Gdje su naše pare: Ne treba služiti zlu koje osuđujemo

Vesti o korupcionaškim aferama visokih funkcionera, službenika državne i lokalne uprave, kao i svih činovnika koji imaju pristup budžetu postale su gotovo svakodnevne. Toliko je ova pojava uzela maha da bi istinsko čuđenje izazvala vest koja bi glasila, na primer: “Čudo neviđeno - otkriven državni funkcioner koji se nije bogatio na tuđ račun i nije zloupotrebljavao svoj položaj”.

Tako je postalo savim normalno da zet bivšeg ministra zdravlja i kum Milorada Dodika sklopi 11 ugovora u vrednosti od preko 28 miliona konvertibilnih maraka, ili da se za sajt grada Beograda i online komunikaciju gradske uprave izdvoji 18 miliona evra, ili da ministar finansija u Vladi Srbije ima 24 stana u Bugarskoj, ili da mlađahni gradonačelnik Banjaluke direktno dodeli prijateljskim firmama 1,7 miliona KM, ili da razni politički kadrovi ojade građane FBiH za 51 milion KM preko solarnih elektrana, ili da braća srpskih ministara i premijerke redovno dobijaju milonske poslove na tenderima, ili da Vlada Srbije potroši milijardu evra pod oznakom “poverljivo”, pa niko živi ne zna na šta su te paruštine otišle, a ponajmanje građani koji su ih u budžet i uplatili, ili da vođe navijača osnivaju građevinske firme i dobijaju milionske poslove, ili da… Niz je praktično beskrajan, to bi samo Data iz “Zvezdanih staza” mogao da drži u glavi, tj. u memorijskoj kartici.

U korupciji do balčaka

Pritom su slučajevi korupcije za koje znamo samo kap u moru sveopšte krađe, takoreći slučajni uzorak, za njih smo saznali zahvaljujući odvažnim istraživačkim novinarima koji čuvaju čast svoje profesije. Ni sami ne znamo šta sve ne znamo, to znaju jedino akteri koruptivnih radnji, ali odbijaju da svoja saznanja nastala iz ličnog iskustva podele sa javnošću, iz sasvim razumljivih razloga. Zato izveštaji o korupciji u našim zemljama koje rade međunarodne organizacije poput Transparency International u svom nazivu uvek imaju “percepciju”, pa se govori o “indeksu percepcije korupcije”, jer je nemoguće imati sveobuhvatna, apsolutno pouzdana saznanja o protivzakonitim radnjama kao što su pronevera, podmićivanje ili nameštanje tendera.

Takvi izveštaji su po pravilu porazni, svi izveštaji govore o nezavidnom stanju čitavog regiona. Recimo, u poslednjem izvještaju Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala stoji da su korupcija, mito i nepotizam su postali sastavni deo kulture na Zapadnom Balkanu, pogotovo u javnoj upravi, zdravstvu i obrazovanju. I bez ovakvih zvaničnih potvrda da smo zaglibili u korupciju do balčaka, i sami znamo gde živimo i šta se dešava. Korupcija postoji svuda, to je prosto anomalija sistema, ali je problem što je kod nas korupcija postala sistem. Kad smo već kod percepcije, u javnosti je široko rasprostranjen utisak da su političari po pravilu lopovi, a glagol “vladati” je postao sinonim za “krasti”. Svaka nova afera izaziva zgražavanje građanstva, njeni vinovnici retko završavaju pred sudovima, a još ređe tamo gde im je mesto – iza rešetaka, i sve se nastavlja po starom.

Preporučljivo kraduckanje

To je jedna strana priče. Drugu stranu, onu korupcionašku, zapravo ne znamo, jer oni koji bivaju uhvaćeni na delu obično negiraju sve optužbe, uprkos svim dokazima, i po pravilu prolaze nekažnjeno. Retki su slučajevi kad neki predstavnik vlasti prizna kako stvari zaista funkcionišu. Jedno od takvih antologijskih priznanja je ono koje je izrekao u kameru nekadašnji lider Nove Srbije Velimir Ilić, dok je bio ministar u Vladi Srbije, 2007. godine. Obilazio je Ilić radove na autoputu, pa se malo iznervirao i prozborio koju o zloupotrebama: “Ja sam ovima na autoputu objasnio pre 15 dana: Ljudi, mnogo kradete. Da kraduckate pomalo, pa da vas tolerišemo”.

Ministar je javno obznanio da nezvanično postoji dozvoljen limit otimačine, te da u ovom ludilu ima nekog sistema – zna se ko može koliko da krade, svako u skladu sa visinom svog položaja u državnoj hijerarhiji. Priznanja ovog tipa su retka, jer oni koji učestvuju u nezakonitim radnjama nisu ludi da o tome govore i navlače sebi bedu na vrat. Pošto su takva svedočanstva ređa od prolaska Halejeve komete kroz svemirski komšiluk planete Zemlje, moglo bi se zaključiti da su sasvim retki pojedinci na visokim položajima koji odbijaju da se uklope u sistem sveopšteg grabeža.

Jedna od takvih raritetnih pojedinaca je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dušan Pavlović, koji je 2013. godine proveo kratko vreme na mestu savetnika ministra privrede. Nakon tog otrežnjujućeg iskustva, Pavlović je napisao knjigu “Mašina za rasipanje para: pet meseci u Ministarstvu privrede”, insajdersku priču o tome kako država i njene institucije zapravo funkcionišu. Na osnovu ličnog iskustva, posvedočio je da čitav niz agencija i ustanova “omogućavaju maloj grupi privilegovanih ljudi da se bogate na račun građana koji plaćaju poreze i doprinose”. Čitava šema je dobro razrađena, sistem funkcioniše kao podmazan, a od svakog novog člana hobotnice se očekuje da se priključi mašini za prelivanje javnog novca u privatne džepove, na sopstvenu polzu. 

Nebranjeni budžet

Uprkos žestokoj osudi na koju nailazi hajdučija vlastodržaca, možda ipak treba imati malo više razumevanja za lopovluk političkih moćnika i njihovih saradnika, bliže i dalje rodbine, školskih drugova, kumova i prijatelja. Kada neka partija ili koalicija dođe na vlast, u opis radnog mesta joj spada i raspolaganje budžetom. Iz državne kase moraju da finansiraju plate za javni sektor, socijalna davanja, da finansiraju zdravstvo, kulturu i razne druge oblasti, ali ipak ostane dovoljno novca koji može da ode tamo gde zvanično nije planirano. 

Hteli-ne hteli, građani pune državni proračun novcem, plaćajući razne poreze, takse, akcize, kazne, PDV i ostale namete. Faruk Hadžić je izračunao da u BiH na ta davanja ode polovina svega što građani zarade, a i u Srbiji je potpuno ista situacija. Dakle, nije reč o nekom beznačajnom procentu, radni ljudi i građani plaćaju silne novce državi, a čim taj krvavo zarađeni novac uplate gde treba – istog trenutka prestaju da se interesuju za njegovu sudbinu. Niko ne traži da mu državni zvaničnici polože račune kako su potrošili uplaćene pare. Takvo stanje stvari je postalo toliko normalno, uobičajeno i podrazumevajuće da gotovo niko u tome ne vidi ništa neprirodno. A to bi bilo isto kao kad biste platili molerima da vam okreče stan, majstori pare uzmu, razmrljaju malo boje po zidovima tako da ni na šta ne liče, a vi se ne bunite, već to prihvatite kao nešto najnormalnije. 

Novac u budžetu je nebranjen, nezaštićen, stavljen na izvol’te svakome ko mu ima makar i najmanji pristup, i to bez ikakvih posledica. Ko bi tome odoleo? Pare iz novčanika ostavljenog na klupi u parku imaju veće šanse da ne budu pokradene, jer možda naleti i neki pošteni nalazač, ali zato za dobar deo novca uplaćenog u budžet nema nikakve nade. Građani plaćaju državne službenike, oni su njihovi poslodavci, pa bi bilo logično da svojim poslodavcima polažu račune za sve što rade, a pogotovo za to kako troše njihove pare. 

U ime građana

S druge strane, bizarno bi bilo očekivati da čovek zaređa po državnim institucijama i da se raspituje na šta su potrošene njegove pare. Na kraju, za kontrolu trošenja javnog novca već postoje institucije, razni fiskalni saveti, agencije za borbu protiv korupcije, državni revizori i slično. A ako oni utvrde da je došlo do zloupotreba, tu su tužilaštva čiji je posao da gone izgrednike, pa makar ovi bili u vrhu vlasti. To je tako u teoriji, u praksi vidimo da vlastodršci ignorišu izveštaje kontrolnih institucija, a tužioci se uglavnom prave mrtvi, brinući više za svoje karijere nego za poštovanje zakona.

Jedino novinari uporno talasaju, istražuju i objavljuju priče o malverzacijama političkih moćnika, postavljajući u ime građana pitanje ko je pokrao njihove pare. U obračunu sa takvim novinarima, koji najupornije zastupaju interese svih građana, vlastodršci ne prezaju ni od čega. Jedna od najupečatljivijih primera je onaj Milana Jovanovića, novinara portala Žig.info. On je godinama pisao o malverzacijama predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića, što je ovog toliko iznerviralo da je na kraju organizovao paljenje Jovanovićeve kuće, uz par propratnih pucnjeva, za svaki slučaj. Simović je osuđen na četiri godine zatvora, ali je Apelacioni sud poništio presudu i vratio sve na početak. Nakon tri godine povlačenja po sudovima, Jovanović je opet na početku, novo suđenje tek sledi, a pravde nema nigde na vidiku.

Slučaj Henrija Dejvida Toroa

U situaciji kada su sve tri grane vlasti udružene protiv običnog čoveka, kada nas sa svih strana silnici i nasilnici ubeđuju da smo nemoćni i da ne možemo ništa da promenimo, umesto padanja u očajanje možda je bolje prisetiti se koncepta građanske neposlušnosti. Tu je zanimljiv primer američkog pisca i mislioca iz XIX veka Henrija Dejvida Toroa iz Konkorda u Masačusetsu. Toro se zainteresovao na šta Vlada troši njegov novac, pa je zato odbio da plaća glavarinu, odnosno glasački porez, jer nije hteo da finansira robovlasnički sistem i rat SAD-a protiv Meksika. Druge poreze je plaćao, na primer danak za puteve, jer je to smatrao razumnim i korisnim. To je trajalo šest godina, dok se vlasti nisu zainteresovale za njegov slučaj i uhapsile ga. Toro je u tamnici proveo samo jednu noć, iako je odbijao da se povinuje, ali je rodbina platila dug državi kako bi ga izbavila iz zatvora. 

Po izlasku na slobodu Toro je napisao čuveni esej “O dužnosti građanina da bude neposlušan” u kojem je objasnio svoje poglede, držeći se maksime “Ne treba da služim zlu koje osuđujem”. Prkosio je državi i prinudi nepravednih zakona, ističući slobodu sopstvene savesti kao vrhovni zakon kojem služi. Na prvi pogled, Toro nije učinio mnogo, šta može pojedinac protiv moćne državne mašinerije. Međutim, njegov esej je preveden na mnoge jezike i izvršio je veliki uticaj širom sveta. Mahatma Gandi je pročitao Toroov esej dok je bio u zatvoru u Južnoj Africi i u njemu je pronašao svoj uzor i inspiraciju. Bez snažnog Toroovog uticaja i nekolicine sličnih autora, Gandijevo oslobađanje Indije ne bi bilo moguće. Toroov koncept građanske neposlušnosti i nenasilne revolucije nadahnuo je i mnoge druge, čitave generacije boraca protiv ugnjetavanja, uključujući i Martina Lutera Kinga. 

Metodi otpora se ne mogu bukvalno preslikavati iz jednog društva u drugo, pogotovo ako pripadaju različitim epohama, ali mnogo šta u Toroovom delu, kao i u delima njegovih nastavljača, može biti korisno za nas. Kao što sam Toro kaže: “Nije čovekova dužnost da se posveti iskorenjivanju nekog, makar i najvećeg zla, mogu ga zaokupljati i druge brige. No dužnost mu je da bar pere ruke od zla, a ako više o njemu ne misli, da ga i ne pomaže”. Sledeći ove misli, za početak bismo mogli malo više da se zainteresujemo na šta glavešine troše naše pare. I da malo čvršće i ozbiljnije stanemo uz one koji to pitanje postavljaju u naše ime.

(zurnal.info)