Presuda Stanišiću i Simatoviću: Zločini i genocid u režiji države Srbije

Jedna od glavnih mantri poricatelja zločina i genocida već decenijama glasi “Srbija nije učestvovala u ratovima”. Ko zna koliko je hiljada puta ponovljena ta laž sve dok nije postala neupitna istina. Ništa nije pomagalo to što se nametnuta floskula kosila sa činjenicama, pa čak i sa ličnim iskustvom. Svako u Srbiji ima komšiju koji je bio mobilisan i poslat na ratište, ili rođaka koji je bio dobrovoljac, ili je bio na sahrani poznanika koji je vraćen iz rata u limenom kovčegu, ili zna za nekog bogatuna kog je bolje ne pitati za prvi milion, ili poznaje bar nekog dezertera koji se skrivao od vojnih pozivara da ga ne bi poslali na ratište.  

Uzalud, zvanična propaganda je snažnija od svega što je čovek video svojim očima, ali je zabranjeno da se pominje. Suđenje Slobodanu Miloševiću je trebalo da promeni tu lažnu sliku, ali proces je prekinut zbog smrti nekadašnjeg neprikosnovenog vođe srpskog naroda. Nakon pravosnažne presude Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću Frenkiju pred Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove u Hagu negiranje neće prestati, to nam je zvanična državna politika, ali će biti znatno komplikovanije.

U službi države

Njih dvojica su osuđeni na po 15 godina zatvora jer su, kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata, odgovorni za zločine koje su počinili pripadnici raznih regularnih i paravojnih formacija u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Reč je o zločinima koje su počinili pripadnici Srpske dobrovoljačke garde (SDG), Jedinice za specijalne namene, Jedinice za specijalne operacije (JSO) - Crvenih beretki, Martićeve milicije i Škorpiona u Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Doboju, Sanskom Mostu i Trnovu.

Presudom je praktično, bez ikakve sumnje i nedvosmislenosti, utvrđeno da je država Srbija učestvovala u oružanim sukobima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Stanišić i Simatović nisu bili nikakva privatna lica, niti odmetnuti pojedinci, nisu se organizacijom ratnih formacija bavili u slobodno vreme, već kao visoko pozicionirani službenici države.

Jovica Stanišić bio je načelnik Službe državne bezbednosti (SDB), odnosno Resora državne bezbednosti i desna ruka Slobodana Miloševića, a Franko Simatović bio je glavni operativac, komandant specijalnih snaga SDB-a. U nekim presudama u Hagu utvrđeno je da su visoki pripadnici državnih organa Srbije učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, ali ovo je prvi put da državni zvaničnici budu osuđeni za to učešće.

Svi Srbi u jednoj državi

Stanišić je praktično bio najmoćniji čovek u državi posle Miloševića, čovek koji je izvršavao naloge svog šefa. Naređenje o formiranju specijalnih i paravojnih jedinica došlo je s vrha, od Slobodana Miloševića, on je bio gospodar rata, a osuđeni dvojac njegovi odani poslušnici i izvršioci zločinačkih zamisli. Kako piše Fond za humanitarno pravo, “Žalbeno veće je utvrdilo da su Stanišić i Simatović, zajedno sa drugim vojnim, političkim i policijskim rukovodiocima iz Srbije, tzv. SAO Krajine, SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, kao i Republike Srpske činili deo udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva sa teritorija pod kontrolom srpskih snaga u BiH i Hrvatskoj, odnosno – etničko čišćenje”.

Drugim rečima, dokazano je da je stvaranje etnički čiste Velike Srbije bio cilj rata koji je pokrenuo Milošević uz pomoć svojih vernih satelita iz odmetnutih delova Hrvatske i BiH, te da je Srbija praktično izvršila agresiju na susedne zemlje. Masovno proterivanje i ubijanje nesrpskog stanovništva izvršeno je zarad cilja koji je postavio Milošević, kao glavni pokretač ratnih i kriminalnih dejstava, a organizatori tog zločinačkog poduhvata na terenu bili su Stanišić i Simatović.

Krvavi dvojac je okupljao razne dobrovoljce, raspoređivao ih u formacije, naoružavao ih, obučavao, finansirao i slao preko granice da satiru civilno stanovništvo. Stvorene su državne razbojničke bande za potrebe ostvarenja jednog sumanutog ideološkog projekta koji se vodio pod šifrom “Svi Srbi u jednoj državi”.

Zločinački projekat

Presuda Stanišiću i Simatoviću pokazuje da ratni zločini koje su počinile srpske snage u BiH nisu bili stihijski, već da su pažljivo isplanirani, osmišljavani i organizovani u Beogradu, na samom državnom vrhu. Radilo se o državnom projektu u koji su bile upregnute sve raspoložive snage, a kreirane su i neke nove, poput zlokobnih paravojnih formacija. Da se radilo o čvrstom planu, a ne o improvizaciji, govori i činjenica da su progoni, ubijanja, mučenja, pljačke uvek vršeni po istom obrascu, što je takođe utvrđeno presudom.

Milošević je napravio varku, skrivalo se pod čijom su komandom te razularene bande, navodno su bile u sastavu vojske i policije Republike Srpske, mada je bilo očigledno da to nije tačno. To zamagljivanje je bilo ciljano, kako bi se održao privid da “Srbija nije u ratu”. Sada je sudski definitivno utvrđeno da su Arkanovci, Škorpioni, Legijine Crvene beretke i ostali psi rata dresirani, napujdani i stvoreni u Srbiji, od strane Miloševićevog režima. U zločinima su takođe učestvovali i pripadnici nekih regularnih, državnih jedinica, što nepobitno dokazuje da je Miloševićeva Srbija ogrezla u krv do balčaka.

Direktno učešće u srebreničkom genocidu

Međunarodni sud pravde u Hagu je 2007. godine utvrdio da Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici, u procesu koji je vođen po tužbi BiH protiv Savezne Republike Jugoslavije. Po toj presudi, naši državni organi nisu direktno učestvovali u genocidu. Presuđeno je samo da je Beograd odgovoran jer nije iskoristio svoj uticaj da spreči bosanske Srbe da izvrše genocid, kao i zbog toga što nije ispunjena obaveza kažnjavanja ratnih zločinaca.

I to se sada menja, istina polako izlazi na videlo. Presudom Stanišiću i Simatoviću utvrđeno je nešto drugo. Oni su proglašeni krivim za zločin koji su izvršili Škorpioni 17. jula 1995. godine u Trnovu, kada su streljali šestoricu zarobljenih Bošnjaka, od kojih su dvojica, Safet Fejzić i Azmir Alispahić, bili maloletni. Uprkos silnom poricanju, srpska javnost dobro zna za ovaj zločin, jer su Škorpioni napravili jezivi snimak streljanja koji je prikazan na TV B92 2005. godine. Cela Srbija je videla šta su njeni “heroji” radili u Bosni, šok je potrajao neko vreme, a onda smo ponovo potonuli u močvaru negiranja zlodela i sopstvene odgovornosti.

Presuda Miloševićevim bezbednjacima dokazala je da su državni organi Srbije direktno učestvovali u srebreničkom genocidu, da su pripadnici državnih formacija poslati u BiH da streljaju nevine civile i da su građani Srbije finansirali ubijanje. A milioni glasača koji su birali socijaliste, radikale, arkanovce omogućili su silne zločine i genocid. Uzaludno je poricanje i zatvaranje očiju, uzaludno je bežanje od sopstvene odgovornosti, uzaludno je žmurenje pred svojim likom u ogledalu, čas suočenja sa užasom koji smo počinili će neminovno doći.

Mrtvo more

Iako je reč o istorijskoj presudi koja se tiče bukvalno svakog građanina naše zemlje, u Srbiji ovaj događaj nije izazvao previše pažnje. Državni funkcioneri nisu komentarisali presudu, niko se nije oglasio, čak ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji uvek ima mišljenje o svemu i svakodnevno ga deli sa javnošću, nije imao potrebu da nešto kaže. Doduše, predsednik je vo vremja ono bio funkcioner Srpske radikalne stranke, čije su dobrovoljce Jovica i Frenki raspoređivali i organizovali, režim kojem je pripadao je bio akter udruženog zločinačkog poduhvata, možda mu je i bolje da se ne oglašava.

Ni opozicije nema da se javi, osim Lige socijaldemokrata Vojvodine, većina ćuti. Valjda nemaju vremena i ne smatraju presudu vrednom pomena, usred su odsudne borbe protiv nasilja, a genocid i zločini protiv čovečnosti za njih nisu nasilje. Ili prosto ne bi da se zameraju biračima kojima smeta kad zlikovačka vlast teroriše po kući, ali ne i kad ubija nedužne u drugoj zemlji. Tuga i opomena pred isključenje.

Mediji nisu pravili veliku pompu oko presude. Nezavisni mediji su preneli vest, ali bez detaljnijeg objašnjavanja šta to zapravo znači za Srbiju i njene građane, koje su sve konsekvence presude, šta ona govori o karakteru rata i o ulozi države Srbije. Režimski mediji su prvo preneli vest u kratkim crtama, da bi odmah potom krenuli u saniranje štete, odbranu nedužnog srpskog naroda i države od međunarodne svetske zavere i moćnika koji bi da nam smrse konce.

Već su počele priče raznih advokata za specijalne operacije o tome kako je “Haški tribunal prokleta avlija novog doba na štetu Srba”. Jasno je u kom će smeru ići zvanični narativ, biće to nastavak uobičajenog poricanja i falsifikovanja prošlosti. Stanje u Srbiji je redovno, liči na priču “Mrtvo more” Radoja Domanovića, naročito na sam kraj: “Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu! Nigde vetrića...”

(zurnal.info)