Priznanje ratnih zločina (3): Obična netranziciona pravda

Priprema i popravka rata

Rat nije prirodna nepogoda koja se nepredvidivo stvara, dolazi i prolazi. Rat se pažljivo i dugo priprema, kako bi se obični ljudi doveli u stanje ljutnje, straha i očaja u kojem nasilje vide kao pravedan odgovor na nepravdu neprijatelja i kao neminovnost u koju stupaju mimo svoje volje. Predratne psihološke pripreme za opšte nasilje u kojem važe drugačija pravila nego u civilno mirnodopsko vreme, neizostavni su deo rata. Ratnim pripremama upravljaju politički donosioci odluka. Oni stvaraju podlogu za rat, šireći strah i spremnost na nasilje, utvrđivanjem neprijateljskog narativa o navodnoj kolektivnoj nepopravljivoj iskvarenosti karaktera neprijatelja i širenjem uverenja da je odbrana ne samo legitimna nego i dužnost svakog poštenog građanina. A u odbranu spada i preventivni prvi udarac.

Potom sledi rat u kojem postoji faza u kojoj ljudi osim straha mahom osećaju i početnu opijenost „sopstvenom“ moći, osećaj pravednosti i nedodirljivosti u izbezumljenoj masi, a čiji ishod, osim proklamovanog i željenog ubijanja neprijateljskih vojnika, uvek sa sobom nosi i dela zabranjena Ženevskom konvencijom rata, a koja su deklarisana kao ratni zločin. Nekada su ta dela velikog obima, dela u kojima učestvuje veliki broj vojnika i ima puno žrtava, koja su detaljno isplanirana i dokumentovana, a za koje komande izdaju vojna i politička rukovodstva. A nekada su to dela samoinicijativnih pojedinaca. Postoji međutim i veliki međuprostor u kojem naredbodavci svesno podstiču ili ignorišu (ne sprečavaju) činjenje zločina, ali se istovremeno trude da ne ostave dokaze koji bi mogli biti korišteni da sudski nedvosmisleno identifikuju njihovu odgovornost. Najveći broj ratnih zločina iz balkanskih ratova 1990-ih može se svrstati u ovu treću grupu, namernom zamagljenih linija odgovornosti.

U posleratnom periodu se strah i mržnja nastavljaju, delom i ciljano održavaju, a zamagljenost granica odgovornosti maksimalno koristi da bi se održali jednostavni narativi u kojima se svoja strana predstavlja kao pravedna žrtva i nevoljni učesnik rata, a suprotna uvek kao agresor i zločinitelj. Dobar deo onih koji su vršili pripremu za rat jednako je uposlen na istom zadatku, da svoj rat opravda i učini da bude zapamćen kao pravednički i herojski. Možemo pretpostaviti da deo motivacije crpe i iz želje da se zaštite od odgovornosti za svoje predratno činjenje kojim su doprineli ratu i strašnom razaranju i nenadoknadivim ljudskim gubicima.

Ove tri faze – priprema, vođenje rata i postratna proizvodnja narativa (umesto utvrđivanja krivične i moralne odgovornosti) – jedna su celina ratnog konteksta, pri čemu ne treba ispustiti iz vida da su predratna priprema i postratna proizvodnja narativa sadržajno vrlo bliske, te se mogu i vremenski preklapati ako dovedu do ponovnog rata.

Trajni mir ili „pravedan i čist“ rat

Ako rat sagledavamo kao društveni fenomen koji razarajuće utiče na ljude, pokušaj da predupredimo ponavljanje rata morao bi da bude sveobuhvatan, da pokriva i predratni i postratni period, a ne da bude fokusiran samo na ratni period ili sveden samo na kršenje međunarodnog ratnog prava.

Tu se postavlja pitanje cilja kojem stremimo kada se bavimo popravljanjem stanja nakon rata. Da li je cilj dostizanje ideala „čistog“ rata u kojem nema kršenja pravila rata i humanitarnog prava, ili je cilj da se predupredi rat kao oblik ekstremne nepravde i nasilja?

Pravni mehanizmi imaju svoj domet strogo unutar prava, oni prate logiku postizanja „čistog“ rata i to im je cilj. Oni preispituju postupke u smislu standarda koji određuju da li su pravila rata prekršena i da li je počinjen ratni zločin ili nije. To što je u borbi poginulo na hiljade ljudi, što su njihove porodice ostavljene u boli i ogorčenju, ostaje potpuno na margini i van dometa pravne obrade prakse ratovanja. Što znači da se pravnim putem ne može doći do trajnog mira, a posebno je pogrešno pretpostaviti da će se on desiti sam od sebe nakon što se pravni postupci obave u celosti.

Poslednjih par decenija popularni koncept tranzicione pravde definiše osnove na kojima treba doći do uspostavljanja pravde, a to su: istina (utvrđivanje činjenične istine na osnovu nepobitnih dokaza), pravda (svedena na kažnjavanje počinilaca), reparacija žrtvama (materijalna i/ili moralna kompenzacija) i garancija neponavljanja (institucionalne reforme koje uklanjaju društvene nejednakosti u pravima, odnosno pretpostavljene uzroke nasilja). U praksi se koncept tranzicione pravde u zemljama bivše Jugoslavije pre svega oslanjao na Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ/ICTY) kao centralni element na koji se oslanjaju svi drugi. Sud je istraživao, utvrđivao nepobitne činjenice, gonio odgovorne ukoliko su bili identifikovani, dostupni i živi, te donosio presude. U brojnim slučajevima zločina u kojima su identifikovane žrtve i poznat deo okolnosti stradanja, počiniocima nije suđeno iz raznoraznih razloga i presude su izostale.

Sudske presude su vrsta moralne kompenzacije, a ona je u brojnim slučajevima izostala jer do presuda nikada nije došlo, a kada su presude i izricane, same žrtve ih nisu doživljavale kao pravedne, pa samim tim ni kao potrebnu kompenzaciju, ili su ih doživljavale kao nedovoljne. Ostaje upitno šta bi za žrtve predstavljalo reparaciju, s obzirom na to da reč „reparacija“ znači „popravka štete“. Ideja da se gubitak ljudskih života može nekako popraviti ili nadomestiti nas vodi u zabludu i stranputicu, jer svaka kompenzacija može biti samo moralna i/ili materijalna, uvek samo delimična i nikada ne može biti ispravka nepravde.

Gubitak ljudskih života je nenadoknadiv, to je istina koja mora stajati ispred svakog pokušaja da se pruži kompenzacija. Rat vodi nenadoknadivim gubicima, rat je uvek zlo i nikada nije pravedan. Mnogi će se složiti da ne postoji pravedan rat, ali će svakako tražiti pravdu nakon rata. I ta potraga će se dešavati u društvu u kojem se nije došlo do onog četvrtog postulata tzv. tranzicione pravde, „garancije neponavljanja“, jer nje ne može biti ako ne postoji svest o nepravdi, ako nepravda nije opšte poznata i prihvaćena činjenica i ne čini odrednicu za zauzimanje društvenog suda o njoj. Naziv „tranziciona pravda“ sugeriše privremenost te pravde, njen cilj je postizanje kažnjavanja pod pretpostavkom odvraćanja od ponavljanja i popravljanja katastrofalnog posleratnog stanja, opšteg odsustva odgovornosti. S vremenom i uviđanjem promašaja njenog učinka i dosega, definicija tranzicione pravde se širila, da bi se u nekom trenutku ustvrdilo da je izgradnja mira u stvari deo tranzicione pravde. Ali to nije tačno, nije izgradnja mira oblik mere tranzicione pravde, to su dva odvojena procesa koja prate posve različitu logiku delovanja i imaju različite ciljeve, mogu biti kompatibilni, ali ne moraju, jer postoje drugi koncepti ozdravljenja društva nakon sistemskih društvenih nepravdi, oni koji su po svojoj prirodi restorativnog, a ne retributivnog karaktera. Ako bih opisivao razliku, rekao bih da restorativni pristup karakteriše uklanjanje uzroka, promenu društvenih odnosa, katkad preispitivanje izgrađenih identiteta, u svojoj srži teži ozdravljenju društva, opštedruštvenom prepoznavanju, prihvatanju i pamćenju učinjenih nepravdi i njenih uzroka.

Retributivni pristup je znatno površniji i time, u ograničenosti svojih mera, potencijalno lakše sprovodiv. On se oslanja na ideju kazne počinioca koja bi druge odvratila da isto ponove, sudovi svojim postupcima utvrđuju nepobitne činjenice, oslonac je na državnim institucijama i nema preispitivanja dubljih uzroka koji su doveli do nasilja velikih razmera.

Sudske presude, u percepciji javnosti, utvrđuju potpunu istinu o određenim zločinima, pa ako do pravosnažnih presuda nije došlo, samim tim je ovaj proces utvrđivanja istine nedorečen. Bizarnost polaganja nade u sudski proces kao potrebnu zadovoljštinu možda se najbolje vidi u procesu Slobodanu Miloševiću, kojem je godinama suđeno, a koji je umro pre izricanja pravosnažne presude. Neki će reći da je umro neosuđen, a neki da je umro nevin jer nije bilo presude. Ovo nam govori da je fokus sudskih procesa zapravo utvrđivanje krivice, a ne utvrđivanje istine, te da se neuspeh procesa da okonča utvrđivanje krivice doživljava kao neuspeh utvrđivanja istine, jer nema verifikacije u obliku pravosnažne presude. Potrošeni su ogromna energija, vreme, novac i emocije, a rezultat je krajnje frustrirajući.

Najviše zbog opisanih neuspeha nedvosmislenog utvrđivanja krivice za kompleksno pitanje odgovornosti koju je ponekad iznimno teško dokazati, vrednost sporazumnog priznanja krivice potencijalno je vrlo velika. U procesu priznanja, sa stanovišta suda nije na prvom mestu kazna nego efikasan proces i utvrđivanje istine, dok je za optuženike jasan interes da dobiju umanjenu kaznu.

Priznanje krivice je osnovna i ključna prednost ovog mehanizma koja društvima preostaje nakon procesa, jer se sudska priznanja posle izdržavanja zatvorske kazne ponekad i negiraju – što je svakako vrlo frustrirajuće i kontraproduktivno u smislu obezbeđivanja opšteprihvaćene istine koja sprečava pokušaje negiranja ili ponavljanja. U kojoj meri se potencijal priznanja nedela i nepravdi koristi za preispitivanje i etabliranje društvenih narativa o ratnoj prošlosti, pitanje je prenošenja poruke unutar društva i za njega svakako nisu odgovorni samo sudovi.

Dodatna dimenzija je ta da priznanja krivice sadrže činjenice koje na drugi način ne bi mogle biti utvrđene, ta istina je znatno šira, detaljnija i utemeljenija nego ona koju nedvosmisleno možemo dokazati bez priznanja, oslanjajući se na postojanje i spremnost eventualnih svedoka ili dostupnost arhiviranih dokumenata. U sudskoj logici, svakako da je ušteda resursa jedan od nezanemarljivih aspekata koji utiče i na potencijal da se u razumnom vremenskom roku obradi veliki broj zločina, kako bi i žrtve ranije dobile moralnu satisfakciju, a sud mogao da obradi više predmeta.

Pokajanje

Ipak, čini se da je najznačajniji aspekt priznanja krivice pretpostavljeno pokajanje, nedvosmisleno priznanje nepravde koju su činili i izraz žaljenja za isto. Iskreno pokajanje je promena koja nastaje usled preispitivanja sopstvene odgovornosti i prihvatanja tereta sopstvene odgovornosti. Kao oblik transformacije uma iz stanja ratne mržnje u stanje potrage za mirom, pokajanje je potreba celokupnih zajednica. Pokajanje pojedinca je podsticaj, javni poziv drugima da učine isto, da preispitaju sebe i svoja dela, da se zapitaju koliko su oni doprineli mržnji i nasilju, koliko su je podržavali i koliki deo odgovornosti nose u sebi. Ta transformacija društva iz ratnog stanja u društvo koje nadilazi ratne podele mora biti definisana upravo procesom prepoznavanja i kritike sopstvene odgovornosti i izlaska iz pojednostavljenih šablona kolektivnih krivica. Utoliko je priznanje krivice pojedinaca simbolički važno za društvo, jer ono predstavlja i poziv ostalima da se samopreispitaju.

Iz perspektive izgradnje mira postoje tri ograničenja u procesu koji sadrži priznanja krivice:

• ograničenje neobuhvatanja perioda pripreme rata i/ili zlonamerne interpretacije i opravdavanja nasilja i nepravdi;

• ograničenje na gubitak života koji je posledica samo onoga što zakoni definišu kao zločin (smrt vojnika u borbi to nije);

• ograničenje koje prati sve sudske procese, a to je ranije pomenuta primenjivost samo u slučajevima dostupnosti dokaza i počinilaca.

Svako ograničenje izuzima jedan deo stradanja ljudi, a nakon primene sva tri ograničenja, preostali broj događaja koje možemo obraditi sudskim putem ostaje vrlo mali, ali i dalje ima potencijal simbolične vrednosti za celo društvo. Podsticaj preispitivanja sopstvene odgovornosti, i ako ne pokajanja, a ono makar javljanje osećaja žala za opštim gubitkom ljudskih života (pa i onim na neprijateljskoj strani) otvara put za zatvaranje neprijateljstava i mržnje, prevladavanja ljudskosti i izgradnju poverenja i saradnje među suprotstavljenim zajednicama. Sigurno da sudski postupci i eventualna pokajanja za zločine nisu jedini način izgradnje mira, ali oni mogu doprineti izgradnji mira na neposredan i lokalnoj zajednici blizak način.

Uz sve nedoslednosti, manjkavosti, sukobe različitih pravosudnih sistema i logika, praksa sporazumnog priznanja je doprinela lakšem i širem utvrđivanju istine i osvetlila pojam priznanja i pokajanja. Brojne druge kritike ovog mehanizma izvesno postoje i dobrodošle su kako bi se mogle izvući pouke za neka druga vremena i, nadam se, neke druge regione, a ne naš.

Ova knjiga nudi uvid u nedoumice koje proizilaze iz prakse, te potencijal koji priznanje krivice kao koncept ima za društvo.

(zurnal.info)