Noć koja ne prestaje:Spomenica za ratnog zločinca
JEDINA SLOBODNA TERITORIJA

Tomislav Marković

Noć koja ne prestaje: Spomenica za ratnog zločinca

Vinko Pandurević je bio komandant Zvorničke brigade u okviru Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, a njegova brigada je učestvovala u napadu na Srebrenicu u julu 1995. godine. U presudi Haškog tribunala stoji da je Pandurević osuđen „za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti“, za „kršenje zakona i običaja ratovanja“, za „nečovečna dela, prisilno premeštanje kao zločin protiv čovečnosti“, kao i zato što „nije preduzeo nužne i razumne mere da svoje podređene spreči u počinjenju zločina"

Spomenica za ratnog zločinca
Vinko Pandurević (istocnabosna.ba)

 

 

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije Milan Mojsilović organizovao je svečani prijem za delegaciju Kluba generala i admirala. Tom svečarskom prilikom Mojsilović je dodelio vojnu spomenicu penzionisanom generalu Vinku Pandureviću za „učešće u odbrani od NATO agresije na SRJ“. Tako bar glasi zvanično obrazloženje. Nezvanično, umirovljenik je spomenicu dobio i za neke druge zasluge koje nije uputno javno spominjati, jer je zbog njih osuđen pred Haškim tribunalom na 13 godina robije.

Vinko Pandurević je bio komandant Zvorničke brigade u okviru Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, a njegova brigada je učestvovala u napadu na Srebrenicu u julu 1995. godine. U presudi Haškog tribunala stoji da je Pandurević osuđen „za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti“, za „kršenje zakona i običaja ratovanja“, za „nečovečna dela, prisilno premeštanje kao zločin protiv čovečnosti“, kao i zato što „nije preduzeo nužne i razumne mere da svoje podređene spreči u počinjenju zločina". Osuđen je i zato što je predao deset ranjenih Bošnjaka iz bolnice u Milićima Vujadinu Popoviću, načelniku bezbednosti Drinskog korpusa VRS, znajući da će biti usmrćeni. Pripadnici Pandurevićeve Zvorničke brigade učestvovali su u ubijanju civila u Srebrenici, a pomagali su i u transportu leševa u masovne grobnice.

 

Antihaški oktopod

 

Dodeljivanje spomenice Pandureviću nije nikakav izuzetak, već nastavak zvanične državne politike koja glorifikuje i rehabilituje ratne zločince, proglašavajući ih uzornim građanima i stubovima srpskog društva, takoreći idealnim figurama na koje bi mlade generacije trebalo da se ugledaju. Pre nekoliko godina je Marko Đurić - tadašnji direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, a današnji ambasador Srbije u Vašingtonu – uključio Pandurevića u nešto što se zvalo „unutrašnji dijalog o Kosovu“, pa se ovaj raspričao o suštinskoj autonomiji kao modelu za rešavanje kosovskog pitanja, ponavljajući staru promašenu formulu Vojislava Koštunice.

Pandurević je rado viđen gost na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, pogotovo u „Ćirilici“ Milomira Marića, gde zajedno sa drugim osuđenim ili traženim ratnim zločincima učestvuje u elektronskoj crnoj misi, rugajući se žrtvama, negirajući bilo kakvu krivicu i falsifikujući zlikovačku prošlost. Kao i mnoge njegove kolege po umorstvu, i Pandurević se raspisao, pa redovno objavljuje knjige, a srpske institucije široko raskriljuju svoje dveri za ovakva kukasta izdanja. Tako je, na primer, Pandurevićeva knjiga „Haška hobotnica“ promovisana u Udruženju novinara Srbije. 

To je tek kap u mrtvom moru, mnogo je indikativniji slučaj Veselina Šljivančanina, ratnog zločinca i člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke, koji se već godinama nalazi na promotivnoj turneji, obilazi kulturne centre, biblioteke i domove kulture diljem Srbije. Tamo propoveda publikumu o svetskoj zaveri protiv Srba, o nevinosti masovnih ubica, o tome da nikakvih zločina nije bilo, već nam to sve podmeću strani plaćenici. Ne znam za haškog, ali ovaj antihaški oktopod je pustio pipke u sve pore i institucije srpskog društva, od njega se disati ne može.

 

Džinovski mozaik beščašća i okrutnosti

 

Nekoliko dana posle svečanosti u Generalštabu, isplivao je snimak sa jedne privatne svečanosti u Priboju. Policajac je slavio rođenje sina, pa se podnapito društvance veselilo uz prigodne pesme koje slave život, kao što je poznati lešinarski hit „Oj, Pazaru, novi Vukovaru, oj, Sjenice, nova Srebrenice“. Treba decu učiti pravim vrednostima od najmanjih nogu, još od kolevke. To je samo još jedan crni kamenčić u džinovskom mozaiku beščašća i okrutnosti. Pomenuta pesma je zvučna verzija poznatog umetničkog dela koje se može videti diljem zamišljenog „srpskog sveta“ – murala sa likom Ratka Mladića koji krasi nebrojene zidove i javne površine. 

Najpoznatija freska masovnog ubice može se videti na Vračaru, u Njegoševoj ulici, i nalazi se pod državnom zaštitom. Za razliku od aktivistkinja Aide Ćorović i Jelene Jaćimović koje su zbog gađanja zidnog đenerala jajima bile privedene, a Ćorović su u međuvremenu dva puta napali čuvari murala u zimskom periodu. Nekažnjeno, normalno, a ko bi napadače i jurio kad se na čelu policije nalazi Aleksandar Vulin, veliki poštovalac lika i zlodela Ratka Mladića.

Genocid u Srebrenici negiraju svi državni zvaničnici, od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, preko premijerke Ane Brnabić, pa sve do najsitnijeg šrafa u naprednjačkoj mašineriji. Zvanična politika Srbije je da se u Srebrenici, neznano kako, dogodio „strašan zločin“, nipošto genocid, i da to nema ama baš nikakve veze s nama, kao ni prethodne godine rata, masovnih istrebljenja i progona. Takav odnos prema zločinačkom nasleđu ima i polovina opozicije, a i neki mladi lideri u nastajanju poput Save Manojlovića iz organizacije „Kreni promeni“. 

 

Ratni zločinci pod zaštitom države

 

Quo vadis, Aida“ Jasmile Žbanić, koji je proglašen za najbolji evropski film, ne nalazi se na ovdašnjim bioskopskim repertoarima. Srpska glumica Jasna Đuričić koja je za ulogu Aide dobila evropskog Oskara, izložena je silnim uvredama i difamacijama. Već godinama navijači na tribinama skandiraju „Nož, žica, Srebrenica“, niko od njih za to nije odgovarao. Ne zaustavljaju se srpske institucije samo na veličanju osuđenih zločinaca, već i aktivno brane one koji tek treba da budu privedeni pravdi. 

U Srbiji se krije bar desetak ljudi optuženih za ratne zločine u BiH, a državni organi odbijaju da ih izruče, uprkos sporazumima o saradnji. Ko god je učestvovao u masovnim pokoljima i progonima nesrba, može da računa na srpsko državljanstvo po skraćenom postupku i državnu zaštitu. Ima i onih koji su već osuđeni, ali nikako da budu poslati na odsluženje zatvorske kazne, jer su nadležne ustanove vanredno susretljive prema hladnokrvnim ukoljicama, pod uslovom da su ubijali žene i decu za „našu stvar“. Takav je slučaj Novaka Đukića koji je u Bosni pravosnažno osuđen na 20 godina robije za masakr na Tuzlanskoj kapiji, ali država Srbija nema nameru da ga otpremi iza rešetaka. 

 

Politika zaborava

 

Kad tome dodamo silne naci intelektualce koji vredno krivotvore prošlost, te medijsku vojsku koja svakodnevno isporučuju nepodnošljivu količinu falsifikata, šovinističke mržnje i čistog, nepatvorenog zla – dobijamo donekle vernu sliku današnjeg srpskog društva. Mada je sve pobrojano tek jedan detalj te krvoločne slike, reč je o kompoziciji orijaškog formata, sa hiljadama protagonista i nebrojenim činovima varvarstva, potrebno je bar dva života da se napravi kompletan katalog, pod optimističkom pretpostavkom da je to uopšte izvodljivo. 

Od zahuktalog, razularenog, institucionalizovanog zla možda je strašnija samo sveopšta ravnodušnost javnosti. Na spomenicu Pandureviću reagovale su organizacije koje i inače reaguju u ovakvim slučajevima, Inicijativa mladih za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo, novinari koji se bave zločinačkim nasleđem, aktivisti i pojedinci od kojih se reakcija i očekuje. Na genocidno veselje u Priboju bilo je malo više reakcija, oglasili su se i opozicioni političari, čak je i Vučić nešto promrmljao, mada su njegove izjave čisto licemerje – u najboljem slučaju će nekog sitnog izgrednika kazniti, a istovremeno će nastaviti sa državnim počastima masovnim ubicama i sa politikom zaborava i guranja prošlosti pod tepih. 

Doduše, Vučićevo ponašanje ima logike. Pošto je devedesete proveo kao aktivni učesnik zločinačke politike i napravio karijeru na leševima, u njegovom slučaju bi pošteno suočavanje s prošlošću značilo izlazak iz politike, dobrovoljnu autolustraciju, a verovatno i prijavljivanje nadležnim organima gonjenja. Slično je i sa njegovim saborcima iz tog mračnog vremena kao što su Aleksandar Vulin, Ivica Dačić, a i svi oni mlađi koji su oberučke prigrlili ideologiju krvi i tla. 

 

noći koja ne prestaje

 

Nerazumljivo je ponašanje onih koji ni u kakvom zlu nisu učestvovali, ali se drage volje pridružuju zločinačkom nasleđu, negiraju genocid i haške presude, Miloševićeve propagandne floskule doživljavaju kao realnu sliku stvari i uporno odbijaju da pogledaju istini u oči. Ili se ljute što ih neko podseća na prošlost, na te starudije, davno zaboravljene događaje koji s njima nemaju nikakve veze, jer su se dogodili dok su bili deca ili se uopšte nisu ni rodili. Ili tvrde kako se pitanja ratnih zločina potežu da bi se „skrenula pažnja s važnih stvari“ i izmišljaju slične beslovesne izgovore. Kao da ima važnijih stvari od ljudskog života. Šta reći ljudima koji dobrovoljno odlaze u jatake zlikovcima, nekoliko decenija nakon počinjenih zločina? Kojim jezikom govoriti tamo gde je izgubljena sposobnost razlikovanja dobra i zla? 

Teško je o svemu tome i pisati, čak i kad navodi gole činjenice čovek ima utisak da izneverava istinu, jer ne može da dosegne razmere antropološke katastrofe u kojoj živi. Kad je nakon rata, 1997. godine posetio Sarajevo, Radomir Konstantinović je govorio o sličnom osećanju, kako se posle svake izgovorene reči „osećao loševeoma lošekao da sam nešto sakrio svojim govorom”. Govorio je i da „čovek kojipod trijumfom zlane poželi reči da zameni urlikom zverina smrt ranjenetaj nije čovek”. I da je ta zver zapravo „životinja moje ljudskostivelika divna strašna životinja očajavanja” koja od čoveka traži da zaurla. „Nema danas ljudskosti bezočajavanjaNema danas govora bez dubokoga njegovog iskušavanja jecajem i urlikom“, govorio je mudri Radomir.

Naša situacija nije se mnogo izmenila od tog doba, možda je čak i gora, neljudskija, a zlo još trijumfalnije. I dalje se nalazimo „u noći koja ne prestaje”, u kojoj ratni zločinci dobijaju spomenice, čuvari zakona pevajuantipesme što prizivaju nove pokoljea otupelost i ravnodušnost prekrivaju milione, kao crni pokrov. Pa ipak, uprkos mrklom mraku i sveopštem gluvilu, moramo govoriti, makar i nevešto, nedovoljno, traljavo, sve je bolje od mukle tišine. Moram “da artikulišem plač, da očovečujem životinju ranjene ljudskosti”. Sve dok vlada zavera ćutanja o počinjenom zlu, nalog govora ostaje jedini etički imperativ. 

(zurnal.info)