Otpor imperijalnoj sili:Ruska invazija na Ukrajinu
JEDINA SLOBODNA TERITORIJA

Tomislav Marković

Otpor imperijalnoj sili: Ruska invazija na Ukrajinu

Previše je umivenih reči bilo poslednjih dana, a premalo akcije, pogotovo od onih koji bi mogli nešto da preduzmu i da zaštite Ukrajinu od okupatora.

Ruska invazija na Ukrajinu
Ukrajina i Rusija

 

Rusija ulazi u Ukrajinu kidajući paučinu, lišće, trake babljega leta, stegna, granice, raskidajući ugovore, rušeći mostove, prijateljstva, kidajući veze i niti, konopce na kojima se suši rublje, rušeći kapije, kidajući veznike, zavoje, arterije, budućnost i nade. Da li bi danas ovako pevao Adam Zagajevski, samo da je poživeo malo duže? Stihovi su iz njegove pesme “Rusija ulazi u Poljsku”, promenjeno je samo ime zemlje na koju ruska imperija vrši invaziju, sve drugo je isto.

Danas kad ruske trupe ulaze u Ukrajinu, kad se mali diktator Vladimir Putin igra ljudskim životima kao pijunima na džinovskoj šahovskoj tabli, kad gola sila još jednom trijumfuje, a milioni provode noć u strahu i drhtanju, u strepnji od sutrašnjeg dana – poezija Zagajevskog aktuelnija je nego ikad. Ko šta radi, Rusija upada u tuđa dvorišta, osvaja i prisvaja, otima i orobljuje. Pesmu koju je poljski pesnik krajem osamdesetih napisao o 17. septembru 1939. godine kada je Sovjetski Savez napao Poljsku, po dogovoru sa Hitlerovom Nemačkom, kao da je napisana 21. februara 2022. godine. Bilo bi lepo živeti u svetu u kojem pesme s političkim povodom gube aktuelnost i postaju nerazumljive budućim generacijama, ali stvarnost nema nimalo razumevanja za pesničke čežnje.

Zemlje čije granice premešta vetar

Rusija ulazi u sela duž Makijivke kao i duboke šume Volnovahe, kida plakate i sejmove, gazi puteve, brvna, ugovore, staze, potočiće. Rusija ulazi u osamnaesti vek, u februar i u mart, u smeh, u plač i u savest, u napregnutu pažnju studenta i u blagu rasejanost razgrejanih zidova, u livade pune trava i u šumske, nečitke proseke, gazi maćuhice, rezedu, ostavlja u vlažnoj mahovini tragove kopita, gusenica i guma, ruši dimnjake, drveće, palate, gasi svetla, pali velike vatre u anđeoskim vrtovima, muti čista vrela, ruši biblioteke, crkve, gradske većnice, razvešava po nebu skerletne zastave, Rusija ulazi u moj život, Rusija ulazi u moje misli, Rusija ulazi u moje pesme.

Tako se nastavlja citirana pesma Zagajevskog, promenjeni su samo toponimi i meseci, sve drugo je isto. Pesnik dobro zna o čemu piše, iskusio je zlo na svojoj koži: prvih 35 godina života proveo je pod sovjetskom okupacijom, dok nije 1980. emigrirao na Zapad. U Poljsku se vratio tek nakon pada Berlinskog zida, nakon što je zemlja oslobođena od čvrstog stiska sovjetske ruke. 

Nije ovo jedina pesma u kojoj Zagajevski tematizuje imperijalnu, brahijalnu silu ruskog carstva i nesrećnu sudbinu država i naroda koji su se našli u prvom komšiluku, nadohvat ruke osvajačima. Pevao je o gorkoj besmrtnosti zemalja “što spavaju na mekim mapama od voska, zemalja čije granice premešta vetar”. Ponovo je zaduvao isti orkan, sa istog mesta, huji kroz vrata naroda i premešta granice po Ukrajini, prekraja teritorije makazama, pravi nove državice zavisne od Kremlja, igra se ljudima kao da su zrnca prašine. 

“Napoleon ili Staljin diktiraju ustav / gledajući kroz prozor i tada uvek misle / o nečem drugom”. Ili potpisuju ukaze o priznanju Narodnih Republika Lugansk i Donjeck, kao Putin, gledajući u kameru, u živom programu, misleći o ko zna čemu. A sve bi moglo da bude drugačije kad bi Rusijom vladali njeni najbolji ljudi, stvaraoci novih svetova, oni što se nisu opijali snovima o moći i pokoravanju susednih naroda, već im je bilo stalo samo do vlasti nad sopstvenim jezikom. 

Rusi nemaju samo puške

“Da je Rusiju osnovala Ana Ahmatova, da je Mandeljštam bio zakonodavac, a Staljin samo sporedna ličnost iz izgubljenog gruzinskog epa, kad bi Rusija skinula svoje nakostrešeno medveđe krzno, kad bi mogla da živi rečju a ne pesnicom, kad bi Rusija, kad bi Rusija”, pisao je Zagajevski u pesmi “Kad bi Rusija”, sanjareći o drugačijem, utopijskom poretku kojim bi vladali pesnici, ti Šelijevi “nepriznati zakonodavci sveta”. 

Nije Zagajevski bio naivan da idealizuje umetnost, i njemu je bilo jasno da poezija može da ima i drugačiju, negativnu a ne oslobodilačku ulogu. Književnost može da posluži i kao sredstvo indoktrinacije, poezija može i da stvori stereotipnu sliku drugog, da bude oruđe kolonijalizma i imperijalnih htenja. 

U “Pesmama o Poljskoj” Zagajevski piše kako čita pesme o svojoj zemlji koje su pisali strani pesnici: “Nemci i Rusi nemaju samo puške, nego i mastilo, pera, malo srca i mnogo mašte”. U njihovim pesmama Poljska se javlja kao lepa, slaba i neozbiljna, takoreći lak i prirodan plen za osvajače. Toliko je snažan poetski mehanizam varke da mu i sam Zagajevski podleže, pa i njega ushićuje ta izmaštana, bajkovita, bespomoćna zemlja “kojom se hrane crni orlovi, gladni carevi, Treći Rajh i Treći Rim”.

Pismo generalu Z

Bilo je mnogo pesnika koji su se sukobljavali sa zvaničnom represivnom politikom sopstvene zemlje, a nebrojeni su zbog toga stradali i skončali po sibirskim logorima, poput pomenutog Osipa Mandeljštama. Prema Josifu Brodskom sudbina je bila blagonaklonija, ponajviše zato što je rođen kasnije i što je pisao u post-staljinističkoj eri, pa je prvo osuđen na progonstvo, a potom neljubazno udaljen iz Sovjetskog Saveza u Austriju, odakle se odmah preselio u Sjedinjene Američke Države. 

Dok je još živeo u Lenjingradu, SSSR je 1968. godine izvršio invaziju na Čehoslovačku. Zgrožen tom demonstracijom sile Brodski je napisao protestnu pesmu “Pismo generalu Z” sa nezaboravnim stihovima koji razobličavaju suštinske motive svakog imperijalizma.   

“Generale! Dušama tek trebaju tijela. / Duši su, sigurno, tuđi zlo i gadstva. / A ovdje, mislim, nije nas zavela / strategija, nego: žedni bjesmo bratstva: / bolje je u tuđa miješati se djela / negoli u svojim ne razabrat se”, pisao je budući nobelovac koji se više nikad nije vratio u otadžbinu, čak ni posle promene režima. Kad već nisi u stanju da rešavaš probleme u sopstvenoj zemlji, kad ne znaš šta bi sa sobom, a pritom si svetska vojna sila, onda je najlakše mešati se u tuđa posla i napadati tuđe države, smišljajući izgovore u koje ni sam ne veruješ. 

Manija veličine

Generalima se obraćala i mlada Marina Cvetajeva na samom početku Prvog svetskog rata, objavljujući jedinu istinu koja postoji na svetu: “Ne treba ljudi s ljudima na zemlji da se bore”. Govorila im je da pogledaju rosu na zemlji, vetar koji se stišava i zvezdanu buru na nebesima. I podsetila ih na ono što će se neumitno desiti, a što sve zađevice i sukobe čini besmislenim i izlišnim: “Pod zemljom uskoro zaspaćemo svi mi / Što na zemlji jedni drugima nismo dali spati”. 

Generali, vojskovođe, boljari i carevi svih epoha uvek su bili imuni na ovakve pesničke poruke, inače ne bi ni težili tome da postanu generali, vojskovođe, boljari i carevi. Za njih su to pesničke sanje i maštarije, zaludice i gluposti, a pravi muškarci se bave ozbiljnim poslovima – sticanjem vlasti, bogatstva i moći, te satiranjem ljudi i gradova. Obični vojnici ne bi smeli da budu neprijemčivi za velike pesnike i pesnikinje svoga jezika, jer je nečitanje poezije opasna rabota. Kad ti velika poezija ništa ne znači, lako ti se može desiti da se zatekneš u tuđoj zemlji kao okupator i nasilnik, i da nastradaš boreći se za nečasne velikaške ciljeve.

Četvrt stoleća kasnije Cvetajeva je napisala ciklus od 17 pesama o Češkoj, kad je Hitlerova Nemačka zauzela Sudete. “Pesme Češkoj” ponovo su aktuelne, samo što je sada pesnikinjina zemlja u ulozi koju je nekad imao Treći Rajh. Uz minimalne modifikacije, te pesme zvuče kao da su napisane danas: “Po sveta u džep si stavila, / Astralna dušo, u trenu! / Nekad si bajkama plavila, / Sad – tenkovima krenu! / Pred Ukrajinkom kanda / Ne kriješ oči u senku, / Po raži njenih nada / Dok šepuriš se, u tenku? / Gledajuć čemer i jad / Po ovoj državici, / Šta osećate sad, / Rusije naslednici? / O, mumijo! O, manijo / Veličine! / Sagorećeš, / Rusijo, / Ludačka / Dela / Čineć!”

Sve dok u ustima pljuvačke ima

Cvetajeva nije baš prototip angažovane pesnikinje, ali nije mogla da ostane nema na erupciju zla i nasilništva. Nije uzalud u eseju “Pesnik i vreme” pisala kako pesnik odražava svoje vreme, ali ne kao ogledalo, već kao štit. Poezija i jeste štit, poslednja odbrana od sila ovog sveta koje bi da nas satru i ponište. Neke od pesama posvećenih Češkoj pisane su na osnovu vesti iz novina, jedna je nastala kao komentar na vest da je jedan oficir sam samcijat izleteo pred kolonu nemačke vojske i počeo da puca. Jedna strofa bi mogla da bude himna onih koji brane Ukrajinu od zavojevača: “Nek celi kraj / Vrag uzme sam! / Ja – pod nogom, taj - / Kamičak ne dam!” 

Šesta pesma ovog ciklusa napisana je na osnovu novinskog napisa koji je govorio da su Česi prilazili Nemcima i pljuvali ih u lice. Cvetajeva nabraja šta su sve osvajači uzeli i oteli: planine, ugalj, čelik, kristal, olovo, detelinu, košnice, Vari, tatru, blizinu i daljinu, pa čak i borbu za rodni kraj, puške i metke, razoružavši osvojeni narod. Ali – završava Cvetajeva pesmu poentom: “Sve dok u ustima pljuvačke ima - / Pod oružjem je otadžbina!”

Možda ovaj mali pregled poljske i ruske poezije o otporu imperijalnoj sili nije najbolji komentar na invaziju Putinove Rusije na Ukrajinu koja se upravo odvija pred našim očima. Možda bi neka politička analiza bila primerenija trenutku, ali ionako je sve već rečeno i sve je jasno kao dan. Previše je umivenih reči bilo poslednjih dana, a premalo akcije, pogotovo od onih koji bi mogli nešto da preduzmu i da zaštite Ukrajinu od okupatora. Nama koji ne raspolažemo vojnom silom ostaje ona Krležina “kutija olovnih slova”. Možda to nije mnogo, “ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa”. 

(zurnal.info)