Dvostruki aršini Srbije: Sitni kriminalci su opasni, a ratni zločinci su heroji

U srpskoj javnosti podigla se velika bura zbog snimanja jednog muzičkog spota hip-hop grupe Crni Cerak. Sve bi prošlo mirno, bez preteranih uzbuđenja, da spot nije sniman u beogradskoj osnovnoj školi “Đura Jakšić” i da jedan od aktera nije bio Kristijan Golubović koji je igrao ulogu omiljenog profesora. Problem je u tome što je Golubović bivši kriminalac koji je proveo brojne mladalačke godine u zatvoru zbog raznih krivičnih dela, među kojima su i preprodaja ukradenih automobila, oružana pljačka, trgovina narkoticima i nasilničko ponašanje.

Kristijan je odslužio svoje, u međuvremenu je postao medijska zvezda, učestvovao je u rijaliti programima, a trenutno je i voditelj emisije “Bajke iz podzemlja” na TV Pink. Uznemirena javnost okomila se na direktorku škole koja je dozvolila snimanje spota, kao i na sve druge učesnike koji su omogućili da bivši robijaš boravi u vaspitno-obrazovnoj ustanovi, te da se time pohvali na društvenim mrežama. Roditelje je zahvatila panika zbog skandalozne posete, mediji su danima izveštavali o svim detaljima, oglasilo se Ministarstvo prosvete, javili su se i predstavnici pedagoških institucija, sociolozi i drugi analitičari da osude neprimerenu posetu.

Otac jednog učenika se zapitao: “Kakav je to primer koji se daje našoj deci, školstvu i slično. Ko je uopšte dozvolio njemu pristup, šta radi taj policajac u školi, šta su radili nastavnici? Najtužnije mi je kad vidim ovu decu na snimku koja se smeju njegovim nazovi forama i odobravaju takvo ponašanje. Kakvo smo mi to društvo kad smo dozvolili ovakvim pojedincima da budu primeri, užas. Gde su institucije koje trebaju na ovo da reaguju?“

Deca su inače trčala da se fotografišu sa Golubovićem, što dovoljno govori o njegovoj popularnosti među mladima.

Nevidljivi ratni zločinac

Javnost je bila zauzeta bivšim kriminalcem, pa nije obratila pažnju na jedan drugi skandal koji se takođe odigrao u školi. Međutim, ono što je promaklo uznemirenoj javnosti, nije maestralnom Ivanu Čoloviću. U tekstu “Gde ti je bila pamet, Kristijane” objavljenom na Peščaniku, Ćolović navodi da je samo dan nakon snimanja spornog spota, u školi koja takođe nosi ime Đure Jakšića, u Kaću kod Novog Sada, gostovao general Nebojša Pavković. Pošto je general pred Haškim tribunalom osuđen na 22 godine zatvora i trenutno se nalazi na odsluženju kazne, nije bio u prilici da se pojavi uživo, već se đacima obratio putem video-linka.

Škola je pozvala Pavkovića da prozbori koju reč o temi „Košare – priče heroja“, a među prisutnim slušaocima je bio i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić. Iz nekog čudnog, naizgled neobjašnjivog razloga srpska javnost nije podigla nikakvu buku zbog toga što se osuđeni ratni zločinac javlja sa robije i deli lekcije deci. Niko nije izveštavao o “skandaloznoj poseti”, novinarima ova priča nije bila posebno zanimljiva, nije bilo pedagoga da dignu uzbunu zbog zločinaca koji se nude kao idoli našoj deci, a ni roditelji se nisu požalili “kakvo smo mi to društvo kad smo dozvolili ovakvim pojedincima da budu primeri”.

Dvostruka merila

Čolović navodi još jedan detalj koji dodatno govori o bizarnosti čitave situacije. Naime, Kristijan je bivši robijaš koji tvrdi da se pokajao i da želi da objasni mladima kako ne treba da idu njegovim putem i da ponavljaju njegove mladalačke greške. Bar tako glasi njegova zvanična priča koju zagovara i grupa Crni Cerak. S druge strane, Pavković nije nikakav pokajnik, već se ponosi svojim zlodelima koja i on i veći deo društva proglašavaju patriotskim činom. Dok Golubović odvraća decu od kriminalnog načina života, Pavković ih bodri da slede njegov primer i da budu rodoljubi po njegovom modelu.

I nikom ništa, niko osim Ivana Čolovića nije ni primetio nešto čudno u tome što je Pavković sastavni deo školskog programa. Niko nije govorio o sveopštem vrednosnom rasulu, preokretanju svih standarda i normi, destruiranju celog društva ili uzdizanju nedostojnih pojedinaca u rang uzora. Zar onaj ko je odgovoran za masovna ubistva, deportacije, prisilno preseljavanje stanovništva, progon i druga dela protiv čovečnosti nije opasniji po nežnu dečju dušu od onog ko je robijao zbog oružane pljačke i dilovanja droge? Ili kod nas važe neka druga merila po kojima je kradljivac automobila opasnost za društvo, a ratni zločinac pripada sasvim drugoj kategoriji ljudi?

Državne počasti

Na dvostruka merila u tretiranju ratnih zločinaca i ostalih kriminalaca ukazao je još pre skoro trideset godina Viktor Ivančić u knjizi “Točka na U”, poredeći najpoznatijeg serijskog ubicu na području bivše Jugoslavije Metoda Trobeca i upravnika koncentracionog logora Jasenovac Dinka Šakića. Dok se javnost s pravom zgražava nad patološkim kriminalcima i ubicama koji se odaju zločinu na svoju ruku, prema onima koji ubijaju u ime takozvanog višeg cilja ima sasvim drugačiji odnos. Ko usmrti jedno ljudsko biće – taj je monstrum u ljudskom obličju, čudovište koje treba odstraniti iz društva. Međutim, ko usmrti desetine hiljada ljudi u okviru nekakvog državnog projekta, taj uopšte ne biva percipiran kao zločinac, već kao heroj.

Ratni zločinci po povratku sa robije u Srbiji bivaju dočekani na najvišem državnom nivou. Njima ministri i drugi funkcioneri spremaju odbor za doček, odmah ih rehabilituju i dodeljuju im sve moguće počasti. Tako je Veselin Šljivančanin postao član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, a Nikola Šainović član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Dragan Vasiljković, poznat i kao Kapetan Dragan, pohvalio se kako su ga na granici dočekali navijači i sin Aleksandra Vučića, i uručili mu tridesetak hiljada dolara, ključeve stana od 45 kvadrata i ključeve novog automobila.

Gradovi širom Srbije išarani su muralima sa likom Ratka Mladića koji u većem delu javnosti slovi kao neupitni heroj, takoreći idol mladih. Osuđeni ratni zločinci redovno se šetkaju po studijima televizija sa nacionalnom frekvencijom i dele sa dragim gledaocima svoje stručne sudove o svemu na svetu. Državna izdavačka preduzeća objavljuju memoare, ratne dnevnike i slična dela ratnim zločincima koji su se nakon kazamata odali pisanju, a njihova pisanija se promovišu po bibliotekama i kulturnim centrima kao patriotska literatura. Kada neki inokosni novinar postavi srpskim zvaničnicima pitanje da nije možda malo bizarna i neprimerena tolika prisutnost u javnosti osoba koje su počinile najstrašnije zločine koji su mogu zamisliti, premijerka ili neki drugi Vučićev fikus osorno odbrusi da su dotična gospoda odlsužila svoju kaznu i da su sada slobodni ljudi koji imaju ista prava kao svi drugi.

Borba protiv posledica

Problem je u tome što ratni zločinci uživaju privilegovan status upravo zbog dela koja su počinili, a ne uprkos njima. Naprednjačka vlast zlikovce tretira sa osobitim poštovanjem i uvažavanjem, odajući počast njihovom učešću u udruženom zločinačkom poduhvatu. Njihovo ponašanje je logično, jer su Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i slični jastrebovi bili deo istog poduhvata kao i generali kojima je presuđeno u Hagu, samo su bili raspoređeni na druge dužnosti. Dok su vojni i policijski zapovednici radili na terenu, direktno rukovodeći operacijama ubijanja i proterivanja, pomenuta gospoda su radila u kabinetima, obavljajući politički deo posla. U masovnim zločinima najvažnija je dobra podela rada, ne mogu svi da rade sve.

Međutim, nije baš jasno zašto srspka javnost to mirno prihvata, solidarišući se sa učesnicima u najsramotnijim događajima naše istorije. Građani i mediji dižu moralnu paniku za svaku sitnicu: sitni kriminalac boravio u školi i kvario decu, rijaliti programi razaraju našu kulturu i nude omladini pogrešne modele, tabloidi i slični paramediji nude starlete i kriminalce kao uzore mladima, i tako dalje i tome slično. Dobro, sve to ima smisla, ali u nekoj uređenijoj zemlji u kojoj postoji kakav-takav bazični sistem vrednosti. Ali, u državi u kojoj su masovne ubice opšteprihvaćene kao nacionalni heroji, takvo pravljenje bure u čaši vode deluje pomalo promašeno.

Većina građana i takozvanih elita nemaju snage ni kuraži da udare na prave mete, u srce tame, u velikodržavni ideološki projekat koji je doveo do sveopšteg rasapa. Pošto nisu u stanju da se obruše na uzrok problema, onda se bore protiv posledica, lažući sebe da će se tako nešto promeniti. Besmisleno je govoriti o bilo kakvim vrednostima u društvu gde je masovni ubica nedodirljivi autoritet, uzor, junak, patriota, idol i mladih i starih. Ko ćuti o Ratku Mladiću, nema pravo da govori ni o Kristijanu Goluboviću.

(zurnal.info)