Promocija silovatelja: Tabloidno iživljavanje nad žrtvama

Tabloid “Informer” već deset godina truje srpsku javnost, kao udarna medijska pesnica režima Aleksandra Vučića. Broj lažnih vesti koje su za to vreme objavili teško je prebrojati, a još teže koliko su puta prekršili novinarski kodeks. Prema istraživanju sajta fakenews.rs, samo tokom 2017. godine na 302 naslovne strane “Informera” objavljene su 362 lažne vesti. Po izveštaju Saveta za štampu, list koji uređuje Vučićev prijatelj Dragan J. Vučićević, u drugoj polovini 2019. godine prekršio je kodeks 667 puta. Trudili su se takozvani novinari, dali su sve od sebe, ali više od toga nisu mogli, stotinak ogrešenja o sva novinarska pravila mesečno – to je njihov maksimum.

Urednik ovog tabloida nikada se nije ni pretvarao da pravi novine, od početka je to bilo propagandno glasilo Srpske napredne stranke, partijski bilten koji služi za sluđivanje javnosti, za topovske udare na zdrav razum i ruganje poslednjim ostacima zaklane etike. Vučićević i njegova družina specijalizovali su se za širenje straha i panike, redovno najavljivanje novih ratnih sukoba, držanje stanovništva u mentalnom opsadnom stanju, raspirivanje paranoičnih priča kako smo sa svih strana okruženi neprijateljima, satanizaciju Vučićevih političkih protivnika, vređanje i blaćenje svakog ko se usudi da kritikuje vlast, poricanje zločina i genocida, davanje prostora zločincima (kako ratnim, tako i mirnodopskim) da se razmahnu, iživljavanje nad žrtvama, retraumatizaciju i slične stilske postupke.

Ono što je Vojislav Šešelj na političkoj sceni Srbije, to je Dragan J. Vučićević u medijskoj i paramedijskoj sferi. I nije usamljen u tom poduhvatu, Vučić na raspolaganju ima čitavu armiju beskrupuloznih propagandista raspoređenih po štampanim, online i elektronskim medijima, ali se Vučićević ističe čak i u tako odurnoj družini. Nije Vučić ni jedini gazda kojem je urednik imao priliku da služi, bio je odan i prethodnicima, dok je uređivao tabloid “Press” za Dragana Đilasa i Milorada Miškovića, a kalio se i u “Kuriru” i “Nacionalu”.

Šamar žrtvama seksualnog nasilja

Objavljivanje “megaekskluzivnog” intervjua sa serijskim silovateljem Igorom Miloševićem koji je nedavno pušten na slobodu savršeno se uklapa u urednički koncept “Informera”, uključujući i morbidne detalje kao što su najava budućih silovanja i uputstvo potencijalnim žrtvama kako da se ponašaju da ne bi bile povređene. Zastrašivanje javnosti i zlostavljanje žrtava su redovna tabloidna praksa, samo su ovog puta prevršili meru i izazvali burnu reakciju. Ispred redakcije “Informera” održan je masovni protest, žene su se pobunile i poručile medijskim zlostavljačima da im je svega dosta. „Nasilnike u zatvore, ne u medije“, „Na nasilje se ne klikće, nasilje se kažnjava“, "Ženska patnja nije izvor prihoda“ – pisalo je na transparentima na protestu. Poruka za uredništvo “Informera” je bila jednostavna – “Sram vas bilo”, kao i optužba da ovakvim postupcima mediji postaju direktni saučesnici u nasilju nad ženama.

Oglasile su se brojne nevladine organizacije, opozicione stranke, pojedinci, zgroženi gnusobom “Informera” koji je uspeo da prevaziđe i sopstvene kriterijume zla i naopakog. “Objavljivanje ovog intervjua predstavlja šamar pre svega svim ženama koje su preživele seksualno nasilje od dotičnog, ali i svim onima koje već danima ulažu energiju u osmišljavanje taktika za bezbedno hodanje ulicama Beograda, jer sistemska zaštita ne postoji i osećaju da su prepuštene same sebi", naveo je Autonomni ženski centar u svom saopštenju.

Oluja koja se podigla u javnosti zapretila je da ugrozi omiljenog Vučićevog propagandistu, pa su naprednjaci odmah krenuli u kontrolu štete. Za njih nisu žrtve žene koje je Milošević silovao i koje su retraumatizovane intervjuom, njih ne zanima strah koji žene osećaju jer znaju da ih državni organi ne štite, za njih je žrtva Dragan J. Vučićević zato što ga je jedna učesnica protesta polila vodom i šutnula nogom u stražnjicu. Mnogi su ovo videli kao akt nasilja, mada se meni čini da je ipak reč o nužnoj samoodbrani.

Naprednjačka odbrana

Naprednjački funkcioneri su odmah stali u odbranu Vučićevića i krenuli u napad na demonstrante i sve koji ih podržavaju. Međutim, to nije bilo dovoljno, jer je bes javnosti narastao do neslućenih razmera, pa su se dosetili lukavštine: Milošević je uhapšen, jer ga je upravo “Informer” prijavio za ugrožavanje sigurnosti njihovih novinarki koje su radile intervju. I sad se urednik tabloida hvali kako je zaslužan za uklanjanje silovatelja sa ulice.

Manevar vlasti koje po svaku cenu moraju da odbrane stub režima više je nego providan. Nakon hapšenja održan je još jedan protest ispred “Informera”, okupilo se mnogo više ljudi nego prvi put, a redakciji je poručeno da nisu doprineli sklanjanju silovatelja sa ulica, već višestrukoj traumatizaciji žena. Demonstranti su istakli tri zahteva: da se hitno ukloni video intervju iz svih medija koji su ga preneli; da država prekine finansiranje “Informera” i da državni organi konačno naprave registar svih nasilnika nad ženama, što su obećali pre mnogo godina.

Šta god bude sa navedenim zahtevima, važno je da je u javnosti pokrenut čitav niz važnih tema, od toga da nema sistemske zaštite žena od nasilnika, preko nedostatka nadzora nad silovateljima nakon puštanja iz zatvora, ogromne stope femicida (samo od početka ove godine ubijene su 24 žene u porodičnom nasilju), nespremnosti policije i tužilaštva da reaguju na slučajeve porodičnog nasilništva, pa sve do patrijarhalnog kulturnog modela koji podstiče sve vrste nasilja nad ženama. Šlag na torturu je neetičko izveštavanje tabloida koji dodatno traumatizuju žrtve i zarađuju na njihovoj patnji.

Promovisanje Milana Lukića

Kad su već otvorena silna pitanja o rak-ranama srpskog društva, trebalo bi ići do kraja, do korena zla. Jer su silovatelje promovisali mnogo ugledniji ljudi od Vučićevića u kudikamo važnijim institucijama od jednog opskurnog tabloida. Na normalizaciji nasilja radi se već decenijama punom parom, setimo se jednog eklatantnog primera. Knjiga osuđenog ratnog zločinca Milana Lukića "Ispovest haškog sužnja" koju je objavila Srpska radikalna stranka promovisana je 2011. godine u Parohijskom domu pri Hramu svetog Save u Beogradu, a na promociji je učestvovao i jedan sveštenik. Isto izdanje promovisano je i 27. januara 2012. godine, na svetog Savu, na sceni muzeja „Moderna garaža“. Na promociji je govorio i Bratislav Petković, vlasnik „Moderne garaže“, koji je nedugo potom izabran za ministra kulture u Vladi Srbije, nakon pobede naprednjaka. Valjda je Vučić smatrao da nema boljeg kadra za ministra kulture od onog koji promoviše stare radikalske vrednosti kao što su pljačka, ubistvo i silovanje.

Milan Lukić je jedan od najbrutalnijih ratnih zločinaca u vrlo oštroj konkurenciji. Osuđen je pred Haškim tribunalom na doživotnu robiju za mučenja, pljačku, uništavanje imovine i ubistvo najmanje 132 identifikovana muškarca, žena i dece. Među Lukićevim zločinima, po monstruoznosti se ističe spaljivanje oko 140 živih civila u Višegradu u junu 1992. godine. Lukić je poznat i kao organizator logora za silovanje u hotelu „Vilina vlas“ pokraj Višegrada. Tu su pripadnici Lukićevih „Osvetnika“ i drugih paravojnih formacija dovodili Bošnjakinje, među njima i devojčice koje nisu bile starije od 14 godina, da bi se na njima iživljavali. U istom logoru Bošnjaci su zlostavljani i mučeni do smrti. Pet devojaka koje su vojnici masovno silovali izvršile su samoubistvo.

Hotel „Vilina vlas“ danas najnormalnije radi, funkcioniše i kao rehabilitacioni centar, tako da zainteresovani turisti mogu mirno da odsednu u ovom objektu i da spavaju u istim sobama u kojima su pre nekoliko decenija žene masovno silovane, a muškarci prebijani i ubijani. Noćenje sa doručkom košta 65 konvertibilnih maraka. Kada institucije i istaknuti pojedinci promovišu knjigu ovakvog čoveka, i to memoarsko delo u kojem se zločinac opravdava i laže o sopstvenoj ratnoj prošlosti – to šalje jasnu poruku čitavom društvu da silovatelji uživaju podršku moćnika, što neminovno ohrabruje sve potencijalne nasilnike.

Neobavešteni o masovnim silovanjima

Silovanja u hotelu „Vilina vlas“ samo su mali deo horora iz ratova devedesetih. Masovna silovanja Bošnjakinja bila su deo ratne strategije. Prema proceni Evropskog parlamenta, tokom rata u Bosni i Hercegovini silovano je oko 20.000 žena. Rat u Bosni osmišljen je u Beogradu, intelektualna elita ove zemlje crtala je mape Velike Srbije, pravila planove za „humana preseljenja“, te kadrirala Radovana Karadžića za vođu SDS-a. Rat su finansirali poreski obveznici iz Srbije, odavde su Vojsci Republike Srpske stizale ratne potrepštine. Međutim, te notorne činjenice i dalje nemaju pravo građanstva u srpskoj javnosti, jer su one snage koje su zdušno radile na pripremi rata, nakon užasa i zločina nastavile da rade na poricanju zločinačke prošlosti. Na tome rade i svi mediji lojalni predsedniku Srbiju, koji pokušava da prebriše sunđerom svoju ratnohuškačku prošlost.

Tako da je srpska javnost i dalje neobaveštena o masovnim silovanjima „srpskih heroja“ po Bosni. Retke knjige u kojima se može o tome nešto pronaći, poput „Pucanja duše“ Janje Beč Nojman ili „Ženske strane rata“ koju su priredile Žene u crnom, i nisu baš na listama bestselera. Kao što reče Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra na seminaru posvećenom žrtvama seksualnog nasilja u ratu u bivšoj Jugoslaviji, koji je održan u Crnoj kući, u Novom Sadu - Srbija je jedina zemlja u regionu koja ni na kakav način ne prepoznaje žrtve seksualnog nasilja u ratu.

Ne samo da Srbija ne želi da zna za žrtve silovanja, već aktivno negira njihovo postojanje, ruga se i njima i svima koji su stradali tokom ratova devedesetih, u čemu prednjače Vučićevi izvođači medijskih radova poput redakcije “Informera” i mnogih drugih. Da je Milošević silovao u nekim drugim gradovima po susednim zemljama, da je silovao žene koje se malo drugačije zovu, za njega verovatno ne bismo ni znali, kao što ne znamo ni za stotine drugih koji su činili ovakve zločine. A prijava protiv njega bi, u najboljem slučaju, skupljala prašinu zagubljena u fiokama Tužilaštva za ratne zločine. Baš kao što po tim istim ladicama godinama skupljaju prašinu onih 2.500 prijava za ratne zločine. A kad bi kojim čudom bio i osuđen, objavljivali bi mu knjige i slavili ga kao velikog srpskog patriotu i heroja.

(zurnal.info)