Horror sapunica: Vučić i Dodik, partneri u razaranju BiH

Postoji posebna vrsta političara čiji potezi neprestano izazivaju zbunjenost, čuđenje, šok i nevericu kod njihovih protivnika i demokratske javnosti, uprkos tome što se sve vreme ponašaju logično i dosledno. Tipičan primer ove zagonetne pojave su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i član Predsjedništva BiH Milorad Dodik. Njih dvojica sve vreme vode jednu te istu štetočinsku politiku pogubnu i po građane koje predstavljaju, kao i po sve druge koji imaju nesreću da su se zatekli u njihovoj blizini, a ipak svaka njihova radikalnija izjava ili čin nailaze na zaprepašćenje. To izaziva brojne komentare i raznolika tumačenja, silna nastojanja kritičke javnosti da shvati šta Vučić i Dodik zapravo planiraju i do kojih granica su spremni da idu u destrukciji. Suština je jednostavna i uvek ista - dok njih dvojica imaju bilo kakvu političku moć, ni BiH ni Srbija se ničem dobrom ne mogu nadati. Što bi rekao prorok Isaija: „Na putevima su njihovim pustoš i rasap“.

Kada su zaseli na vlast, uz nesebičnu podršku zapadnih saveznika, pred sobom su imali dva puta. Jedan je bio onaj evropski: demokratizacija društva, približavanje evropskim standardima, ekonomski napredak, jačanje institucija, oslobađanje medija od uticaja vlasti, insistiranje na vladavini prava, uopšte – uređivanje društva i upodobljavanje zapadnim modelima. Težak i naporan put koji zahteva ozbiljne reforme, ogroman rad i posvećenost dobrobiti sopstvenih građana. Drugi put je bio onaj stari, dobro poznati: zarobljavanje države, autokratska vladavina, dodatna kriminalizacija društva, korupcija bez granica, nacionalističko divljanje, proizvodnja permanentnog vanrednog stanja, uopšte – ono naše što vazda bejaše.

Ljudski životi kao moneta za potkusurivanje

Na početku Vučićeve vladavine delovalo je da će okrenuti radikalski ćurak naopako i povesti Srbiju u pravcu Evrope, makar i stinim koracima. Obnovljeni su pregovori sa Kosovom, potpisan je Briselski sporazum, umirene su tenzije sa Crnom Gorom i napravljena distanca prema Miloradu Dodiku. To je potrajalo kratko, dok Vučić nije ojačao svoju poziciju, preuzeo apsolutnu vlast u svoje ruke i krenuo u sistematsko zarobljavanje države, zavođenje autokratije i faktičko odustajanje od evropskih integracija. Pokazalo se da je Vučićevo navlačenje evropske maske bio providan manevar, čim više nije bilo potrebe da se pretvara, vratio se na fabrička radikalska podešavanja. Dodik je počeo kao umerenjak, a završava (ili se bar nadam da završava) kao radikalni secesionista i pretnja po mir i stabilnost BiH i čitavog regiona.

U najnovijoj epizodi horor-sapunice Dodik je prešao sa reči na zlodela. Nakon dugogodišnjih najava secesionizma preduzeo je konkretne korake, predsednica Republike Srpske potpisala je odluku o stavljanju van snage Inckovog zakona, a donet je i zakon o osnivanju entitetske Agencije za lekove. To su prvi udari na ustavni poredak BiH, a Dodik je najavio i čitav niz drugih, uključujući i formiranje entitetske vojske sa istim imenom pod kojim je izvršila masovne zločine i genocid u Srebrenici. Đavo je odneo šalu, uznemirena je i međunarodna zajednica, a o žiteljima BiH da i ne govorimo. Uznemirenost, strah i nespokojstvo su više nego opravdani, jer ljudi poput Dodika i Vučića ne prezaju ni od čega, a sve zarad vlasti, novca i moći. Koliko im znače životi građana videli smo tokom pandemije, a i tokom devedesetih godina kada je Vučić bio deo udruženog zločinačkog poduhvata, za njih su ljudski životi moneta za potkusurivanje.

Hegemonističke i imperijalne težnje Srbije

U jeku secesionističke kampanje Dodik je doputovao u Beograd na sastanak s Vučićem. Nakon sastanka Vučić je zborio o tome kako je preneo Dodiku nekoliko važnih poruka iz Evropske unije i sveta, pozivao na dijalog, a Dodik ispevao himnu miru „koji ipak nema cijenu, ni alternativu“. Kao da su se sastala dva ostarela hipika, pa se podsećaju mladalačkih dana kad su se borili za mir u svetu. Vučić po ko zna koji put izvodi predstavu za naivne, gradeći se da je mirotvorac, umerenjak i faktor stabilnosti. Da bismo saznali šta je zapravo politika Aleksandra Vučića ne treba da slušamo njegove prepodobne izjave, već ono što govore njegovi jastrebovi poput Aleksandra Vulina koji već godinama trubi o stvaranju „Srpkog sveta“ i o političkom ujedinjenju svih Srba u regionu koje će izvesti ova generacija srpskih političara na čelu sa velikim vođom Vučićem. 

Nije zgoreg ni pogledati šta pišu i emituju Vučićevi mediji. U svim tabloidima i trovačnicama na nacionalnim frekvencijama već godinama traje kampanja protiv Bosne i Hercegovine, granica na Drini se doživljava kao privremena i provizorna, Republika Srpska se posmatra u duhu Dobrice Ćosića kao jedina pobeda srpskog naroda u ratovima devedesetih, a ujedinjenje Srbije sa Republikom Srpskom kao politički cilj koji nema alternativu. U tu priču savršeno se uklapaju i ostali otrovni medijski sadržaji, falsifikovanje prošlosti, negiranje genocida i zločina, glorifikacija ratnih zločinaca i otvoreno zagovaranje velikosrpske ideologije. 

Na kraju, nije loše baciti pogled i na neke zvanične dokumente države Srbije u kojima je zapisana i zvanična politika ove zemlje. Na primer, možemo zaviriti u “Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije” u kojoj se navodi kako je „očuvanje Republike Srpske jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Republike Srbije”. Na istom tragu je i  “Povelja o srpskom kulturnom prostoru” koju su potpisali ministar kulture Srbije i ministarka prosvete i kulture Republike Srpske, u kojoj potpisnici izražavaju “prirodnu težnju za uzajamno saglasnom kulturno-prosvetnom politikom”. Otelotvorenje ovog dokumenta je zajednički Zakon o ćirilici koje su donele Srbija i RS, kao i novouspostavljeni praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave koji se proslavlja 15. septembra. Hegemonističke i imperijalne težnje Srbije prema BiH nisu nimalo skrivene, naprotiv, nalaze se u zvaničnoj državnoj politici koja se kreće ka stvaranju „Srpskog sveta“.

Nimalo slučajni partneri

Politika koju Srbija vodi prema BiH nije nikakav izuzetak, sličan tretman imaju i druge države u regionu. Crna Gora je na talasu litija i takozvane odbrane svetinja već pripojena „Srpskom svetu“, a sever Kosova je idealna zona za neprestano izazivanje napetosti i predratnog stanja. Malo pre nego što je počelo strahovanje da bi Dodikovi separatistički potezi mogli da izazovu rat, o mogućim ratnim sukobima se spekulisalo još dva puta. 

Građani Crne Gore su početkom septembra bili u istom strahu od rata i krvoprolića, povodom ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju. Danima su Vučićevi mediji prizivali nasilje i propagirali da je građanski rat u Crnoj Gori takoreći neminovan, ali je sve okončano bez žrtava, trovanjem Cetinjana nadrealnim količinama suzavca i helikopterskim desantom crkvenih velikodostojnika. Potom je polovinom oktobra izbila kriza na severu Kosova. Vučić je obilazio vojne jedinice, vojska je stavljena u stanje borbene gotovosti, borbeni avioni su nadletali granicu, a dežurni analitičari su prizivali ulazak srpske vojske na sever Kosova. Oružani sukobi su izbegnuti ili je možda tačnije reći – odloženi do sledeće prilike. A onda je Dodik krenuo u akciju rušenja pravnog poretka i strah od novog rata se ponovo uvukao u ljude.

Vučić i Dodik su nimalo slučajni partneri, spajaju ih neprestana proizvodnja vanrednog stanja i „razvlačenje pameti“ kao metod vladavine. A tu su i negovanje ekstremnog nacionalizma, čuvanje zločinačkog nasleđa, te propratna korupcija nadrealnih razmera. Sve pod budnim okom Kremlja kojem je u interesu destabilizacija regiona, držanje svih dostupnih država van evroatlantskog kursa i sprečavanje evropskih integracija. Nije teško videti da su Vučić i Dodik Republici Srpskoj namenili sudbinu balkanske verzije Donjecka i da su spremni da idu do kraja zarad ostvarenja svog naopakog nauma.

Velikosrpski snovi

U celom ovom užasu utešno je buđenje međunarodne zajednice, Gabrijel Eskobar najavljuje sankcije Dodiku, nemački ministar spoljnih poslova Haiko Mas poručuje da Nemačka više neće usmeravati novac u RepublikuSrpsku koja „radi na uništavanju Bosne i Hercegovine kao države“, slične izjave i najave slušamo svakodnevno, a valjda će uskoro uslediti i neke konkretne akcije. Za trajnije rešenje krize neophodno je buđenje svih domaćih demokratskih i građanskih snaga, i u BiH i u Srbiji, ne možemo se stalno oslanjati na strance kao na spasitelje. 

Svrgavanje Vučića i Dodika sa vlasti bio bi tek prvi korak ka stabilizaciji regiona. Međutim, istinske stabilnosti i dobrosusedskih odnosa neće biti sve dok se Srbija trajno ne odrekne aspiracija prema delu teritorije BiH, ali i prema drugim državama u regionu, dakle – dok ne odustane od velikosrpske ideje, svejedno kako se dotična trenutno zvala. Budući da se bar polovina srpske opozicije slaže sa Vučićevom politikom prema Kosovu, Crnoj Gori i BiH, bojim se da je taj dan još daleko. Dok se Srbija ne otrezni od opijenosti nacionalizmom, u regionu neće biti mirnog sna.

(zurnal.info)