Srpski put u izolaciju: Zašto Vučić ne uvodi sankcije Rusiji?

Učešće predsednika Srbije Aleksandra Vučića na samitu Evropske političke zajednice u Pragu najavljivano je kao sudbinski događaj na kojem će naš lider, kao i uvek, trijumfovati u posve neravnopravnoj borbi. Premijerka u tehničkom mandatu Ana Brnabić koja se retko meša u svoj posao ispratila je svog šefa porukama hrabrenja i podrške. “Vučić će u Pragu biti pod baražnom paljbom”, rekla je Brnabić, te dodala da će naš voljeni vođa biti sam protiv svih, “ne jedan na 27 lidera već sam protiv njih 40”.

Naprednjačka propaganda već godinama predstavlja Vučića kao Marvelovog junaka, superheroja koji se bori za Srbiju protiv celog sveta i okoline. Predsednik je uvek podvrgnut teškim pritiscima, sve se urotilo protiv njega, svi nam rade o glavi (valjda zato što smo nebeski narod, pa nam zavide na tom metafizičkom statusu), ali Vučić uvek uspeva da nadjača tu belosvetsku bulumentu. Slaboumna propagandistička matrica zapravo sve vreme ponavlja onaj vic: Bili Srbin, Englez, Amerikanac i Nemac, ne sećam se kako ide dalje, ali znam da je Srbin na kraju ispao najpametniji.

Predsednik kao superheroj

Priče o superheroju Vučiću, majstoru za meandriranje u svetskoj politici, čoveku koji čvrsto drži spoljnopolitički kurs zemlje vodeći nas sve u bolju budućnost nije ni na nivou vica. To se može videti na svakom medijskom koraku, evo jedne tipične rečenice koja nas šatro izveštava o predsednikovom genijalnom nastupu u Pragu: “Kako ‘Blic’ saznaje, Vučića je tokom govora sve vreme pažljivo slušao kancelar Nemačke Olaf Šolc”. 
Baš onako pažljivo? Kako je to “Blic” saznao? Kakav je to izvor koji ti javlja da neko predsednikov govor pažljivo sluša? Na osnovu čega je neimenovani izvor zaključio da Šolc pažljivo sluša Vučića? Na licu mu se ogledao izraz posebne koncentracije? Teško da bi se naši novinari oslanjali na subjektivne utiske, ozbiljni su to medijski poslenici, biće da dotični izvor ima parapsihološke sposobnosti, pa se uvukao Olafu Šolcu u mozak i odatle dojavio radosnu vest. Nije lako dostići ovakav stepen bednog poltronstva u izveštavanju, ali za naše udarnike ne postoji granica nemogućeg.

Naravno, od Vučićevog trijumfa nije bilo ništa, samit se završio kompletnim debaklom za koji je ovog puta okrivljena Hrvatska kao tradicionalni neprijatelj nekadašnjih radikala presvučenih u naprednjake. Stvar je u tome što Srbija, tačnije Naftna industrija Srbije, uskoro neće moći da uvozi naftu iz Rusije koja se doprema preko naftovoda Janaf koji ide preko Hrvatske. Da uvoza ruske nafte neće biti zna se još od kraja marta, tada su svi mediji to najavili, tako da iznenađenju mesta nema. Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović još krajem avgusta je rekla da šesti paket sankcija Evropske unije prema Rusiji znači da više neće biti moguće kupiti sirovu naftu iz te države od 1. Novembra, da za to znaju već mesecima i da će NIS naftu morati da nabavlja od drugih snabdevača. Na samitu je taj rok samo produžen do 1. decembra.

Sve evropske ustaše

Predlog da Srbija bude izuzeta i da mirno nastavi sa uvozom ruske nafte nije prošao, jer je Srbija jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji. U tome su se složile sve zemlje članice Evropske unije, ali to naši lideri kriju od javnosti, za njih je to bio odličan povod da još jednom pokrenu kampanju mržnje protiv Hrvatske, nisu odavno. Za Anu Brnabić ovakva odluka EU je “sramotna”, to je “otvoreni akt neprijateljstva Hrvatske prema Srbiji”. Njen šef je bio još radikalniji, kako i priliči starom radikalu, on kaže da “Hrvatska samo radi svoj posao koji obavlja još od 1941. godine”. Jasno, današnja Hrvatska je isto što i Pavelićeva, nekad su klali Srbe u Jasenovcu, a danas nastavljaju istu ustašku politiku zabranom uvoza ruske nafte. 

A zašto onda ostale zemlje Evropske unije čine istu stvar, odajući se ustašluku? Odgovor je jednostavan: ostale evropske države nastavljaju politiku iz 1999. godine, kad su nas bombardovali na pravdi Boga, samo zato što su srpska vojska i policija malo ubijale i proterivale albanske civile na Kosovu. Dobro, i to znamo, objavljeno je bar 10.000 tekstova na tu temu po domaćim tabloidima. Ali, kako to da su postale ustaške i države koje 1999. nisu bile članice NATO saveza (Poljska, Češka, Mađarska), zašto nas nestašicom ruske nafte genocidiraju Grčka, Island i Luksemburg, države koje nisu učestvovale u bombardovanju? 

Poslednji bastion slobode u Evropi

Verovatno nam zavide na našoj nezavisnoj spoljnoj politici i slobodarskom duhu. Dok oni, nesrećnici, moraju da se pokoravaju Briselu i Vašingtonu, da igraju kako im moćnici kažu i da osuđuju ruske zločine u Ukrajini, da uvode sankcije Rusiji zbog neke beznačajne agresije, Srbija ponosno stoji usred evropskog kontineta kao poslednji bastion slobode i tera inat svima. Ne samo da ne uvodimo sankcije ruskoj terorističkoj državi, već provladini mediji daju zdušnu podršku razaranju, ubijanju civila i masovnim grobnicama, a obični građani po društvenim mrežama slave svako granatiranje civilnih ciljeva, svaku bombu koja pogodi dečje igralište, bolnicu, školu, pravoslavni hram ili neki kulturni objekat. 

Evropski narodi su dobrovoljno stavili na vrat jaram velike političke i ekonomske zajednice, većina čak robuje i nekim etičkim normama, ograničavaju se raznim Božjim zapovestima tipa “Ne ubij”, a u Srbiji vlada apsolutna sloboda od svih civilizacijskih okova i bukagija. Kod nas građanin može mirne savesti da se prepusti najnižim nagonima, da uživa u prizorima mučenja i umorstva nevinih, da se raduje kao dete ruiniranju i  zlu, to mu je čak i patriotska obaveza. Pa kako onda da nam ne zavide porobljeni Evropljani, stegnuti u uske regule i norme koje sapinju dušu i ne dozvoljavaju joj da se razmahne do neslućenih visina varvarstva?

Sedenje na dve stolice

Na harangu protiv Hrvatske, premijer Andrej Plenković jednostavno je odgovorio podsećanjem na ono što misle svi evropski lideri: Srbija više ne može da sedi na dve stolice. Ne može i evropske pare i ruska nafta, i podrška zločinačkoj Rusiji i evropski put. Dosta je bilo zamajavanja, manipulacija, lažnih obećanja, providnih manevara. Potpuno jasna i čista situacija nimalo ne smeta našim političkim vođama da nastave da rade jedino što umeju: da nas obmanjuju, tretiraju kao maloumnike i prave budalama. 

Umesto da Evropska unija uvede sankcije Rusiji, uvela ih je Srbiji, zakukala je Brnabić iz dubine napaćene naprednjačke duše koju ne može da uteši čak ni to što se razbaškarila po vili Jovanke Broz. Zaista je čudno što Evropska unija nema razumevanja prema ruskim kvislinzima koji navodno žele da se pridruđe evropskoj porodici naroda, a rade sve u korist njihovih neprijatelja.

Umesto što kukumavče i zapomažu kako ih niko na planeti ne razume, kako se čitav svet zaverio protiv Srbije, našim političkim liderima bi bolje bilo da nam objasne zašto ne uvode sankcije Rusiji. Zlikovačka agresija na Ukrajinu traje već predugo, ruske snage su počinile nebrojene zločine i nastavljaju sa istom praksom, Rusija je izopštena i izolovana od demokratskog sveta, ruski političari i propagandisti jasno stavljaju do znanja da bi najradije srušili međunarodni poredak i uveli pravo jačeg, svet je podeljen na dva nespojiva dela, a srpski vlastodršci mirno nastavljaju sa podrškom zemlji agresoru. 
Propast na vidiku

Jedna evropska zemlja je napadnuta bez ikakvog razloga, sve ostale države u Evropi stavile su se na stranu žrtve i pomažu koliko mogu, a Srbija je ostala poslednja rupa na evropskom kontinentu, jedini saveznik kremaljskog zločinca Vladimira Putina, uprkos razumu, moralu, elementarnoj humanosti, pa čak i sopstvenim interesima. Nakon što je bezuspešno obijao pragove po Pragu, predsednik Vučić se vratio u domaju i održao još jedan “istorijski govor”. Tu smesu sačinjenu od uobičajenih laži, samosažaljenja, junačenja, tradicionalnih gluposti i sumanutih planova ne vredi citirati, ali rekao je ipak jednu značajnu stvar. Ta izjava glasi: “Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji, dok šteta po zemlju ne bude prevelika”.

Dakle, predsednik svesno uvodi zemlju u krizu i katastrofu, spreman je da stanovništvo plati skupu cenu podrške ruskom diktatoru, a politiku će menjati ako baš budemo totalno propali. Propast je odavno na vidiku, đavo je odneo šalu, pa se postavlja logično pitanje – zašto Vučić ne reaguje odmah, zašto odlaže neminovno? Politika vrdanja je mrtva, pokoj joj duši, gvozdena zavesa je spuštena, a predsednik čini sve što može da nas zadrži na pogrešnoj strani istorije. 

Put u nikud

Umesto da Srbiju približava Evropi, gde joj je i mesto, on nas gura u zagrljaj Rusije, Belorusije, Kine, Irana i Severne Koreje. Pritom se ni njemu takva orijentacija dugoročno ne isplati, stanje je takvo da Srbiji bez ekonomske razmene s Evropskom unijom i bez pomoći koju dobija – jednostavno nema života. Takva samoubilačka politika bi dovela do masovnog osiromašenja, do ekonomskog kolapsa, nezadovoljstva građana, socijalnih nemira i svrgavanja naprednjaka sa vlasti. 

Razuman političar bi povukao nužan potez, bez obzira što to intimno ne želi, pa bi se posle snalazio i razvijao strategije za dalji opstanak na vlasti. Pogotovo političar koji u svojim rukama drži sve, budžet, medije, institucije, praktično kontroliše čitavo društvo.  Pa zašto onda to ne učini? Postoje samo dva odgovora: ili Putin Vučića nečim drži na kratkom lancu – došlo je vreme za naplatu starih dugova, ili je predsednik Srbije apsolutno nesposoban, nekompetentan i nedorastao, a ovako ozbiljna situacija prosto prevazilazi njegove skromne kapacitete. Najpre će biti da je u pitanju kombinacija obe stvari. Ubitačna po Srbiju i njene građane.

(zurnal.info)