Srbija i genocid u Srebrenici: Zašto ljevica računa na glasove desnice?

U studiji „Dostojevski i Niče“ Lav Šestov piše da u čitavoj istoriji književnosti nema teme koja bi pobudila više interesovanja, koja bi nas dublje zahvatila i obuzela od istorije preporoda piščevih uverenja, misleći na Dostojevskog i radikalnu promenu uverenja koja mu se zbila nakon povratka sa robije. Ni smrtna presuda, ni stajanje pred streljačkim vodom, ni osam godina u sibirskom kazamatu među okorelim kriminalcima nisu pokolebali liberalna, anticaristička ubeđenja Dostojevskog i njegovih drugova petraševaca. Sve je izdržao Fjodor Mihajlovič i ostao nepokolebljiv. Kada se konačno našao na slobodi, malo pomalo pretvorio se u suštu suprotnost ranog sebe, od liberala prometnuo se u zadrtog reakcionara, poštovaoca samodržavlja i nacionalistu.

Nisu ovakvi radikalni preokreti retkost u istoriji ljudskog duha. Blaženi Avgustin je od svog preobraćenja napravio novi književni žanr, pišući svoje glasovite „Ispovesti“. Martinu Luteru se dogodila još gora stvar, nakon deset godina monaškog života, odricanja od svega svetovnog, nakon decenije apsolutne posvećenosti Bogu – kao grom ga je pogodilo saznanje da sve to vreme nije služio Bogu, već đavolu. Luterova promena ubeđenja dovela je do poznatih posledica, ne samo po istoriju hrišćanske crkve, već i po čitavo društvo modernog doba.

Najradikalniji preokret možda je onaj koji se dogodio Arturu Rembou. Nakon nekoliko godina intenzivnog bavljenja poezijom, nakon revolucije koju je za kratko vreme izvršio u ovom književnom žanru, trasirajući put generacijama budućih pesnika, Rembo je odustao od pisanja, posvetio se merkantilnim poslovima, da bi na kraju završio kao trgovac kafom i oružjem u Abisiniji. U tom prelomnom trenutku imao je tek dvadeset jednu godinu.

Rezolucija o genocidu u Srebrenici

Svi ovi primeri pali su mi na pamet nakon jedne izjave Marinike Tepić koja je odjeknula u regionu. Tokom predizborne kampanje potpredsednica Stranke slobode i pravde imala je TV duel sa ozloglašenim naprednjakom Goranom Vesićem, zamenikom gradonačelnika Beograda, koji zapravo vodi prestonicu. Vesić je optužio Mariniku da je njena koalicija ponudila da Srbija sama sebe osudi za genocid u Srebrenici, 2016. godine kada je predložila rezoluciju o genocidu, na šta je ona odgovorila: „Ko je išao na poklonjenje žrtvama u Srebrenici, ja ili Aleksandar Vučić?“ To je izazvalo burne reakcije, pogotovo u Bosni, koje bi se mogle svesti na pitanje: „Dobro, je l' ima neko kod vas da nije četnik?“

Situacija je zapravo apsurdna, jer je Marinika Tepić godinama na meti Vučićevih razularenih nacionalističkih medija upravo zato što priznaje genocid u Srebrenici i zahteva suočavanje s prošlošću. Citirana rečenica nije sve što je Tepić rekla, u nastavku je postavila mnogo suvislije pitanje Vesiću: „Ko je govorio ‘jednog Srbina za sto muslimana’, ja ili Aleksandar Vučić?“, i dodala da je njen jedini zahtev po pitanju Srebrenice da odgovorni odgovaraju pod imenom i prezimenom, a nikada ceo narod.

Marinika Tepić je bila među poslanicima koji su 2016. godine podneli zahtev Skupštini za usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici kojom se genocid najoštrije osuđuje, kao i svako poricanje genocida. U predlogu teksta rezolucije stajalo je da se podupiru napori na sprovođenju istrage i procesuiranja optuženih za genocid u Srebrenici. Naravno, rezolucija nije prošla, ali je zato naprednjačka vlast promenila Krivični zakonik tako da se zabranjuje negiranje genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina koje je utvrdio Međunarodni krivični sud. Problem je u tome što je reč o sudu koji je presudu za genocid doneo samo u slučaju Republike Kongo, tako da građani Srbije mogu mirno da poriču genocid u Srebrenici i sve ostale zločine koje su počinile srpske snage.

Genocid počinjen u naše ime

Na ovu providnu fintu koja je trebalo da zamaže oči Evropskoj uniji, reagovala je upravo Marinika Tepić koja je 14. novembra 2017. godine u Skupštini Srbije podnela Predlog zakona o dopuni Krivičnog zakonika. Obrazlažući predlog, Tepić je rekla da traži da zakon „prepozna kao kažnjivo negiranje genocida i ratnih zločina od strane svih sudova koji se ovom tematikom i problematikom bave, i to naročito kada je reč o presudama koje se odnose na ratne zločine i genocid počinjen u naše ime”.

U nastavku govora obratila se naprednjacima i ekipi rečima koje se ne mogu često čuti u srpskom parlamentu: „Vi se frljate nečim što je toliko teška i ozbiljna stvar, kao što je genocid, a niste u stanju da se suočite sa njim i da prepoznate da genocid nije pitanje broja, da li je žrtava bilo sto ili sto hiljada, nego je pitanje namere, da se neki narod istrebi da nestane, i samom činjenicom, a mi o tome imamo snimke koji svedoče o tome u Haškom sudu, da su građani Srebrenice ili tamo koji su bili okupljani odvajani na muške i ženske. Dakle, tu je ta genocidna namera u suštini. Molim vas da uzmete u obzir ovaj predlog, da otvorimo raspravu na ovu temu, da se suočimo sa prošlošću i sa zločinima i sa genocidom koji je počinjen u naše ime. Ne treba se toga stideti, treba imati hrabrosti suočiti se, kako ne bismo dočekali sutra da nam vojni ministar Vulin i Ratka Mladića dovede da predaje našim vojnim pitomcima na Vojnoj akademiji”. 

Idite u Potočare

Ovaj Marinikin govor naprednjaci i ostali ljubitelji Ratka Mladića i njegovih zlodela često citiraju kako bi je diskreditovali. Zato su mahniti tabloidi vest o usvajanju dopuna Krivičnog zakona BiH koje je inicirao Valentin Incko objavili pod sledećim naslovom: “Usvojen Marinikin zakon: Srbi će ići u zatvor ako ne priznaju da su genocidaši!“ U intervjuu koji je pre nekoliko godina Tamari Nikčević Marinika Tepić je govorila o poricanju genocida, nužnosti suočavanja sa prošlošću, teškom zločinačkom nasleđu srpskog društva, strašnoj ravnodušnosti i odsustvu empatije prema žrtvama.

“Sarajevo je držano pod opsadom gotovo četiri godine, u Srebrenici je počinjen genocid, na deset kilometara od Beograda pronađene su masovne grobnice u koje su bačeni žene, deca, starci albanske nacionalnosti… Ta su pitanja otvorena u vreme vlade Zorana Đinđića i ništa. U međuvremenu je žrtva dehumanizovana, oduzeto joj je pravo na to da bude žrtva”, rekla je Tepić. I još je rekla: “’Mi saosećamo, mi razumemo…’, ponavljaju ovdašnji političari, javnost. Ma, ne razumete vi ništa. Dokle god svaki od vas ne ode u Potočare, neće shvatiti šta se tamo dogodilo, za šta smo odgovorni. Ovo kažem i na osnovu ličnog iskustva”.

Falsifikovanje nedavne prošlosti jasno je povezala sa drugim procesima kao što su revizija istorije i rehabilitacija četnika: “Kao ubeđena antifašistkinja moram da kažem da sam očajna zbog toga što se u zemlji u kojoj živim istorija konstantno prekraja, što su pred zakonom odavno izjednačeni antifašisti i kvislinzi, partizani i četnici. Po mom sudu, to je posledica kontinuiranih pokušaja inverzije stvarnosti, u kojoj dželat postaje žrtva i obrnuto”.

Meta za odstrel

Marinika Tepić već godinama stoji na prvoj liniji fronta u borbi protiv režima Aleksandra Vučića, protiv nacionalizma, negiranja genocida, kleptokratije, državne mafije, ekstremne desnice pod okriljem vlasti, protiv ideologije i prakse koja je odnela desetine hiljada života i usput devastirala i Srbiju. Zbog takvog angažmana trpi represiju naprednjačkog režima u rasponu od pretnji smrću, tabloidnih kampanja mržnje, ugrožavanja bezbednosti, pa do fizičkih napada.

U Srbiji je uobičajena pojava da vođa paravojne formacije “Beli orlovi” Dragoslav Bokan sleti u neku TV emisiju za odstrel izdajnika i počne da urla: “Marinika Tepić je ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala šta? Rumunski jezik! Iz rumunske porodice! Rumunska mama, rumunski tata, radila u rumunskoj organizaciji, i ona je naš neprijatelj! Ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički.“ Ili da neki aktivista Srpske napredne stranke nasrne fizički na nju dok na ulici drži konferenciju za štampu. Pre nekoliko godina Tepić je bila prinuđena da se sa porodicom preseli iz Pančeva u Novi Sad, jer im je bezbednost ugrožena. To raznim slobodni strelcima i dobrovoljcima ne smeta da joj na društvenim mrežama prete kako će ispucati pun šaržer u nju i njenu decu, na šta policija po običaju ne reaguje.

Nesrećna omaška

Kad se sve rečeno sabere, prosto ne znam kako objasniti onu nesrećnu rečenicu. Možda joj se omakla u žaru političke borbe i rasprave, možda je podlegla potrebi da se oponira Vučiću i vučićima uveocima po svaku cenu. Možda je problem u političkom okruženju u kom se našla, nisam siguran da većina u Marinikinoj stranci deli njena uverenja, a o koaliciji u kojoj je i nacionalistička Narodna stranka Vuka Jeremića da i ne govorim.

Tepić je bila viđena za kandidatkinju na predsedničkim izborima, što je zaslužila svojim radom, zahvaljujući njoj je Stranka slobode i pravde prepoznatljiva u javnosti, ali se njena koalicija odlučila za Zdravka Ponoša koji je išao naokolo i hvalio “oficirčinu” Mladića i njegove ratne uspehe. Pritisak sredine i radnog okruženja mic po mic može da promeni i najpostojaniju osobu.

Ipak, pre će biti da je u pitanju nesrećna omaška, nego promena ubeđenja, što se videlo i u nastavku Marinikinog odgovora Vesiću. Bar se nadam da je tako. Ima nas bar 15 procenata koji bismo mogli da potpišemo sve ono što je Marinika Tepić govorila o genocidu i suočavanju s prošlošću, treba neko i nas da predstavlja u političkom životu. U svakom slučaju, ima nas malo više nego što je koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije osvojila na izborima. A mnogo više od onih koji su glasali za stranku čija je Marinika Tepić potpredsednica. Kako god bilo, možda nije zgoreg poslati poruku upozorenja u vidu male književne parafraze: “Došli ste u ozbiljne godine, zašto biste kvarili svoju biografiju?”   

(zurnal.info)