Srbija pred izborom: Na strani ukrajinskih žrtava ili Putinovih ubica

U poslednje vreme jedno pitanje dominira srpskom javnom scenom: Da li će Srbija uvesti sankcije Rusiji? Nije reč samo o jednoj političkoj odluci koju će vlast u Srbiji (srpski: Aleksandar Vučić) morati da donese pre ili kasnije, već o biranju puta kojim će ići ova zemlja u budućnosti. Evropa ili Rusija, Brisel ili Moskva, demokratija ili autokratija, priključivanje zapadnom svetu ili truljenje u izolaciji, saveznik evropskih država ili Putinova produžena ruka na Balkanu – to je izbor koji stoji pred našom zemljom.

Srbija već dugo vodi politiku koja bi se najpreciznije mogla označiti izrazom „ni tamo, ni ovamo“. Vladajuća kasta bi zvanično htela da uvede Srbiju u Evropsku uniju, ali ne bi baš da ispunjava te proklete standarde, pogotovo u oblasti vladavine prava, slobode medija, nezavisnosti sudstva, borbe protiv korupcije, jer u tom slučaju ne bi mogla da tretira državne resurse kao privatnu prćiju, a čemu onda uopšte bavljenje politikom. Jesmo mi zvanično za tu demokratiju, lične slobode i prava, ali svoju kuću uređujemo ugledajući se na kremaljski model koji sistematski zatire sve pobrojane vrednosti. A ni Orbanov model nije za bacanje, već za oponašanje.

Muljanje i petljavina

U principu smo deo Evrope, čisto geografski, ali nam je srcu draga Kina s kojom je mnogo lakše sklapati ugovore nepovoljne po građane, ali izrazito lukrativne po privilegovane foteljaše. Od Evropske unije rado primamo donacije, ali zato lojalni mediji satanizuju Evropu i čitav Zapada iz dana u dan, a Putinov diktatorski režim uzdižu u nebesa nebrojenim panegiricama i nadahnutim odama. Evropska unija je navodno naš jedini cilj, ali je istovremeno samo jedan od četiri stuba naše spoljne politike, ostala tri su SAD, Kina i Rusija. Toliko smo bitni i neupitni da bez oslonca na četiri velike svetske sile ne možemo da zamislimo život, na manje jednostavno ne pristajemo. I nije to od juče, doktrina o četiri stuba potiče još iz vremena Borisa Tadića, Vučić ju je oberučke prihvatio i dodatno nadogradio, vodeći Srbiju u nigdinu.

U suštini se ne radi ni o kakvoj politici, već o zamajavanju zapadnih partnera, kupovini vremena, tradicionalnom muljanju i sličnim petljavinama. Od evropskih vrednosti poštujemo samo evro, ako je moguće u što većim količinama, neka Evropa plaća naš lažni evropski put, a mi ćemo za to vreme stvarati autokratiju u kojoj se za sve pita samo jedan čovek, od izgradnje puteva do uvođenja fiskalnih kasa za ulične prodavce. Sve je to lepo funkcionisalo godinama, do 24. februara kad je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu i počela da sprovodi kampanju spržene zemlje, spaljenih gradova i masovnih grobnica za civilno stanovništvo, pogotovo ono koje govori ruski jezik.

Izvlačenje ispod kamena

Iako je nevoljna za izlazak na svetlost dana i polaganje računa, za jasno opredeljenje kojem će se privoleti carstvu – demokratskom ili tiranskom i agresorskom, Srbija je prinuđena da se iskobelja ispod onog kamena gde ju je Vučić sakrio i da konačno kaže šta želi. Naravno, da se pita samo domaća vlastela, nikakvog opredeljivanja ne bi bilo, već bi se sve nastavilo po starom. Malo lažeš Brisel i Vašington, malo više šuruješ s Putinom, otvaraš širom vrata Kini, a usput pretiš komšijama i destabilizuješ Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Kosovo, malo za svoj, a malo više za Putinov račun. 

Međutim, ta vremena zaluđivanja i zamajavanja su prošla, Putin ih je definitivno poslao u ropotarnicu istorije tako što je genocidnim pohodom na Ukrajinu ujedinio demokratske zemlje sveta, a time i Srbiju stavio pred konačnu odluku na koju će stranu krenuti sa raksrsnice na kojoj tihuje još od ubistva premijera Zorana Đinđića. U podsticanje srpskih vlasti da pođu u željenom smeru uključio se čitav niz američkih dužnosnika. Za samo nekoliko dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao je sastanke sa ambasadorom SAD-a u Srbiji Kristoferom Hilom, grupom američkih senatora i pomoćnicom državnog sekretara SAD-a za evropska ievroazijska pitanja Karen Donfrid.

Nije bilo zvaničnih saopštenja sa tih sastanaka, a Vučić je najavio da će se obratiti javnosti, pa je potom malo odložio to obraćanje. Bez obzira na sastanke iza zatvorenih vrata, jasno je šta je bilo na meniju: štap, šargarepa, zavrtanje ruke, izvođenje srpskog foliranta na čistac. Bivši ambasador SAD-a u Srbiji Kameron Mantereksplicitno je objasnio šta je suština ovih učestalih diplomatskih aktivnosti, te šta se očekuje od Srbije: “Potrebno je da odlučite kakva država želite da budete… Autoritarna - koja se obračunava sa medijima, bezopozicije i suštinski saglasna sa bezrazložnim i neopravdanim napadom Rusije na Ukrajinu... Ili želite da živite evropski život? To je izbor koji građani Srbije i njegovo rukovodstvo treba da naprave. Ako ne uspeju, mislim da ih niko neće kazniti. Jednostavno će biti zaboravljeni”.

Muka za radikala, nevolja za naprednjaka

Kratko i jasno. Zaboravljeni znači prepušteni sami sebi, lišeni pomoći Evropske unije koja je do sada Srbiji dala četiri milijarde evra razvojne pomoće, lišeni predpristupnih fondova, investicija. Nema sumnje da bi u tom slučaju došlo do ekonomskog kolapsa, jer najveći deo trgovinske razmene otpada na zemlje Evropske unije, oko dve trećine izvoza ide u Evropsku uniju, sa EU je povezano 24.000 srpskih kompanija u kojima radi oko 900.000 radnika. Osim finansijske propasti, to znači da bismo bili izolovani od sveta, onemogućeni da putujemo, ostavljeni da trulimo i koprcamo se u sopstvenom jadu i bedi, totalno dezorijentisani, bez ikakve ideje kuda idemo i čemu stremimo. Osim ako to nije onaj stari, miloševićevski savez sa Rusijom i Belorusijom koji je i onomad bio urnebesan, a danas je naprosto čista besmislica i budalaština.

U situaciji koja ne trpi dvosmislenosti i prenemaganja, Vučić se i dalje ponaša po starom, ali mu vreme polako ističe a manevarski prostor opasno sužava. U intervjuu za “Financial Times” nedavno je izjavio da Beograd neće "izabrati stranu", uprkos pritiscima iz Evrope i SAD-a. Odugovlačiće sa formiranjem nove Vlade, navijaće da se rat u Ukrajini što pre završi, migoljiće se koliko god bude mogao kako bi izbegao ono što se izbeći ne može – jasno i glasno opredeljivanje na kojoj je strani Srbija i kuda ide. 

Pritom je samom sebi napravio problem, jer je Srbiju pretvorio u Putinovog trojanskog konja, a široku javnost je zatrovao kremaljskom propagandom koju njegovi mediji rafalno ispaljuju već godinama. Ali, čak i da je javnost drugačije nastrojena, jasno je da Vučiću nipošto ne odgovara suštinsko približavanje Srbije Evropskoj uniji, kao ni minimum uljuđivanja i uređenosti, jer čak i najmanji demokratski dašak preti da uzdrma njegovu autokratsku vlast. Ništa Vučiću nije tako strano kao evropske, demokratske vrednosti, a drugog puta nema na vidiku. Muka živa i za radikala i za naprednjaka, svejedno koja mu je politička inkarnacija trenutno srcu bliža.

Zaboravljena moralna obaveza

Teku nagađanja šta će predsednik učiniti, da li će uvesti sankcije Rusiji ili ipak neće, računaju se dobici i gubici u oba slučaja, svakog dana analitičari analiziraju, a novinari prenose izjave ovih i onih, probudila se i opozicija pa jedan deo forsira sankcije, mada je to trebalo učiniti pre izbora i prestati najzad sa promašenim kalkulacijama i sitnim šićardžijstvom. Hladno i proračunato se govori o koristi i šteti potencijalne odluke, raspravlja se da li su sankcije samo simboličan čin, poteže se večno i besmisleno pitanje Kosova pomoću kojeg nam je Putin “zabio nož u leđa”, pa bismo zato možda i mogli da baćuškama udarimo čarlamu, tabloidi se okreću kako vetar duva, čas su srcem i dušom sa ruskom armijom u Ukrajini, čas pripremaju publiku na eventualni politički zaokret. Plaše se građani sankcijama koje bi zapadni svet uveo Srbiji, to se nudi kao opravdanje za eventualne sankcije Rusiji, i sve u tom trgovačkom stilu.

U celoj toj halabuci nedostaje samo jedna stvar, ona najvažnija: elementarna empatija sa Ukrajincima koji pate i stradaju pod zločinačkom agresijom ruske vojske koja je iz čista mira upala u njihovu zemlju i više od dva meseca satire bez milosti sve pred sobom. Niko da se seti kako je osnovna ljudska, moralna obaveza biti na strani nevine žrtve, a protiv zlikovaca, ubica i marodera. 

U silnim geopolitičkim pričama, ekonomskim računicama, ispraznim pozivanjima na evropske vrednosti, u tom nepresušnom trućanju o interesima i ćaru – niko da se seti nečega mnogo važnijeg: da li želimo da budemo deo sveta koji se suprotstavlja agresorskom pokolju i pomahnitaloj tiraniji ili želimo da budemo deo sveta koji tiraniše, zlostavlja i ubija koga god poželi, a usput preti nuklearnim ratom i nestankom čitavog čovečanstva. To je izbor pred kojim Srbija zapravo stoji, ali se bojim da je odavno proćerdana šansa za odabir ispravne opcije. Na toj raskrsnici Srbija je skrenula u pogrešnom smeru još devedesetih godina prošlog veka, uvrstivši se dobrovoljno u zločince, ubice i pljačkaše. I još se nije odrekla svog sramnog zločinačkog nasleđa. 

(zurnal.info)