost prvog naprednjaka, ceo svet zna da pomenuta paralela nema veze s mozgom, te da se jedino može porediti politika socijalističko-radikalskog režima sa današnjom Putinovom zločinačkom agresijom. Propagandne priče o ugroženim Srbima u susednim državama kojima treba pomoći vojnom silom iste su kao današnje Putinove priče o ugroženim Rusima u Ukrajini kojima takođe treba pomoći ognjem i mačem. Razlika je samo u tome što su izvođači Miloševićevih radova pobili znatno manje Srba po susedstvu, nego što ruska vojska danas po Ukrajini ubija građana kojima je ruski maternji jezik.

Popularniji od Zelenskog

Malo je Vučiću bilo što se nalupetao na Generalnoj skupštini, nego je i svoj govor proglasio istorijskim, pričao je kako su ga nakon govora po hodnicima saletali šefovi misija najvažnijih zemalja sveta kako bi mu čestitali, jedva se iskobeljao iz gužve histeričnih obožavalaca. Ni to mu nije bilo dovoljno, njemu lagarija i blamiranja nikad dosta, nego je angažovao armiju partijskih botova da odu na YouTube i klikću na Vučićevu govoranciju do besvesti. Kad je ta akcija završena, Vučić je slavodobitno obznanio da je njegov govor bio duplo gledaniji od govora predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog. I za tu paranormalnu pojavu Vučić je imao objašnjenje: “Moj govor je izazvao pažnju zato što je drugačiji. Zato što se neko drznuo da kaže istinu”.

Jasno je da se predsednik obraća domaćoj publici, njegovi zombirani birači bi mu poverovali i da je popularniji od Boga i da je više stradao od Hrista, pa što mu ne bi poverovali i da je ceo svet zadivljen njegovim rečima i da je gledaniji od Zelenskog. I to u trenutku kad je pažnja čitavog sveta usredsređena upravo na Ukrajinu, a Zelenski jedan od najpopularnijih lidera u demokratskim zemljama širom planete. Nasedali su Vučićevi birači i na masnije laži. Pa ipak, pogubljenost i nesposobnost predsednika Srbije svakog dana postaju sve očiglednije, nikakva propaganda to više ne može da sakrije.

Politički paceraj

Vučića je zapalo da vodi zemlju u prelomnom istorijskom trenutku kakav se ne dešava često, možda jednom u trideset ili više godina. Sam je to tražio, čitavog života je uporno radio da se nađe na takvom mestu, ispunio je sve svoje mladalačke ambicije. Pre ruske agresije na Ukrajinu mogao je Vučić da balansira između različitih strana, da laže sve oko sebe, da se oslanja na ona Tadićeva četiri stuba spoljne politike (SAD, EU, Rusija, Kina), da od svake strane izvlači šta mu treba za opstanak na vlasti.

Od 24. februara ove godine takva sumanuta politika čardakovanja ni na nebu ni na zemlji više nije moguća. A Vučić jednostavno nije u stanju da sagleda realnost i da se s tim pomiri, niti je sposoban da donosi ozbiljne, državničke uloge. Prosto nije takav format ličnosti, on je muljator, šibicar, prevarant, a ne ozbiljan političar. Kao što gledamo već mesecima, nije u stanju ni da se menja: jednom radikal, uvek radikal.

Sličan prelomni trenutak dogodio se krajem osamdesetih, tada Vučić nije shvatio da je pao Berlinski zid, kao što to nije razumeo ni najveći deo političke scene Srbije. Danas, kada ponovo pada gvozdena zavesa, kada je neutralnost nemoguća, kada se može biti samo na strani žrtve ili na strani agresora – Vučić ponovo ne shvata šta se događa. On bi da Srbiju drži u stanju prividne neutralnosti u trenutku kad brojni svetski državnici na čelu sa Emanuelom Makronom jasno poručuju da danas biti neutralan znači biti na strani Rusije. Veći politički paceraj teško je čak i zamisliti, malo talentovaniji srednjoškolac bi lakše shvatio šta se događa i šta treba da radi.

Rusko-srpsko prijateljstvo

Razmere Vučićeve nedoraslosti došle su do maksimalnog izražaja na marginama zasedanja Generalne skupštine UN. Ministri spoljnih poslova Srbije i Ruske Federacije, Nikola Selaković i Sergej Lavrov, potpisali su pred kamerama Plan konsultacija dve zemlje za naredne dve godine. U trenutku kad istražitelji Ujedinjenih nacija podnose izveštaj u kojem dokumentuju jezive ratne zločine koje je počinila ruska vojska u Ukrajini, u prostorijama te iste organizacije naš ministar potpisuje dokument o saradnji sa jednim od glavnih stubova Putinovog zlikovačkog režima. Dok Lavrova svetski državnici izoluju kao pariju i deo zločinačke bande, naši političari mu hrle u susret. S jedne strane stoje sve države demokratskog sveta, ujedinjene u podršci Ukrajini, a s druge Srbija u društvu Belorusije i Severne Koreje. Zaista maestralan politički potez.

Dok je Selaković udarao paraf na našu sudbinu, Vučić se slikao sa ambasadorom Srbije u SAD-u Markom Đurićem kako u nekom njujorškom restoranu jednu boršč, tako naš predsednik zamišlja “suptilne” diplomatske poruke, čuo je da to postoji, pa je rešio da se i u toj disciplini oproba. A usput se sastao sa predsednikom Irana Ebrahimom Raisijem i zahvalio se Iranu “na doslednom stavu o nepriznavanju Kosova”. U trenutku dok u Iranu besne demonstracije protiv Raisijevog totalitarnog, teokratskog režima, a policija ubija na desetine mirnih demonstranata, uglavnom žene kojima je dozlogrdio teror. Vučićevom radikalskom srcu svakako su bliži totalitarni režimi poput ruskog i iranskog od demokratskog uređenja, ali bi posle tri decenije bavljenja politikom možda mogao da se pomiri s činjenicom da se Srbija geografski nalazi u Evropi, te da su male šanse da će se taj položaj menjati.

Nit’ se tera, nit’ se vodi

Potpisivanje dokumenta izazvalo je burne reakcije u Evropskoj uniji i SAD-u, oglasili su se brojni političari, dovodeći u pitanje evropski put Srbije. Viola fon Kramon je bila eksplicitna rekavši da je Srbija potpisala sporazum sa agresorom usred besnog rata i zapitala se: “Ili je to možda samo signal za nas da zamrznemo evropske pristupne pregovore jer ulazak u EU ne ide preko Moskve?“ Ambasador SAD-a u Srbiji Kristofer Hil je bio jasan: “U ovom trenutku niko ne treba ništa da potpisuje sa Rusijom, vrlo malo njih to čini. Osim onih jadnih regruta koji se mobilišu da idu u rat“. Potom je rekao da SAD traže od Srbije objašnjenje šta je ministar spoljnih poslova potpisao sa ruskim kolegom u Njujorku.

Na sve to Vučić ima da kaže samo sledeće: “Pustite nas ljudi da se snalazimo, da vrdamo, da radimo sve što možemo da sačuvamo Srbiju”. Tako je predsednik obznanio kojim se principom rukovodi u vođenju spoljne politike. Reč je o malo poznatoj doktrini vrdanja, znanoj i pod raznim narodskim izrazima kao što su “nit’ se tera, nit’ se vodi”, “nit’ si vino, nit’ si voda”, “da l’ sam poš’o il’ sam doš’o”, “ni riba ni meso”, “niti smrdi nit’ miriše”, “ni u goru ni u vodu”, “ni tu ni tamo”. Sve navedene fraze ukazuju na stanje besciljnosti, neodređenosti, batrganja, lutanja, nesuvislosti, izgubljenosti. Tako izgleda politika koju vodi Aleksandar Vučić, uz masovnu podršku birača i dobrog dela opozicije. A kuda će nas to odvesti takođe se vidi iz ovih kolokvijalnih izraza. Ni tamo ni ovamo, dakle – nigde.

(zurnal.info)