Halucinacije lažnih patriota: Ne daju Kosovo, a ne znaju šta bi s njim

Čim se pojavila vest o francusko-nemačkom predlogu za Kosovo, u srpskoj javnosti je pokrenut još jedan talas odbrane svete srpske zemlje. Takav običaj vlada kod nas, čas branimo svetinje u Crnoj Gori, čas brinemo za status manjeg entiteta u Bosni i Hercegovini, onda nam pažnja skrene na susednu Hrvatsku, pa se vrati na Kosovo, i tako u krug. Lako je nama, sve probleme u Srbiji smo rešili, tu nema više šta da se radi, pa možemo mirno da se posvetimo rešavanju otvorenih pitanja u susednim zemljama. A ostatak sveta neka se pripremi za naš nadnaravni talenat za uređivanje društva i države.

Francusko-nemački predlog je u međuvremenu prekršten u evropsko-atlantski plan za Kosovo, što će reći da su iza njega stale i cela Evropska unija i Sjedinjene Američke Države. Plan nije zvanično objavljen, ali su mediji došli u posed različitih verzija. Kako god se okrene, suština je u tome da se Srbija i Kosovo neće međusobno ometati u spoljnim poslovima kao što je učlanjivanje u međunarodne organizacije, dakle reč je o koraku ka trajnom miru i obuzdavanju svakog potencijalnog konflikta.

Agresija Rusije na Ukrajinu dovela je do turbulentnih promena u svetu, do stvaranja novih podela i konsolidacije međunarodne zajednice. Zapadnom svetu se žuri da zapuši svaku rupu gde Kremlj ima uticaja, da spreči izbijanje nekog novog sukoba koji bi Vladimiru Putinu išao na ruku, jer bi skrenuo pažnju EU i SAD-a sa razaranja Ukrajine, usporio doturanje vojne i svake druge pomoći Ukrajincima i poboljšao poziciju Rusije. Otuda utisak da se zapadnim izaslanicima žuri da reše odnose Kosova i Srbija, te da čitavu stvar prelamaju preko kolena.

Nacionalno jedinstvo

Raspravljalo se dva duga dana o Kosovu u Narodnoj skupštini. Bilo je tu svega, od međusobnog koškanja poslanika i situacija na ivici tuče, preko takmičenja u tome ko više voli i ceni haškog osuđenika Vladimira Lazarevića, pa do večnog okršaja ko je veći Srbin, kome je više stalo do Kosova, ko ga uspešnije i bolje brani.

Nadgornjavali su se mahom predsednik Aleksandar Vučić i njegovi naprednjaci sa desnom opozicijom, Zavetnicima, Dverjanima, Novim DSS-ovcima, mada ni ostatak opozicije nije pokazivao suštinsko razmimoilaženje sa zvaničnom verzijom nacionalne mitologije. Glasovi razuma ostali su u izrazitoj manjini, kao što je kod nas red i običaj.

Vlast i bezmalo cela opozicija se slažu da je Kosovo Srbija (bez obzira na realno stanje na terenu), da je preambula Ustava istinit dokument a ne puka fikcija, da ne treba pristati da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija i da nikada ne treba priznati kosovsku nezavisnost. Za gotovo čitavu političku scenu Kosovo je srce Srbije koje se nekim čudom, neznano kako i zašto, greškom našlo van matice, ali to je tek privremeno stanje, a zadatak naše i svih budućih generacija je borba svim sredstvima da Kosovo ponovo postane deo Srbije.

Elite u klin, građani u ploču

Porazno je gledati kako ljudi koje smo izabrali da se bave uređivanjem ove države unisono neguju pogubnu iluziju koja nas je sve skupo koštala, postižući zavidan stepen nacionalnog jedinstva. Da čitava stvar bude bizarnija, naša politička elita, medijska i javna scena uopšte ne odražavaju stavove stanovništva u pogledu Kosova. Prema prošlogodišnjim istraživanjima Instituta za evropske poslove, 44,2 odsto građana Srbije smatra da je Kosovo izgubljeno, a 49,9 odsto misli da nije moguće da Srbija ponovo ostvari punu kontrolu i suverenitet nad nekadašnjom južnom pokrajinom.

Takvu sliku ne vidimo ni u parlamentu, ni među političkim partijama, ni u intelektualnim krugovima, ni u crkvi, ni u medijima. Uprkos višedecenijskom ispiranju mozga, veliki deo građana je odoleo masovnoj hipnozi i sačuvao dodir sa realnošću. Nažalost, to nije slučaj sa privilegovanim slojevima društva koji vrlo udobno i bogato žive od virtuelne odbrane Kosova. Za njih je Kosovo zaista “najskuplja srpska reč” i večni izgovor da ne rade svoj posao, da ne uređuju sopstvenu zemlju, da mogu da se ponašaju neodgovorno i bahato.

Plan za reintegraciju

Najbolji komentar na sednicu Narodne skupštine dao je poslanik albanske manjine Šaip Kamberi, rekavši da se naslušao šta ko neće, ali mu nije jasno šta srpski političari zapravo hoće, o tome nije bilo ni reči. Pitanje je zaista na mestu, pa da vidimo šta to zapravo žele branitelji Kosova, kakvi su im planovi, koje su logične posledice njihovih stavova.

Svi se slažu da Kosovo treba vratiti Srbiji. Logično je pretpostaviti da se u tom poduhvatu demokratski orijentisani političari ne bi služili nasilnim sredstvima, oni su svakako protiv oružanog sukoba. Ako već žude za povratkom Kosova, imaju li neki plan za reintegraciju? Sa kojim tačno političkim i društvenim snagama na Kosovu planiraju da sarađuju u okviru tog projekta? Koje su to političke partije, nevladine organizacije, društvene institucije, kulturne ustanove, aktivisti, istaknuti pojedinci? Na koji način misle da ubede kosovske Albance da ponovo postanu građani Srbije, s obzirom da su od srpskog režima pretrpeli sve moguće represalije, nasilja i ratne zločine?

Naravno da nikakav plan ne postoji i da nije moguće ubediti građane Kosova da se priključe Srbiji. Ne postoji niko na Kosovu s kim bi mogli da sarađuju, to je prosto domen nenaučne fantastike, a ne realne politike. Sve je to providna manipulacija i golo zamajavanje građana koje traje već decenijama, kraj mu se ne nazire.

Uzdanje u Rusiju

Za razliku od demokratskih i građanskih političara, desničari su imali nešto što lični na plan. Oni su čekali da Rusija zavojšti protiv čitavog zapadnog sveta, da rasformira međunarodni poredak, uspostavi vladavinu jačeg, što bi onda domaćem krvoločnom življu omogućilo da nastave ono što su započeli devedesetih godina prošlog veka. Konflikt sa Kosovom treba držati u zamrznutom stanju, na tamnom i hladnom mestu, a onda ga odmrznuti kad se promene takozvane geopolitičke okolnosti. Takve nade su podgrevane naročito posle ruske aneksije Krima 2014. godine.

Kada je Rusija pre skoro godinu dana započela agresiju na Ukrajinu, ovdašnji putinofili su se poradovali da je konačno kucnuo njihov čas. Međutim, “trodnevna specijalna vojna operacija” ne teče baš po planu, pa tonovi razočaranja i očaja sve češće dominiraju delom političke javnosti koja zanosi udesno. Pošto su svikli da žive u svetu fantazmagorija i halucinacija, ne obazirući se na realnost, trenutno stanje stvari na terenu ih ne brine previše. Ako sada nije kucnuo čas za ostvarenje planova o vojnom osvajanju Kosova, to nije nikakav problem, prosto će željeni rat pomeriti u budućnost.

Pogled u grob

Tu ideju je možda najjednostavnije izrazio prorektor Beogradskog univerziteta koji veli da je odmah nakon poraza 1999. godine, čim je potpisana kapitulacija “započeo san koji traje već 23 godine i za pet, deset, 50 ili 500 godina svanuće jutro kada ćemo opet krenuti po ono što je naše, i tu vreme ne znači ništa”. Za nacionaliste je karakterističan čest, gotovo prirodan zaborav da su smrtnici. Kad prorektor govori kako ćemo “mi” (prvo lice množine koje uključuje i govornika) krenuti u osvajački rat, zaboravlja na jedan takoreći beznačajan detalj – da on za pola stoleća ili pet vekova neće biti među živima, pa će biti objektivno sprečen da učestvuje u tom velikom patriotskom pokolju. Čudno kako obožavaocima nacije skoro uvek promakne ta sitnica.

Što reče Radomir Konstantinović u tekstu “Vraćanje Sarajevu”, govoreći o nacionalistima: “Ali, ja bih mu umesto nacije pokazao groblje – evo ga sutra na njemu! Ali, on neće da gleda u grob, nego u naciju. Nije lud da gleda u grob! Ako gleda u grob, mora da gleda u problem egzistencije. Ako gleda u problem egzistencije, mora da se malo zatrese… “ Eh, kad bi nacionalisti bili sposobni za takvu refleksiju, nacionalizma ne bi ni bilo. Nacionalizam je lažan odgovor na problem ljudske smrtnosti, to što nacija nastavlja da živi posle smrti pojedinca, nije nikakva uteha. Mada se citirani prorektor s tim verovatno ne bi složio, njemu se priviđa da je besmrtan.

Lažna prepreka

Ni opozicija ni vlast nemaju nikakav ozbiljan plan za Kosovo. Vučić, doduše, nema plan ni za šta, osim za što duže održavanje na vlasti, u skladu s tim donosi sve odluke. Kad se sve sabere, nameće se logičan zaključak: niko od branitelja Kosova zapravo ne želi da ono ponovo postane deo Srbije. Plan za Kosovo je zapravo nepotreban, jer ne postoji nikakvo otvoreno kosovsko pitanje, kako većina politčara, analitičara, novinara, episkopa, intelektualaca neprestano ponavlja. Postoji Kosovo kao južni sused Srbije, nezavisna država koju je Srbija oterala od sebe svim mogućim nasilnim sredstvima.

Jedina ozbiljna politika bi bila ona koja bi priznala nezavisnost Kosova, suočila se sa posledicama velikosrskog hegemonizma i ogradila se od memorandumskog ideološkog programa. Ako neko smogne snage da krene tim putem, mogao bi da se pozabavi i pitanjem: Da li je Srbija ikada stvarno želela da Kosovo bude u njenom sastavu? Ili već dvesta godina u ovdašnjim ideološkim konstrukcijama Kosovo ima neku drugu ulogu? Na primer, ulogu lažne prepreke koju smo sami sebi postavili, kako bismo što duže odložili neminovno: da se pogledamo u oči, da se suočimo sa sobom i da potražimo svoje mesto u svetu.

(zurnal.info)