Gdje smo i kako smo: Sitni kriminalac, najbesmislenije zanimanje u Srbiji

Otkad je socijalistički poredak uništen u krvi i ognju, otkad je divljački nacionalizam pridavio prosvetiteljsku ideologiju bratstva i jedinstva, živimo u sistemu koji nije lako ni opisati ni imenovati. Svakom razumnom je očigledno da se zatekao usred naopakog sveta u kojem su sve civilizacijske norme i vrednosti izvrnute naglavce i izvrgnute ruglu. Vladajuće partije više liče na razbojničke družine nego na političke organizacije, vladavina je poistovećena sa besomučnom krađom javnih resursa, aferama političkih moćnika se više ni broj ne zna, to može da upamti samo veštačka inteligencija.

Krhke institucije su razorene, umesto da služe građanima koji ih plaćaju – stavljene su u službu vladajuće oligarhije. Škole ostaju bez nastavnika, zdravstvo ne funkcioniše, novac za lečenje dece skuplja se SMS porukama, socijalne ustanove ne uspevaju da zaštite slabe i nemoćne. Imamo mi i Ustav, i zakone, i policiju, i tužilaštvo, i sudove, kao sve normalne zemlje, samo što obični građanin od njih retko vidi neke vajde. Vladajuća kasta je nedodirljiva, za nju ne važe zakoni, a tužilaštvo nema hrabrosti da goni moćnike osumnjičene za kriminalne radnje.

Naopaki svet

Da bismo pojmili gde živimo dovoljno je navesti činjenicu da je nekadašnji ministar policije Srbije, današnji šef Bezbednosno-informativne agencije, Aleksandar Vulin, stavljen na crnu listu SAD-a zbog umešanosti u lanac trgovine narkoticima i trgovinu oružjem, kao i zbog širenja malignog ruskog uticaja. Država, njene ustanove i ljudi koji ih vode trebalo bi da čuvaju poredak, a ne da budu ključni akteri razgradnje svakog sistema.

Ispod svih tih afera, ispod sprege organizovanog kriminala i državnih struktura, ispod pljačke nezapamćenih razmera – stoji ona osnovna mega-afera: rat, velikodržavni projekat, ratni zločini, genocid. Masovna ubistva i progoni drugih i drugačijih uzdignuti su u rang zvanične državne vrline, a nasilništvo je proglašeno jezgrom nacionalnog identiteta. Na tom krvavom nasleđu izgrađena je današnja Srbija i njeni sateliti, na masovnim grobnicama i beskrajnoj ljudskoj patnji.

Kreatori tog neizrecivog užasa ovenčani su nacionalnim lovorikama, proglašeni su za uzorne muževe, div-junake i vrhunske patriote. Ratni zločinci su postali mera rodoljublja i naopake nacionalističke etike. Teško je zamisliti radikalnije ruganje svemu ljudskom, ima u tom perverznom izokretanju svih vrednosti nečeg demonskog.

Programsko bezakonje

Možda bi nam poređenje sa nekim drugim iskustvima pomoglo da shvatimo – što bi rekao Krleža – gdje smo i kako smo. U autobiografskom romanu “Dnevnik lopova” francuski pisac Žan Žene opisuje svoja mladalačka lutanja po Evropi, tokom kojih se izdržavao uglavnom sitnim krađama i prostitucijom. Žene se nije odavao kriminalu samo zbog hleba nasušnog, bio je to i jedan vid protesta protiv društvenog poretka, takoreći programsko bezakonje, o čemu je i pisao u svojoj prozi. “S obzirom da su me roditelji napustili, izgledalo mi je prirodno da tu tešku okolnost otežam ljubavlju prema mladićima, da tu ljubav propratim krađama, a krađe zločinima ili uživanjem u njima. Na taj način, odbacio sam svet koji je mene odbacio”, eksplicira Žene svoju poziciju.

Njegova majka bila je prostitutka, dala ga je na usvajanje kad je bio tek sedmomesečna beba, mladost je proveo po zatvorima, skupo je platio cenu svog radikalnog odbacivanja društva. Malo je falilo da zaglavi doživotnu robiju, nakon što je osuđen deset puta za razne prestupe, ali su ga spasili brojni pisci i umetnici, uključujući i Žan-Pol Sartra, Pabla Pikasa i Žana Koktoa, koji su se zauzeli za Ženea kod francuskog predsednika.

Uglavnom, Žene u “Dnevniku lopova” detaljno opisuje svoje avanture po evropskim zemljama tridesetih godina prošlog stoleća. Potuca se naš antijunak i nigde nema problem da ponešto ukrade, šeta se i kraducka po Poljskoj, Španiji, Belgiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Austriji. Obreo se čak i u Jugoslaviji, tu je dopao robije, zaljubio se u kolegu robijaša, na kraju je uspeo da pobegne iz kazamata. Ali, na kraju Žene dospeva u nacističku Nemačku i tu odjednom nastaje problem koji je detaljno elaborirao.

Kriminalno pokoravanje poretku

“Hteo sam da se upustim u krađe. Ali me je sputavala neka neobjašnjiva sila. Nemačka je čitavoj Evropi uterivala strah i, naročito u mojim očima, predstavljala je simbol okrutnosti. Već je bila pogazila sve zakone. Čak sam i na ulici Unter den Linden imao osećanje da šetam logorom kojeg su načinili banditi. (…) Dabome da sam i tamo krao kao ma gde drugde, ali sam se pri tom osećao u neku ruku nelagodno, jer ono što nalaže tu vrstu rabote, kao i ono što iz nje sleduje - taj poseban moralni stav dignut na stepen građanske vrline — to je ceo taj narod znao i činio na uštrb drugih”, piše Žene koji se našao na teškim mukama.

I još detaljnije analizira besmislenu situaciju u kojoj se zatekao: “To je narod lopova - govorio sam u sebi. - Ako ovde kradem, time ne činim ništa posebno i što bi mi moglo biti od koristi: samo se pokoravam uobičajenom poretku. Ne narušavam ga. Ne činim nikakvo zlo niti bilo šta remetim. Zgražanje je nezamislivo. Kradem badava. Izgledalo mi je da se bogovi koji upravljaju zakonima ne bune, nego da se naprosto čude. Osećao sam se nelagodno. Ali sam naročito želeo da se vratim u zemlju gde se bespogovorno poštuju moralni zakoni, na kojima se zasniva život”.

Lopov koji oseća nelagodu dok krade, ali ne zato što čini nešto nedozvoljeno, već zato što time podržava dominantni sistem vrednosti – retka i neobična pojava. Zaista apsurd nad apsurdima – nađeš se u zemlji u kojoj je besmisleno baviti se sitnim kriminalom kao činom pobune. Kršenje zakona nije podrivanje poretka, već čin podrške državnom bezakonju. Nema nikakvog smisla odavati se krađi u državi koja se upravo priprema da orobi čitav svet, i to na osnovu doktrine po kojoj su Nemci viša rasa, pa zato imaju prirodno pravo i obavezu da pokore sve druge nacije na planeti, a neke i da istrebe. Kako sitni lopovluk može da bude subverzivan u zemlji kojom vlada kancelar Adolf Hitler sa svojom partijom razbojnika, ubica i logorskih čuvara?

Sitni i krupni kriminal

Kad se ovakav način razmišljanja primeni na Srbiju i – što bi rekli nacionalisti – “sve srpske zemlje”, postaje malo jasnija priroda ovdašnjeg sistema. Nema besmislenijeg zanimanja kod nas od sitnog kriminalca. Policija redovno hapsi, a sudovi osuđuju kojekakve obijače, džeparoše, sitne kradljivce, lopove što su orobili neku trafiku ili ukrali dnevni pazar iz prodavnice robe široke potrošnje. U isto vreme, nikom ne pada na pamet da hapsi i procesuira krupne lopove koji pokradoše milione i milijarde, orobiše državu i narod.

Sitni dileri bivaju uhapšeni i osuđeni na robiju, u skladu sa zakonom, ali zato vlasnika najveće plantaže marihuane u ovom delu sveta (12,5 hektara, 25 fudbalskih stadiona) brani predsednik države, lično i personalno, u udarnom terminu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Potom dotični plantažer dobije visokog funkcionera vladajuće partije za advokata, u javnosti ga brane i drugi političari, a otvorena su mu i vrata tabloida i televizija da bi do mile volje mogao da izlaže svoju verziju priče.

Sličnih primera ima na stotine, svi pripadaju završnom činu naše tragedije. Ko se još seća stare devizne štednje, pljačke penzionog fonda ili zajma za preporod Srbije? Građani su celog veka vredno radili, odvajali od usta, štedeli svaku crkavicu, čuvali pare za crne dane i onda jednog dana dođe takozvana država i otme sve što su ljudi decenijama šparali. I nikom ništa. Niko nije odgovarao za tu pljačku megalomanskih razmera. I u druga dva navedena slučaja niko nije završio iza rešetaka.

Subverzivne delatnosti

Kod nas važe neka čudna, nepisana pravila: opljačkati pojedinca je zločin, opljačkati stotine hiljada ili milione građana je patriotsko delo. Dok sitna mafijaška boranija čami po kazamatima, dotle počinitelji najstrašnijih kriminalnih dela – zločina protiv čovečnosti i genocida – uživaju sve državne počasti i privilegije. Ko ukrade novčanik, taj je lopuža, bednik, prokaženi nikogović, jad ljudski. Ko pobije nekoliko hiljada ljudi, taj dobija finansijsku podršku iz budžeta, najbolje advokate odbrane i medijski oreol oko glave.

Da je Žan Žene rođen u Srbiji, u današnje vreme, ne bi mu palo na pamet da se odaje lopovluku i tako podriva poredak. Tamo gde je bezakonje proglašeno za sistem, poštovanje zakona je najviši čin pobune. Govoriti istinu, držati se činjenica, ne otimati, ne biti korumpiran, činiti dobro, biti pristojno ljudsko biće – to su subverzivne delatnosti u našem naopakom svetu. Empatija, solidarnost, briga za druge, poštovanje dve-tri biblijske zapovesti, elementarna ljudskost – to su najveći neprijatelji ovdašnjeg sistema. Dotle smo stigli u ovoj fazi našeg kontrarevolucionarnog razvoja nizbrdo: čim ne činiš zlo - odmah si subverzivan, ustanik, otporaš, prevratnik, revolucionar, odmetnik od sistema i buntovnik sa razlogom.

(zurnal.info)