Dan srpskog jedinstva: Vučićev povratak na radikalska podešavanja

I ove godine svečano je obeležen tradicionalni praznik Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Praznik je pomalo specifičan, jer zvanično ne postoji, nema ga u Zakonu o državnim praznicima Republike Srbije. To našim režimlijama ne predstavlja nikakav problem, jer je njihovom srcu blisko sve što je van zakona, uključujući i svečarske jubileje. Fiktivni Dan srpskog jedinstva ustanovljen je usmenim dogovorom Aleksandra Vučića i Milorada Dodika 2020. godine, i od tada se proslavlja u Srbiji i Republici Srpskoj, sa ambicijom da se proširi i na druge “srpske” zemlje i krajine.

Nezakoniti praznik se slavi 15. septembra, jer je tog datuma 1918. godine došlo do proboja Solunskog fronta. Vaistinu inteligentan izbor događaja za proslavu srpskog jedinstva. Od svih istorijskih zbitija, naprednjački mudraci su izabrali baš bitku iz Prvog svetskog rata u kojem su Srbi ratovali jedni protiv drugih, kao pripadnici armija zaraćenih država. Ništa čudno, naprednjačka bulumenta je u sukobu na krv i nož sa činjenicama, stvarnošću i istorijskom istinom, a i logiku gledaju preko nišana.

Etnička pripadnost kao izvor suvereniteta

Suština novopečenog praznika je u tome što Vučić sebe ne doživljava samo kao predsednika Srbije, već kao vođu svih Srba, pogotovo u zemljama regiona. Srbe iz susednih država Vučić tretira kao pogonsko gorivo za realizaciju svojih političkih ciljeva, za širenje uticaja u okolnim zemljama, te kao izgovor za večne teritorijalne pretenzije. Kako je lepo primetio istoričar Milivoj Bešlin, “Vučić govori o teritorijalnom integritetu Crne Gore, BiH, itd. ali ne i o suverenitetu”. Za predsednika Srbije narod je izvor suvereniteta, a etnička pripadnost je važnija od pasoša i državljanstva. Naravno, to važi samo za Srbe, a ne i za druge narode.

Prethodnih godina nepostojeći praznik je proslavljan u Banjaluci, Beogradu i Bijeljini, a sada je došao red na Niš da bude centar simboličkog ujedinjenja vaskolikog srpstva (bez čekićstva). Na svečanosti je učestvovala već uigrana ekipa, crna trojka u sastavu patrijarh Porfirije, Milorad Dodik, Aleksandar Vučić. U ulozi publike nastupali su građani iz Niša i okolnih mesta, tradicionalno dovezeni autobusima na mesto zbivanja, u organizaciji naprednih partijskih aktivista. Još jedno spontano okupljanje Vučićevih pristalica uz malo ubeđivanja i zeru prisile, po već oprobanom receptu vladajuće partije.

Istinoljubivi patrijarh

Zvezda proslave bio je, naravno, predsednik svih Srba u vaseljeni i bližoj okolini, ali i iz govorancija prve dvojice besednika koji su nastupali kao predgrupa mogu se izdvojiti fragmenti vredni pažnje. Tako je patrijarh, istinoljubiv kakvog ga je Gospod Vučić dao, ustvrdio kako “praznik jedinstva i slobode proslavljamo mi koji danas živimo u Republici Srbiji i Republici Srpskoj sa drugim našim saplemenicima u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji i drugde, gde god da žive širom zemljinog šara”. Ne bih njegovoj svetosti da kvarim pravoslavnu sreću, ali moram da napomenem kako u narečenim državama nije bilo obeležavanja ovog fantomskog praznika.

Ne samo da Srbi u rasejanju ne slede svetli primer jednoumlja Vučića i Dodika, već su i neki politički predstavnici srpske manjine pružili aktivan otpor nacionalističkoj politici čim je praznik ustanovljen. Tako je pre par godina Milorad Pupovac jasno i glasno objasnio da se “svako manifestiranje povezanosti s matičnom zemljom i njenim datumima, koji su važni i za nacionalnu manjinu koja se nalazi izvan granica matične zemlje, treba odvijati u skladu sa zakonom zemlje u kojoj se živi”. A pošto proslava ovakvog multidržavnog praznika nije baš u skladu sa zakonima države Hrvatske, Srbi u toj zemlji ga i ne slave.

Okupljanje oko velikog vođe

Iz govora Milorada Dodika mogu se izdvojiti dva važna momenta. Predsednik Republike Srpske je okupljenima saopštio kako Evropu srpsko jedinstvo “nervira”. Nerviralo je nekadašnju Evropu i nemačko jedinstvo u epohi između dva svetska rata, ali su nažalost pogrešno tretirali taj problem, popuštajući mahnitom fireru svih Nemaca dok nije postalo prekasno, jedva se civilizacija iskobeljala iz ambisa svenemačkog jedinstva. Potom je Dodik objasnio suštinu narečenog jedinstva – “svi moraju biti okupljeni oko Aleksandra Vučića”.

Najzad da neko objasni u čemu se sastoji to famozno jedinstvo. Hoćemo li se okupljati u stilu Trećeg Rajha i Musolinijeve Italije ili ćemo slediti primere Staljinovog Sovjetskog Saveza i Pol Potove Kambodže? Ili se nećemo vraćati u prošlost, već ćemo prekopirati model današnje Severne Koreje, države u kojoj vlada najveće jedinstvo na planeti? Ako već planiraju pravljenje totalitarne države, bar da znamo u kom smeru će se kretati, da se građanstvo ne zbunjuje.

A lepo bi bilo znati unapred koliko su neimari jedinstva ukalkulisali srpskih žrtava, jer se takav ideal nikada u istoriji nije ostvarivao bez velikih gubitaka u ljudstvu i materijalu. Dodikova prethodnica Biljana Plavšić je računala na šest miliona mrtvih Srba, nije joj bilo žao da žrtvuje tu količinu topovskog mesa zarad dostizanja večnog ideala koji su kreirali mahniti nacionalisti u XIX veku.

Srpski Bog Vučić

Patrijarhov i Dodikov nastup bili su samo uvertira za zapaljivi, ratnohuškački govor Aleksandra Vučića. Predsednik Srbije je do sada mahom glumio umerenjaka u javnim nastupima, a za preteće imperijalističke izjave bili su zaduženi razni jastrebovi iz njegove dvorske svite. Dosta je Vučić trpeo, suzdržavao se, ujedao se za jezik i glumio finoću, najzad je progovorio iskreno, iz šešeljevskog srca, vrativši se na fabrička radikalska podešavanja.

Svašta je predsednik nadrobio u toj papazjaniji od govora, ali se sve vrtelo oko večnih propagandnih floskula o srpskoj ugroženosti i nepravdi koju trpi srpski narod u susednim zemljama. Izrekao je Vučić gomilu laži, manipulacija i otrovnih opaski na račun zamišljenih srpskih neprijatelja u svetu i regionu, stvarajući dobro poznatu atmosferu autoviktimizacije i spremnosti na osvetu. Naslušali smo se takvih ratničkih beseda krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina od Vučićevih ideoloških blizanaca, a i od njega samog čim je malo stasao, znamo dobro kako se to završilo.

Predsednik je mrtav hladan rekao kako u Crnoj Gori “Srbima ne dozvoljavaju da budu deo vlasti zato što nisu dovoljno uverljivi u zaklinjanju da će se boriti protiv mrskog Beograda i još omraženije Moskve”, pa zato “nema potrebe da budu u Vladi, iako ih ima više od 30 procenata”. Predsednik Crne Gore Jakov Milatović i mandatar Milenko Spajić si deklarisani Srbi, ali Vučić to ne priznaje.

Predsednik je taj koji određuje šta je ko po nacionalnosti, za njega su u Crnoj Gori Srbi samo oni koji sprovode njegovu politiku, oni koji su bespogovorno poslušni, dakle oni koji glasaju za četničkog vojvodu Andriju Mandića i njegovog saradnika Milana Kneževića. Ne može u Crnoj Gori niko da bude Srbin ako ne dobije potvrdu i dozvolu Aleksandra Vučića. Takve ingerencije na sebe ne preuzima ni Bog koji je, po ortodoksnoj teologiji, čoveku dao slobodu. Ali, što nije dozvoljeno tom volu od hrišćanskog Boga, to je dozvoljeno Gospodu Vučiću, tu dozvolu je sam sebi dodelio.

Kontinuitet sa ratnim zločincima

Bilo je i radikalnijih verbalnih incidenata u Vučićevoj govoranciji, evo jednog: “Imali ste vi doktora Mesarovića, potpredsednika ustaške Vlade i ministra zdravlja koji je u Paveliću Boga video. To je bio tobožnji predstavnik srpskog naroda. Danas bi da nam izmišljaju takve predstavnike svuda po regionu. Samo je važna jedna stvar, da taj Srbin ne bude Srbin, da se taj Srbin jasno odriče svog Beograda i svog srpstva”.

Drugim rečima, ko god od Srba u regionu obavlja neku političku funkciju, a nije se zakleo Vučiću na vernost – taj je ustaša. Predsednik Srbije je taj koji određuje ko je pravi, a ko tobožnji predstavnik Srba, a ne birači koji glasaju za svoje predstavnike. Usput se identifikovao sa Beogradom i srpstvom, dakle svim Srbima, kao da je zabranjeno biti protiv njegove sumanute politike koja nikom dobra nije donela, od koje građani Srbije masovno beže u neke srećnije i uređenije zemlje.

Među izrečenim lažima posebno se ističe ona koja veli da “srpsku trobojku nije lako nositi, na Kosovu i Metohiji našem narodu koji trpi teror Aljbina Kurtija i njegovih pomagača, našem narodu u Crnoj Gori gde nije mnogo lakše nositi srpsku trobojku”. Na severu Kosova sve vrvi od srpskih zastava, a u Crnoj Gori su, paradoksalno, poslednjih godina srpske zastave prisutnije na raznim proslavama od crnogorskih.

Ipak, predsednik Srbije je pronašao utehu, gde drugde nego u Republici Srpskoj, tamo se trobojka vije “zahvaljujući onima koji su stvorili, a zatim štitili i čuvali RS”. Lepo što je Vučić odao priznanje Radovanu Karadžiću, Momčilu Krajišniku, Ratku Mladiću i ostalim osuđenim ratnim zločincima, te što je uspostavio ideološki kontinuitet sa svojim vrlim prethodnicima s one strane Drine. A i sa samim sobom, iz vremena kad je bio radikalski funkcioner. Podržao je Vučić i sve ono što Dodik čini u BiH, dakle rušenje ustavnog poretka, predstavljajući po ko zna koji put rukovodstvo Republike Srpske kao dežurne krivce.

Balada o darežljivosti

Malopređašnje pominjanje Moskve nije bilo slučajno, Vučić je to potvrdio i sledećim ekskursom: “Makar bili jedino ostrvo slobode u Evropi, one slobode koja znači da sami donosimo svoje odluka, da sami čuvamo svoje nebo, da sami čuvamo svoju zemlju, da sami štitimo svoj narod. Mi ćemo time da se ponosimo. Neće tuđin nikada odlučivati u Srbiji, prošlo je to vreme”. U prevodu sa vučićevskog na srpski, to znači da Srbija i dalje odbija da se solidariše sa žrtvama ruske agresije u Ukrajini, te da čvrsto ostaje na kursu zlikovačkog Kremlja. Putin, naravno, nije tuđin, ta odrednica se odnosi isključivo na predstavnike demokratskih država kojih se Vučić grozi, jer su mu mnogo bliži svi autoritarni i totalitarni režimi, ruski poglavito.

Na kraju govora Vučić je propošno poručio urbi et orbi: “Dosta smo mi Srbi davali svima drugima, dosta smo ispaštali zbog toga, vreme je da se mi povezujemo, i nije važno u koliko država, i nisu granice te koje mogu da nam oduzmu ni jezik, ni zastavu, ni pismo, ni pripadnost srpskom rodu”.

Jeste, vala, nadavali ste se, predsedniče, i vi i vaši saborci onoliko, a niko ni hvala da vam kaže. Nadavali ste se granata, snajperskih metaka, bombi, masovnih grobnica i streljačkih vodova, niste žalili, kad je beg bio cicija. A nije i da niste ispaštali. Dobro, vi konkretno ste se izvukli, niste čak ni lustrirani, što vam je sledovalo po zakonu, ali su zato vaši izvođači radova svi redom završili u Hagu, a potom po raznim evropskim kazamatima. Kakvo je vreme došlo, ne smeju ljudi ni genocid da izvrše, odmah ih zli tuđini strpaju na dugogodišnju robiju, samo zato što su Srbi. Nepravda, pa to ti je.

Osoba opasna po okolinu

Vučić se konačno otvoreno vratio radikalskim korenima i ideologiji krvi i tla koja je dovela do užasa devedesetih godina prošlog veka. Njemu zla nikad dosta, to je njegova duševna hrana. Jedino je dobro što je najzad otvorio karte, pa niko u regionu ne može da se pretvara da ne zna s kim ima posla. A da je osoba opasna po okolinu, Vučić je dokazao još pre tridesetak godina, danas samo potvrđuje da ne odustaje od velikosrpske agende, jedine koju je ikada iskreno zagovarao.

U Srbiji se malo ko uzbuđuje zbog Vučićevog huškanja, jedino je politička organizacija Glas izdala oštro saopštenje, osuđujući predsednikov “zapaljivi šovinistički nastup” i pozivajući predstavnike proevropske demokratske opozicije Srbije da se složno i zajedno “suprotstavimo ovom novom talasu minhenskog, gazimestanskog i moskovskog šovinističkog ludila”.

Još od pomenutog Gazimestana slušamo iste imperijalne, hegemonističke priče, ista zazivanja homogenizacije i jedinstva, ista ratna huškanja i najave bitaka, isto negiranje drugih nacija, isto nepriznavanje granica, iste priče o večnoj ugroženosti srpstva, iste pretnje drugima i iste tlapnje o naciji okruženoj neprijateljima. Suština je ista, govornici su manje-više isti, menjaju se samo pojavni oblici ideološke agende, u skladu sa aktuelnim trenutkom. Mogao bi Vučić slobodno da promeni ime nepostojećeg praznika u Dan mrmota i srpskog jedinstva. U slavu nacije nesposobne da nauči da živi u miru sama sa sobom i sa svetom.

(zurnal.info)