Ruganje žrtvama fašizma: Deveti maj, Dan poraza

Dan pobede nad fašizmom se u Srbiji doživljava kao savršena prilika za brukanje koju nipošto ne treba propustiti. Zvaničnici se iz godine u godinu trude da temeljno obesmisle ovaj svetli dan, što im svaki put polazi za rukom. Treba ih i razumeti, oni ionako baštine onu drugu tradiciju koja je 9. maja 1945. godine poražena, ali su silom prilika primorani da proslavljaju praznik pobedničke strane. Velika je to nevolja i muka duhu kad ti je intimni heroj Ratko Mladić, a moraš da glumiš antifašistu. 

Prošle godine su zaista briljirali, dali su sve od sebe da popljuju sve srpske antifašističke tradicije i da se narugaju žrtvama nacizma. Na zvaničnoj državnoj proslavi Dana pobede u Narodnom pozorištu smenjivale su se Titove i Dražine fotografije, a glumci su recitovali Desanku Maksimović, Branka Miljkovića i Stevana Raičkovića, miksujući ih sa ljotićevskim pesmama. Ni to nije bilo dovoljno radikalno organizatorima ove sramotne parodije, već su nastavili da se brukaju kad je otkriveno da su pesme fašističkih saradnika bile sastavni deo programa za obeležavanje pobede nad fašizmom. 

Istoričar Dejan Ristić, član komisije koja je odobrila scenario proslave, mrtav hladan je pesme Ljotićevih dobrovoljaca pripisao velikom pesniku Momčilu Nastasijeviću koji nije bio u mogućnosti da se brani, jer je umro još pre Drugog svetsog rata. Osim kratke bure u javnosti, skandal nadrealnih razmera nije izazvao nikakve posledice. Ristić je adekvatno nagrađen za neuspeo pokušaj falsifikata, nadležni su ga postavili na odgovarajuću poziciju, na funkciju direktora Muzeja žrtava genocida. Istih onih žrtava fašizma kojima se narugao uz malu pomoć ljotićevskih stihoklepaca i autora scenarija Đorđa Pavlovića, umetničkog direktora Filharmonije mladih “Borislav Pašćan”.

Uvoz ruskih novotarija

Dve godine ranije tadašnji ministar vojni Aleksandar Vulin uvezao je iz Putinove Rusije model obeležavanja Dana pobede, pa je tako Besmrtni puk 9. maja 2019. šetao po mnogim srpskim gradovima. Sasvim logičan potez, pošto Srbija nema nikakve tradicije borbe protiv fašizma kojih bi se vredelo sećati, prinuđeni smo da kopiramo ruske novotarije. Nikada nije bilo sedmojulskog ustanka, nikada nije bilo partizana i NOP-a, nikada u Srbiji nije postojala Užička Republika, prva oslobođena teritorija u porobljenoj Evropi. A Koča Popović, Đorđe Jovanović, Stevan Filipović, Đuka Dinić, Oskar Davičo, Darinka Radović, Vlado Zečević, Ratko Mitrović i hiljade drugih antifašista očigledno nisu istorijske ličnosti, nego likovi iz bajke. 

Ni brisanje sopstvene partizanske tradicije i njeno zamenjivanje ruskim falsifikatom nije bilo dovoljno radikalno Vulinu & vulinčićima, već su u Nišu na čelo Besmrtnog puka postavili Vladimira Lazarevića, osuđenog ratnog zločinca. Antifašističku povorku predvodio je nekadašnji komandant Prištinskog korpusa koji je osuđen na 14 godina robije jer je bio pomagač udruženog zločinačkog poduhvata. Odgovoran je za masovno proterivanje Albanaca s Kosova, a u njegovoj zoni odgovornosti civili su ubijani, ubacivani u hladnjače, prevoženi po Srbiji i zakopavani u masovne grobnice. Ima li primerenije ličnosti za proslavu Dana pobede nad fašizmom?

Povorka ruske ambasade

Lestvica sumanutosti je prethodnih godina visoko postavljena, delovalo je da se dalje naprosto ne može, revizionistička kreativnost ipak ima granice. Međutim, ne treba potcenjivati ovdašnje pobednike nad antifašizmom, pogotovo kad im aktuelni događaji idu na ruku. Ove godine nije na delu samo presađivanje putinovske fešte na domaće tle, već su srpski zvaničnici pribegli i autsorsovanju. Za organizaciju povorke Besmrtni puk povodom obeležavanja Dana pobede nad fašizmom bila je zadužena Ambasada Ruske Federacije u Beogradu. Ambasador Aleksandar Bocan Harčenko i njegova svita pozvali su par dana pre praznika građane da im se pridruže u šetnji beogradskim ulicama i polaganju venaca na Groblju oslobodilaca Beograda i pred Spomenikom sovjetskim veteranima na Avali.

Građani su se u velikom broju odazvali bratskom pozivu, pa je tako šarena povorka prošetala beogradskim ulicama, usput blokirajući saobraćaj, što je valjda pravo na koje imaju ambasade svih država u ovoj nesrećnoj zemlji. Umesto osuđenog ratnog zločinca na čelu Besmrtnog puka našao se neosuđeni ratni zločinac Vladimir Vladimirovič Putin, doduše samo u obliku kartonske replike, pošto je original bio zauzet sličnom farsom u Moskvi, te rukovođenjem istrebljivačkog agresorskog rata u Ukrajini. Osim džinovske fotografije ruskog hazjajina, iz povorke je štrčalo i orijaško latinično slovo “Z”, ta svastika našeg doba, kao sasvim primeren simbol za proslavu pobede nad njenim pretkom kukastim krstom.

Naprednjački funkcioneri su napadno izostali sa ovog skupa, tu su bili samo dežurni putinofili u vidu ministra bez portfelja Nenada Popovića, direktora "Srbijagasa" i funkcionera Socijalističke partije Srbije Dušana Bajatovića, te funkcionera prividno opozicionih Dveri Ivana Kostića. Okupljeni ljubitelji kremaljskog diktatora nosili su ruske zastave i uzvikivali prigodne antifašističke parole "Živela Rusija" i "Živeo Putin". U trenutku dok ruska vojska satire ukrajinske gradove i sela, ubija civile, masakrira žene, decu i starce, ambasada te države mirno organizuje povorku u čast pobede nad fašizmom. Dok Putinovi vojnici ubijaju, pljačkaju i siluju, dok se svako malo otkrivaju nove masovne grobnice – ovdašnji pomahnitali putinofili navodno proslavljaju antifašistički praznik.

Ruganje starim i novim žrtvama

Ambasador države čiji zvaničnici govore o brisanju Ukrajine sa mape sveta, čiji propagandisti otvoreno najavljuju genocid nad Ukrajincima – u Srbiji je pogodna ličnost za organizovanje proslave jubileja. Ruski opozicionari, disidenti i kritičari režima svoju zemlju odavno nazivaju “fašistička Rusija”, ispunjeni tugom i očajem zbog užasa u koji su kremaljski moćnici pretvorili njihovu domovinu, a srpske vlasti se pretvaraju da je Rusija i dalje na strani antifašizma i dozvoljavaju Bocan Harčenku da se malo naruga žrtvama, i onim iz Drugog svetskog rata i ovim današnjim. 

Umesto ogromne fotografije Vladimira Putina, učesnici Besmrtnog puka su mogli da ponesu slike razorenog i spaljenog Marijupolja, to bi bio mnogo primereniji rekvizit. Mogli su da uveličaju i fotografije pobijenih civila koji leže po ulicama Buče, ili fotografije šezdesetak masakriranih tela iz škole na istoku Ukrajine koju su Rusi bombardovali samo dan uoči 9. maja, valjda kao najavu proslave. Ako im je to malo, pošto ovdašnjim putinofilima smrti i mrtvih nikad dosta, mogli su da ponesu i slike onih 600 pobijenih civila iz pozorišta u Marijupolju koje je ruska vojska pobila u vazdušnom napadu. 

Ako im je to previše radikalno, mogli su da prikažu samo džinovski natpis “Deca” ispisan na betonu pored pozorišta, koji je isprovocirao Putinove borce protiv nacizma, pa su prosto morali da bace bombu. Mogli su da zamole rusku braću da im pozajme neke ratne trofeje samo za ovu priliku, pa da beogradskim ulicama prošpartaju prteći ukrajinske frižidere, televizore, mašine za pranje sudova, kompjutere, nameštaj i veš-mašine koje su ruski vojnici oslobodili i denacifikovali. Naravno, ništa od ovoga nije moguće, to bi unelo malo istine i činjenica u besramnu farsu, a tim dvema retkim pojavama strogo je zabranjeno pojavljivanje kako ne bi uznemiravale javnost. Postoji mogućnost i da su istina i činjenice osnovna obeležja nacizma, bar sudeći po kremaljskoj propagandi.

Proslava pobedomanije

Za razliku od Srbije, u Poljskoj ruskom ambasadoru Sergeju Andrejevu ne pada na pamet da organizuje nekakve besmrtne pukove, a ni pokušaj da položi vence na vojno memorijalno groblje sovjetskih vojnika u Varšavi nije mu baš dobro prošao. Antiratni aktivisti su tom prilikom ambasadora, njegovu suprugu i grupu diplomata polili crvenom bojom koja simbolizuje ukrajinsku krv koju Rusija proteklih meseci nemilice proliva. Ako su predstavnici Rusije već krvavi do balčaka, red je da to postane i očigledno. U Srbiji nije bilo ovakvih incidenata, jer se ruski zvaničnici ovde osećaju kao svoji na svome, takoreći kao da su u ruskoj guberniji.

Srbija je ove godine potonula još dublje povodom Dana pobede nad fašizmom, praznika koji je u našoj zemlji izgubio svaki smisao. Pridružili smo se Rusiji u njenom osobenom načinu proslavljanja ovog značajnog datuma koji predstavlja čist falsifikat. Ono što Putinovi poslušnici tog dana obeležavaju nema više nikakve veze sa porazom fašističke ordije u Drugom svetskom ratu. Devetog maja Kremlj ne slavi Dan pobede, nego Dan pobedobesija. Kako piše Milan Subotić u knjizi “Napred, u prošlost”, ovu reč je još 2005. godine skovao profesor Sankt-Peterburške duhovne akademije, protojerej Nikolaj Mitrofanov, “kritikujući proslavu šezdesetogodišnjice Pobede”. Neologizam se prevodi kao pobedomanija, ali može se prevesti i opisno – posednutost zlim duhom pobede. 

“Danas je pobedomanija osnova unutrašnje kohezije režima, osnova sakralnog državnog mita. To je jedino istinito učenje i zaštita od teškog razgovora o prošlosti i budućnosti. To je odricanje od prerade traume, ’planska mera’ umesto živog pamćenja. To je trijumf agitpropa, opravdavanje prošlih i sadašnjih zločina…”, navodi Subotić tekst sa internet stranice na kojoj se kritički promišljaju proslave Dana pobede. Putinova ideološka mašinerija već godinama zloupotrebljava ovaj praznik i sećanje na Drugi svetski rat kao instrument sveopšte militarizacije društva i pripremu za nove ratove. Nije ni čudo što se takve zloupotrebe dobro primaju u srpskom društvu. Ako smo nešto usavršili proteklih decenija, to je korišćenje istorije zarad opravdavanja zločina, kako onih iz četrdesetih, tako i onih iz devedesetih godina prošlog veka. 

(zurnal.info)