Međunarodna trgovina: Uvoz birača iz Republike Srpske u Srbiju

Veze između Srbije i Republike Srpske su tesne, brojne i ozvaničene raznim dokumentima. Još 1997. godine Savezna Republika Jugoslavija sklopila je sa manjim bosansko-hercegovačkim entitetom Sporazum o specijalnim paralelnim vezama, kasnije je Srbija nasledila ovaj sporazum i implementirala ga 2010. godine. Godinu dana ranije, u junu 2009, sklopljen je Sporazum o saradnji u oblasti privrede koji se odnosio na izvoz, kupovinu automobila „FIAT punto”, traktora „IMT”, nameštaja, kao i na izdvajanje subvencija za kredite građanima Srbije koji bi da turistički posete Republiku Srpsku.

Ovih dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić, poznat po tome što se razume u sve i još ponešto, primetio je da na srbijanskom tržištu nedostaju razni artikli, poglavito kontigent birača Srpske napredne stranke. Nestašica glasača najviše je pogodila beogradsku nahiju, pa je predsednik morao nešto hitno da preduzme. Domaći proizvodni kapaciteti napregnuti su do krajnjih granica izdržljivosti, lokalna nalazišta biračkog tela totalno su iscrpljena, uz nesebičnu pomoć ucena, podmićivanja, manipulacija i medijskog terora.

Nestašica glasača

Vučiću nije ostalo ništa drugo osim da interventnim uvozom nadoknadi manjak tražene robe. Pod sloganom „Kad je teško – Dodik“, predsednik se okrenuo svom tradicionalnom prekodrinskom poslovnom partneru, te započeo opsežnu akciju nabavke sigurnih glasova, pod velom tajne, ispod žita i medijskih radara. Rukovodeći se jevanđeoskim geslom „Ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati“ koje su opevali Bjesovi, predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas obelodanio je nekoliko snimaka koji razotkrivaju Vučićev uvozni biznis.

Na jednom snimku se vide građani koji su vozilima sa registarskim oznakama iz Republike Srpske prijehali u Beograd kako bi po ubrzanoj proceduri dobili državljanstvo Srbije. Na drugom snimku zabeležen je razgovor sa naprednjačkim kadrom zaduženim za organizaciju uvoza i koordinaciju biračkog tela iz susedne države, jednim od mnogih, jer je u pitanju opsežna operacija. Đilasov stranački kolega Borko Stefanović obznanio je slična saznanja na konferenciji za štampu, rekavši da se ulici Cara Nikolaja broj 72 na Vračaru, prijavilo dvadeset avetinjskih glasača, a na tom mestu se nalazi napuštena, devastirana kuća nepogodna za stanovanje.

Odjeci i reagovanja

Povodom optužbi na račun naprednjačkog rukovodstva, oglasio se državni vrh Srbije. Vučić se javio sa puta po dalekoj Kini, skrećući priču na neku drugu stranu, govoreći kako opozicija svoje pristalice hrani mržnjom, ali zapravo nije demantovao da je u toku operacija povećavanja naprednjačkog biračkog tela uz pomoć nečasnih sredstava. Predsednica Vlade u Vučićevoj senci Ana Brnabić pokušala je da nešto suvislo prozbori za Tanjug, ali joj nije išlo. Govoreći o Đilasu, premijerka je uspela da sroči sledeću zbunjozu: 

„On očigledno misli da su oni stado kojim neko može da upravlja, kao što misli za mnoge druge ljude da neko njima može da upravlja i da neko može da kupi njegove glasove… njihove... naše… izvinite. Možemo ponovo samo?” 

Te puste frojdovske omaške, omaknu se čoveku kad se najmanje nada, pa proslovi i ono što nipošto ne bi smeo, baš ono što je nameran da sakrije. 

Reagovao je i izvoznik sigurnih glasova iz Banjaluke, dedinjski rezident Milorad Dodik, rekavši da je Republika Srpska za pojedince iz opozicije u Srbiji daleko inostranstvo, kojeg bi se najradije odrekli, a bolje bi im bilo da se založe da Srbi iz Srpske imaju automatsko državljanstvo Srbije. Ukazao je Dodik i na svetli primer Hrvatske koja je svakom Hrvatu u BiH dala državljanstvo, a u tome „niko ne vidi problem”.

Do ove tačke sve je išlo kako treba, uloge su bile precizno podeljene, jasno je bilo ko kupuje glasove a ko nečasnu trgovinu razotkriva, ko su dobri a ko loši momci. A onda se javio predsednik Partije demokratskog progresa Branislav Borenović koji je podsetio na nekoliko neprijatnih činjenica i tako uneo pometnju u priču o uvozu birača. On je naveo da je pravo na državljanstvo Srbije građanima Republike Srpske omogućeno izmenama Zakona o državljanstvu Srbije 2007. godine, za vreme vlasti Demokratske stranke. Podsetio je da su demokratski funkcioneri Vuk Jeremić i Boris Tadić učestvovali u Dodikovim predizbornim kampanjama i pozivali građane BiH da glasaju za njihovog favorita, a da im je Dodik uslugu uzvraćao istom merom. Podsetio je zaboravne i da Milorad Dodik već godinama redovno glasa na izborima u Srbiji.

Povratak bumeranga

Vaistinu, Dodik se 2018. godine i hvalio da je glasao na lokalnim izborima u Beogradu, mašući srpskim pasošem i objavljujući fotografije iz izborne jedinice na Savskom vencu. Međusobna podrška političkog vrha Srbije i Milorada Dodika nije počela s Vučićem, on je glavnog baju iz Republike Srpske nasledio od svojih demokratskih prethodnika, te dodatno razvio specijalne odnose s njim. Kao što je danas Dodik mirođija u svakoj naprednjačkoj čorbi, tako je i juče igrao ulogu istog neizbežnog sastojka u demokratskoj kuhinji. Pravo na dvojno državljanstvo, pa i na učešće građana BiH na srbijanskim izborima traje već dugo, nije to Vučić izmislio, već samo koristi tekovine prethodnika u svoje svrhe. Tako se demokratama vratio bumerang koji su sami hitnuli, tresnuvši ih posred lica.

Ruku na srce, nisu ni demokrate izmislile politiku po kojoj je sasvim normalno tretirati Srbe u BiH kao glasački rezervoar i uplitati se u poslove susedne države. To je stara nacionalistička politika koja je dominirala od kraja osamdesetih godina prošlog veka, sa tragičnim posledicama koje su nam dobro poznate. A ni tada to nije bila novina, pretenzije nacionalističkih ideologa i političara na teritoriju Bosne i Hercegovine potiču još iz XIX veka, to je jedno od najčvršćih uporišta ove agresivne i ubilačke ideologije. Uvozna operacija Aleksandra Vučića nije nikakav incident, već logičan nastavak jedne duge tradicije koja je u srbijanskoj politici dominantna.

Ako opozicija zaista želi da se suprotstavi Vučiću, ne samo kao konkretnom pojedincu i autokrati koji je zarobio Srbiju, već kao predstavniku određene ideologije i političke prakse, trebalo bi da izvrši radikalan zaokret, da zauzme dijametralno suprotan stav u odnosu na naprednjake, te da se odrekne i vlastitih grešaka iz prošlosti koje joj se sad obijaju o glavu. Umesto što baštine ćosićevske ideje, bolje bi im bilo da se okrenu tankoj, ali jedino smislenoj srpskoj liberalnoj tradiciji. 

Zanemarena liberalna tradicija

Kad Milorad Dodik kaže da „niko ne vidi problem” u tome što Hrvati iz BiH imaju državljanstvo Hrvatske i glasaju u susednoj državi, te da je to recept koji valja primeniti i na Srbe u BiH, opozicija bi trebalo da kaže da upravo u tome i jeste problem. I da istakne kako je BiH nezavisna, suverena država, a da Srbija nema nameru da se meša u unutrašne poslove drugih zemalja. Mogli bi da se prisete jednog govora Marka Nikezića iz 1969. godine u kojem je vođa srpskih liberala rekao: „Kad počnu da se svađaju srpski i hrvatski nacionalisti oko Bosne, to je – razbijanje Jugoslavije”. Bile su to proročke reči koje nije imao ko da čuje.

A mogli bi da se prisete i šta je Nikezić govorio Srbima iz Bosne kad su došli u Beograd da se požale na svoje probleme. “Vaše interese jedino možete ostvariti u Bosni i Hercegovini. Tu je vaše rukovodstvo”, poručio im je tada Nikezić. Ove reči danas profesor Milo Lompar, nacionalistički ideolog blizak Dverima, vidi kao “duh samoporicanja”, kao “nastojanje po kojem Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, jer oni ne treba da teže integralnosti srpske kulturne egzistencije nego treba da se poistovećuju sa neprijateljskim državnim okvirom”. 

Razotkrivanje afere sa uvozom biračkog tela iz Republike Srpske moglo bi da posluži kao idealan povod opoziciji da se ideološki pozicionira na političkoj sceni, te da se založi za jedinu politiku koja vodi stabilnosti na Balkanu. Kad je u pitanju odnos Srbije prema BiH, tu postoje samo dve mogućnosti. Prva je ona stara, nacionalistička za koju je Bosna večna meta teritorijalnih aspiracija, koja granicu na Drini smatra privremenom i samo čeka pogodan čas da otme pola susedne države. 

Druga mogućnost je zanemarena i skrajnuta liberalna tradicija koja Bosnu smatra posebnom državom koja pripada podjednako svim narodima koji u njoj žive, te odlučno odriče svaku pomisao na to da Srbija treba da se stara o svim Srbima u regionu, ili da svi Srbi treba da žive u jednoj državi. Liberalni stav podrazumeva i konačno okretanje Srbije sebi, bavljenje sopstvenim problemima i odustajanje od uloge nekakvog Pijemonta. Znajući srpsku opoziciju, ne sumnjam da će propustiti priliku za ozbiljno ideološko suprotstavljanje Vučiću. Međutim, koliko god to odlagali, pitanje dobrosusedskih odnosa će jednom doći na red, baš kao i definitivno odustajanje od pretenzija na tuđe teritorije. Sve što naše komšije očekuju od nas jeste da ih konačno ostavimo na miru. 

(zurnal.info)