Putinov izaslanik Švidkoj u Beogradu: Minobacačka kulturna politika

Proteklih dana u Beogradu je boravio Mihail Švidkoj, specijalni predstavnik predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina za međunarodnu kulturnu saradnju. Tokom prijateljske posete izaslanik ruskog diktatora imao je niz sastanaka na najvišem državnom nivou. Švidkoj se sastao sa ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem, ministarkom kulture Majom Gojković, ministrom obrazovanja Brankom Ružićem, gradonačelnikom Beograda Aleksandrom Šapićem, rukovodstvom Narodnog pozorišta u Beogradu i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, kao i s predstavnicima Beogradskog univerziteta. Zvanični razlog njegove posete su dogovori o velikim projektima srpsko-ruske kulturne saradnje.

O tim susretima, dogovorima i pregovorima javnost nije saznala ništa od pomenutih institucija, one se prave da nikakvih razgovora nije bilo, kao da krišom sarađuju sa Rusijom, valjda zato što je dotična proglašena za državu koja sponzoriše terorizam, a u poslednje vreme nije baš na dobrom glasu, jer njena vojska pokušava da pretvori susednu Ukrajinu u sprženu zemlju.

Međunarodna saradnja

Srećom, tu su proruski mediji kao što su “Večernje novosti” i Sputnjik koji su javnost obavestili da je nekadašnji ministar kulture Rusije, a sadašnji predsednik međunarodnog pozorišnog festivala "Čehov" uopšte boravio u Srbiji i o čemu je razgovarao sa predstavnicima naše male, ali ponosne gubernije. Švidkoj je najavio osnivanje filijale Ermitaža u Beogradu, Šapić je predložio osnivanje radne grupe koja bi našla adekvatno zdanje za izložbeni prostor, a „Gaspromnjeft“ je zainteresovan za sponzorisanje projekta. To je ona firma što se nalazi pod sankcijama, poseduje pedeset posto vlasništva u NIS-u koji su mudri srpski državnici prodali Rusiji za semenke i kikiriki, i tako stavili Srbiju u položaj energetske zavisnosti od Putinovog režima.

Švidkoj je rekao i da se sreo sa nastojateljem Hrama Svetog Save, vladikom Stefanom, pa su razmotrili saradnju u sferi duhovne kulture. Sreo se i sa Milošem Latinovićem, direktorom Bitef teatra i Bitef festivala, pa su “razgovarali o mogućnosti uspostavljanja dijaloga između Bitefa i festivala ‘Čehov’, koji bi mogao da obuhvati i razmenu predstava”.

Zborio je Putinov specijalni predstavnik i o isprepletanosti ruske i srpske kulture, duhovnim vezama, nacionalnom identitetu koji se oslanja na veru pravoslavnu, kao i o specifičnosti ruske kulture koja se ogleda u tome što “ona neustrašivo pokazuje čoveku čoveka”. Kako lepo reče Švidkoj, pozivajući se valjda na Pavlovljevu teoriju odraza, tako drugu tovarišču Džugašviliju: “Kada čitaš roman ili gledaš pozorišne predstave, to je kao odraz u ogledalu”. Putinov izaslanik je nadahnuto besedio i o ruskoj književnosti, rekavši da je njena karakteristika “što je prožeta izuzetnim saosećanjem prema čoveku i svetu”.

Minobacačka kulturna politika

Dok je Putinov emisar ćakulao o ovim lepim, uzvišenim temama u okviru specijalne kulturne operacije, njegov gazda Putin je nastavio sa svojim uobičajenim poslom: ubijanjem ukrajinskih civila i satiranjem kulturnih spomenika. Rušilačka akcija se ne odvija baš po zacrtanom planu, ali ne može se reći da razbojničkoj vojsci ne polazi za rukom da postigne bar deo svojih varvarskih ciljeva. Prema poslednjem UNESCO-vom izveštaju od 23. januara 2023. godine, u Ukrajini je razoreno ili oštećeno 236 kulturna objekta, od toga: 105 verskih objekata, 18 muzeja, 83 zgrade od istorijskog i/ili umetničkog značaja, 19 spomenika i 11 biblioteka. O tom obliku međunarodne saradnje između granata i crkava, između raketa i biblioteka Švidkoj ni reč nije proslovio u Beogradu.

Nije bilo nikakvog razloga da se gost iz Rusije usteže i prećutkuje učinke ruske minobacačke kulturne politike u susedstvu, naprotiv. Nije našim državnim činovnicima stran takav oblik međunarodne saradnje, ovi s kojima se susretao mahom su članovi i funkcioneri partija koje su sličnu vrstu kulturne delatnosti praktikovale tokom devedesetih godina prošlog veka, a neki od njih su i tada bili na visokim položajima. U okviru specijalne međunarodne kulturne saradnje srpske snage su tih godina srušile nekoliko stotina džamija u BiH, nastojeći da izbrišu svaki trag postojanja jedne kulture. Nisu bili naši artiljerijski kulturni pregaoci gadljivi ni na razaranje svetovnih memorijala. Njihov najveći umetnički domet bilo je granatiranje sarajevske Vijećnice i pretvaranje većeg dela bibliotečkog fonda u pepeo.

Usput su kulturni SMB-delatnici razvaljivali i domove kulture, spomenike, mostove, zaštićena kulturna dobra, sve što bi im palo pod ruku i granatu. Razarali su i čitave gradove, na primer Vukovar, uništavali kulturnu baštinu Dubrovnika i mnogih drugih gradova širom bivše Jugoslavije.

Kultura smrti, uništenja i nihilizma

Nisu pošteđeni ni spomenici posvećeni žrtvama fašizma, što je i logično, budući da su rušitelji bili ideološki kudikamo bliži ubicama nego ubijenima. Tako je stradao, na primer, Spomen-park Dudik u okolini Vukovara, delo arhitekte Bogdana Bogdanovića, kompleks podignut u čast 455 nevinih žrtava kvislinške NDH.

O tome je Bogdanović govorio u jednom intervjuu: “U Vukovaru je, nažalost, teško oštećen, praktično uništen spomenik na Dudiku. Stradao je, po svemu sudeći, od srpskih minobacača. Branioci srpskih sela ruše spomenik ubijenim Srbima iz prošlog rata! Govorim to s olovom u otežanoj duši jer mi je to jedno od najlepših dela. (…) Ali, nemam prava da sebe sažaljevam kada znam da je u tom istom Vukovaru stradao jedan ceo korpus starog baroknog dvorca, zgrade izuzetne lepote, koju je gradio daleko veći majstor od mene. Stražno je. Kao da ruše mene, moj zanat, moje učenike. To je ravno osećanju da neko vaš gine, a vi ste nemoćni. (…) Težak je osećaj kad čovek vidi da se razara nešto što je slagano vekovima, što predstavlja govor tih vekova, smisao postojanja. Čijom voljom? Nedotupavih i neukih vojaka koji oduvek smatraju da u kulturi ima mnogo mekuškog i suvišnog”.

Kao što se da videti iz priloženog, ruska vojska danas po Ukrajini sprovodi istu kulturnu politiku kakvu su srpske snage onomad realizovale po susednim zemljama. Ista je to kultura smrti, uništenja i nihilizma, mada bi Švidkov i u tim varvarskim aktima verovatno mogao da pronađe prožetost “izuzetnim saosećanjem prema čoveku i svetu”. Mada se mora priznati da je u jednoj stvari u pravu, ruska kultura zaista “neustrašivo pokazuje čoveku čoveka”, i to tačno 11 meseci. Pokazuje zatečenom, zabezeknutom čoveku kakvo čudovište čovek može da napravi od sebe kad se pokori neljudskoj ideologiji rašizma.

Ubijanje kulturnih delatnika

Ne zaustavljaju se mnogobrojni uniformisani izaslanici predsednika Putina samo na razaranju materijalne kulturne baštine u Ukrajini, već podjednaku pažnju poklanjaju i stvaraocima kulture, umetnicima iz najrazličitijih oblasti. U okviru međunarodne kulturne razmene ruski poslenici su mnoge umetnike poslali na onaj svet: baletskog igrača Artjoma Dacišina, glumca Pašu Lija, pozorišnu i televizijsku glumicu Oksanu Šveć. Ruski okupatori oteli su pesnika i pisca za decu Volodimira Vakulenka u blizini Izjuma, a potom su ga ubili u regionu Harkova. Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su nakon oslobođenja, u grobu broj 319.

U okupiranoj Buči živela je 84-ogodišnja slikarka Ljubov Pančenko, izolovana od svih. Bez hrane i lekova nekako je preživela okupaciju, ali je bila potpuno iscrpljena od gladi. Pronašli su je i odveli u kijevsku bolnicu, gde su se lekari borili za njen život mesec dana, ali nisu uspeli da je spasu. “Ono što smo videli u bolnici bio je kostur prekriven kožom“, rekla je šefica Muzeja ukrajinskog disidentskog pokreta šezdesetih Olena Lodzinska koja je posetila slikarku. Ruski okupatori su je umorili glađu. U Buči je ubijen i Oleksandr Kisliuk, prevodilac Aristotela, Ksenofonta, Tacita, svetog Justina Filozofa i Tome Akvinskog.

Grobari kulture i stvaralačke delatnosti

U okupiranom Hersonu ruski vojnici ubili su na kućnom pragu Jurija Kerpatenka, dirigenta Muzičkog i dramskog teatra „Mikola Kuliš“ i kamernog orkestra Hileja. Kerpatenko je odbio da diriguje orkestrom na svečanosti koja je trebalo da predstavi iluziju „mirnog“ suživota u okupiranom Hersonu, povodom 1. oktobra, Svetskog dana muzike. Drugačije rečeno, ubijen je jer nije pristao na međunarodnu kulturnu saradnju koju propagira okupator.

Ubijeni su i mnogi drugi ukrajinski kulturni poslenici, samo zato što su Ukrajinci. Mihail Švidkoj je to zaboravio da pomene u razgovorima sa beogradskim političarima i kulturnjacima. Nije bilo razloga da se stidi i usteže, nisu to teme strane našem čoveku, dovoljno je podsetiti na Karima Zaimovića.

Dok Putinovi naoružani predstavnici sa ukrajinskim glumcima i rediteljima razmenjuju vatru, njegov predstavnik bi da razmenjuje predstave sa Bitefom. Dok ukrajinske gradove pretvaraju u modele za slike Ota Diksa ili Franciska Goje, u Beogradu bi da otvaraju filijalu Ermitaža. Dok neki Putinovi izaslanici ubijaju i ruše, drugi se šetkaju po vazalnim zemljama i brbljaju o slavnoj ruskoj kulturi. Niko Švidkoja nije obavestio da je ruska kultura ubijena i spaljena, a da se njen krvnik nalazi u Kremlju, odakle mirno organizuje i nadzire pokolj i apokalipsu. Njegov službenik uzalud truća o ruskim klasicima i duhovnosti. I on i njegov gazda su smrtni neprijatelji i grobari svake kulture i stvaralačke delatnosti. 

(zurnal.info)